Optimista sam, nisam naivan ali mislim da mogućnosti za progesivnu promenu u SAD nikad nisu bile veće.
Piše: Nebojša Milikić
Sa profesorom Vulfom, koji će 21. oktobra održati on-line seminar na temu politički produktivne dekonstrukcije teorija zavere u Americi, diskutovali smo u prvom delu intervja urađenog povodom njegovog gostovanja u projektu NEZAVERENI u BG i L.A. o američkom kapitalizmu u aktuelnoj krizi. Vulf je mišljenja da se sistem može oporaviti kako je to uspevao i u prošlosti, ali da se sada bez obzira na ideološke razlike, ekonomisti slažu da je ovo najgore stanje američke ekonomije koje su doživeli. Svi znaju da je nešto jako, jako loše, da je Tramp samo simptom, kao i napad na Kapitol Hil, kao i protestna eksplozija za Crni životi su bitni (BLM), kao i broj ljudi u zatvorima i broj ubijenih Afroamerikanaca od strane bele policije. Mogao se dugo ignorisati ovaj ili onaj simptom ali SAD su se iznenada morale suočiti sa činjenicom da tamošnja populacija čini 4% svetske populacije a da je pre trećeg talasa i masovne vakcinacije imala 20% žrtava COVID-a, što je sasvim jasan dokaz da sistem ne funkcioniše. Teorije zavere su po Vulfu simptom sistema koji se raspada, koji više nema komandujućeg okvira, oko kog može biti neslaganja ali gde taj okvir ipak obezbeđuje funkcionisanje. Gledamo haotično ljuljanje, pokušava se stabilizacija na jedan način, onda na drugi, pa treći, a sve je i dalje nestablino, i, kao i u svim ovakvim momentima u istoriji, situacija deluje zastrašujuće ali i sa mogućnostima koje pre nisu bile na raspolaganju…
NEBOJŠA MILIKIĆ: Teorije zavere funkcionišu na opozicijama skrivene-pa-otkrivene informacije, potiskivanih-pa-dominirajućih uverenja, interakciji stvarnih i navodnih kontroverzi. Koliko sprečavanje debate i diskusije kontroverzi, koje se po vašim rečima dešava u medijima kontroliše kapital, doprinose pojavi, razvoju i održanju teorija zavere?
RIČARD VULF: Mi smo uvek imali teorije zavere. Od etničkog čišćenja cele zatečene populacije, aparthejda koji do dan danas traje kad je ta populacija u pitanju, do stalnog privlačenja imigranata potrebnih razvoju kapitalizma, koji bi međutim bili doživljavani kao pretnja za one već naseljene, navodno kao radna snaga spremna da radi za manje plate. Generacija za generacijom je pokušavala da se odupre novim imigracijama, i deo tih otpora su bile i teorije zavere. Na primer protestanti su tvrdili da će katolici dovesti Papu, onda da će crni ljudi otimati bele žene i tome slično, ali bili smo sposobni kao nacija da obuzdamo ove teorije, da nam ozbiljnije ne naškode. Sada nemamo ujedinjujuću ideologiju koja bi sve te zavere držala pod kontrolom. Niti su te teorije nove, niti su jače, uverljivije, već su se jednostavno otrgle svakoj kontroli. Protivteža koja je bila moguća u uspešnom kapitalizmu, više ne postoji, ekonomija koja nas je spasavala od dezintegracije usled naših razlika i naših „zavera“, kapitalistička ekonomija, više ne može da igra tu ulogu, nema rasta plata, nemamo ga već 35 godina, imamo rast duga, jer jedino tako Amerikanci mogu sebi da priušte nešto, a sad nema ni dovoljno prihoda da plaćaju dugove. Za ogroman deo Amerikanaca nema alternativne ekonomske realnosti ili ekonomski utemeljenog ideološkog fokusa, i pošto toga više nema, okreću se nečemu što je oduvek bilo ovde ali sada ima novu publiku. I ja sam tu isto, u tom novom prostoru, mogu da se pojavim i objasnim im, da to nije njihova greška, nije ovaj ili onaj detalj u pitanju, nisu imigranti, nisu crni Amerikanci, već je to ekonomski sistem koji ne radi, evo kako i zašto ne radi, evo šta to znači a evo i rešenja – promeniti sistem tako da radi bolje za nas nego ovaj koji više ne radi za nas. Publika na to reaguje, ja sam po profesiji učitelj, da ne reaguje ne bih pričao to što pričam, i ja sam deo ovog fenomena…
U jednom od izlaganja ste rekli da nije Tramp stvorio trampizam već je trampizam stvorio Trampa, da on nije tamo neki fašista koji je došao i uzeo vlast u inače „normalnim“ uslovima, već su takvi „normalni“ društveni uslovi njega stvorili… možemo li to reći i za teorije zavere, da ih je stvorio pogodan kontekst?
Tako je, evo kako je Tramp postao predsednik, imamo dezintegraciju ideologije o uspešnom, ekonomski naprednom i rastućem kapitalizmu: više nije uspešan, nema rasta, ima ozbiljnog takmaca, poslednjih 25 godina rast BDPa u Kini je 6-9%, u USA 2-3%, to nije ni blizu. Sve se drastično menja u takvom odnosu ekonomskih snaga, svet se menja i za američki narod stvari ne stoje dobro. I sad ako to znamo, a istovremeno politička elita, vladajuće kontrolne grupe i u demokratskoj i u republikanskoj partiji isključuju svu kritiku, bilo koga drugačijeg, bilo Trampa, bilo Sendersa, onda sve drugačije ostaje van slike, van sagledavanja. Politika je totalno kontrolisana od strane onih demokrata i republikanaca koji su fatalno, podvlačim, fatalno vezani za prošlost, za taj kapitalizam koji je bio sposoban da integriše sve migrante, uprkos neprijateljstvima i strahovima, nepoverenju, da ih ujedini u slavljenju rastućeg, naprednog kapitalizma. To više ne funkcioniše ali oni to ne priznaju, ne vide! Osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih, tih poslednjijh decenija i republikanci i demokrate govore istu stvar kao pre, ali realnost kojoj se obraćaju se raspada, i mase ljudi to shvataj. Slušaju političare koji im zvuče suludo, koji govore nešto sasvim drugo od onoga što je njihovo iskustvo; I nakon 30-40 godina ludila, 2016. godine dolazi političar koji kaže: razlikujem se od svega ovoga… i jeste različit… govori ono što se ne sme: „ … svi Meksikanci su silovatelji“ itd; nije da se ljudi slažu ali vide da se razlikuje… Posle 70 godina Sanders kaže: „… ja sam socijalista“… Jedan moj prijatelj, vrlo uticajan u Demokratskoj partiji, tvrdio je da će Sanders dobiti jedan procenat na unutarstranačkim izborima… i onda šok; to se desilo i Bušovima i Republikanskoj partiji sa Trampom, nije im bilo jasno šta se dešava kada neko samo kaže da je drugačiji, glasali su za njega zato što je bio zaista drugačiji, kao i Berni. Tramp je bio drugačiji jer je govorio fašističke stvari naglas a Berni jer nije hteo da pobegne od etikete socijaliste. To su ideološki bili nemogući potezi i bili su pravi potezi u pravo vreme i sada je zato zemlja podeljena, jer nema nazad, imaš jedno cepanje za drugim, suviše je zastrašujuće, ko je išao za Trampm ne može nazad, ko nije, ne može tamo jer im je taj prostor zauzet. Bajden očajnički pokušava da zadrži socijaliste koji rastu, on je paralisan a njegovo rešenje je da nađe zajedničkog neprijatelja protiv kog se svi mogu udružiti, i to je Kina, a pored toga zasipati novcem ekonomiju po svim osnovama, pa da li je to rat (vojna industrija), porodica, infrastruktura… ali očajanje u SAD nema granica. Imamo i taj očajnički napor da se kontroliše Evropa. Na primer Severni tok, godinama pokušavaju to da spreče i ne uspevaju, to gleda ceo svet. Sada imaju nove probleme u Latinskoj Americi, Čile Peru, to su znaci velikih pokreta, novi ustav je kompletno odbijanje SAD politike u Čileu koja je na snazi od ubistva Aljendea. Dezintegracija kontrole se dešava a nisam siguran da ćemo mi na levici uspeti da se pojavimo kao pobednici. Možemo imati u Americi i otvoreno fašističku alternativu, to nije zatvoreno pitanje, jedino je sigurno da ne može više da se igraju uloge koje su se igrale poslednjih 75 godina. Čak i vrlo odgovorni ljudi, na visokim pozicijama, koji javno govore kao da mogu da ih igraju, privatno će vam priznati da su vrlo, vrlo zabrninuti…
Imate često naizgled katastrofične prognoze u vašim analizama, ali i pre Prvog i Drugog svetskog rata ljudi nisu bili spremni da ozbiljno razumeju opasnosti koje su dolazile. Da li je poruka da ako već ne možemo da budemo pobednici, pokušamo da budemo makar pravovremeni, pravedni upozoritelji? I ono što je tu zanimljivo je teško pitanje da li su teorije zavere i panika koja ih prati makar neki resurs za upozoravanje? Jer oni su makar zabrinuti, paniče, za razliku od većine koja se uzda u ono „(we are) too big to fail“, oni se bune, protestuju, očajavaju, bez obzira kako bizarni ili čak fašistoidni njihovi narativi mogu biti, makar pokazuju neku zabrinutost. Treba li da budemo radoznali za osnovne preduslove njihove pojave i postojanja ili treba prvo da se borimo protiv njih jer proizvode pogrešne predstave, vode javnu raspravu na pogrešne koloseke, uništavaju samu mogućnost argumentacije… kako da se odnosimo, šta da uradimo sa ovim fenomenom?
Dozvolite da odgovorim slaveći Hegela, kontradikcija je u svemu, odgovor je da se protiv desničarskih teoretičara zavere moramo boriti zbog njihovih opasnih zabluda a istovremeno i uticati na njih, raditi na tome da se pokaže razumevanje za njihovo nepoverenje u konvencionalnu ideologiju, za njihovo uzbunjivanje i napuštanje vladajućih konvencija, za zabrinutost i traženje objašnjenja… moramo biti aktivni i nuditi im alternativu sistemu koji odbijaju a boriti se protiv zavereništva kojim se zanose ili ga zagovaraju.
U jednom od izlaganja pomenuli ste kulturnu nepripremljenost amerčkog društva za razumevanje aktuelne situacije, nepostojanje okvira kroz koji bi se posmatrala i razumevala kriza. Kako to da tako otvorena i samokritička kultura nije razvila makar radoznalost za takve bazične kontradikcije i kontroverze?
Amerikanci su vrlo samokritični prema temama koje su prihvatljive za samokritiku. Sada smo kao nacija prihvatili ideju da oficijelni brak može biti između dva muškarca ili dve žene. To je zahtevalo intenzivne borbe u relativno kratkom vremenskom periodu i sada je to ozakonjeno i većinski podržano čak i od republikanskih konzervativaca u oblastima gde su ti isti ljudi militantni ili fundamentalistički hrišćani. Moj argument je ponovo hegelovski, vrlo otvoren u kritici normativa braka, porodice, seksualnosti, sa druge strane je rigidna netolerancija zabranjivati te prakse bilo kome. Te kontradikcije su sistemske i treba ih proučiti i primeniti u traženju rešenja. Tako da ja kažem ljudima, da, sistem se raspada, a ja vam nudim rešenje, pokušavamo da učimo od socijalističke tradicije, iskustava SSSRa, Kine, Kube itd, koje razumemo kao pokušaje koje želimo da proučimo i usvojimo određena dostignuća a odbacimo strašne greške koje su napravljene. Na osnovu toga kažemo sledeće: problem je u srži sistema, u proizvodnji dobara i usluga, bez toga nema društva. Ono što nas čini društvom je da se udružujemo kao ljudska bića da bi proizveli dobra i usluge koji definišu naše društvo i našu kulturu. I mi smo to radili na pogrešan način, radili smo u robovlasništvu kao robovi i gospodari, u feudalizmu kao vlastela i kmetovi, a onda u kapitalizmu kao zaposleni i zapošljivači (employees/employers), što je bio nedovoljan otklon od feudalizma i robovlasništva. Kad su vođe Francuske revolucije ili Revolucije 1848. ili Američke revolucije obećali: slobodu, jednakost, bratstvo, demokratiju zajedno sa kapitalizmom, davali su obećanje koje nisu mogli da ispune. Jer kapitalizam nije dovoljan prekid dihotomije gospodar-rob ili feudalac-kmet, ona je zamenjena sa dihotomijom zapošljivač-zaposleni ali time nije uklonjena. Jedini način da se ukloni je da se demokratizuje proizvodnja, da se demokratija uvede na radno mesto odakle je isključena. Da radnici zajedno demokratski donose odluke. I eto ironije, za nas u SAD, Jugoslavija je vrlo bitna, jer je vaše iskustvo jedno od retkih u svetu koje možemo posmatrati i razmotriti, shvatiti šta je tu urađeno, gde se grešilo, dakle, ne glorifikovati već ceniti ono što je postignuto, to isto mislimo o Emilia Romanji ili Mondragonu ili raznim eksperimentima u svetu uključujući i SAD.
Nakon što je i vatikanska komisija za ekonomiju objavila da je Marksova analiza kapitala vrhunskog kvaliteta, mi u Istočnoj Evropi moramo da zaboravimo marksizam, a sve to elementarno što morate da objašnjavate u analizama kapitalizma svojoj publici u Americi, mi smo učili u prva dva razreda srednje skole; Sada to moramo da zaboravimo, i postanemo „normalno“ zapadnjačko kapitalističko društvo, njegova evropska verzija, koju često afirmativno pominjete u smislu raznolikosti političkog spektra, ali na evropskoj periferiji svakako nije tako afirmativno, ne vidi se nikakva perspektiva…
Naš izlaz je promena sistema, i kad to objašnjavamo Amerikancima, nije poenta da ih ubeđujemo, moć toga što radimo postaje očigledna, imamo analizu ekonomije koja je, kao što se lako primećuje, nova za njih, koja je bila tabu 75 godina, imamo kritičku analizu a to je ono što žele da čuju jer ih ekonomski sistem razočarava… i imamo cilj kome težimo, način na koji se izvodi promena. Revolucije ne zahtevaju da ljudi budu ubeđeni da će posle revolucije sve biti divno, oni samo mogu misliti da je ono što sledi bolja šansa od onoga što imaju ako sve ostane kako jeste. Malo je onih koji su za to da stvari ostane kakve jesu. Kad objasnim ljudima da su za 14 meseci pandemije 650 bilionera zajedno bogatiji za jedan trilion dolara a da je u isto vreme 82 miliona Amerikanaca, što je oko polovine radne snage, moralo da aplicira za kompenzaciju za nezaposlenost, neko za par nedelja, neko za sve vreme epidemije, kad objasnim da živimo u ekonomskom sistemu u kom, dok kroz pandemiju prolazimo svi zajedno, bogatiji postaju bogatiji a pola radne snage mora da traži kompenzaciju za nezaposlenost, završio sam, ne moram više ništa da objašnjavam ljudima, ne moram da dajem argumente i ubeđujem ih da sistem ne radi, to vide i sami. Ono što traže od mene su argumenti za pravac koji predlažem, da je to racionalan cilj za izabrati i siguran sam da ću ih ubediti u te argumente jer niko ništa drugo ne nudi. Teoretičari zavere nude molitve i kojekakve druge rituale koji u ovom trenutku, a to se može i promeniti, ali u ovom trenutku jednostavno ne mogu pridobiti ljude…
Na kraju, želim da napomenem, optimista sam, nisam naivan ali mislim da mogućnosti za progesivnu promenu u ovoj zemlji nikad nisu bile veće. Ali želim tome da pristupim balansirano, ako Bajden ne izađe sa mnogo uspešnijom transformacijom od ove koju je pripremio, pripremiće tlo za novog Trampa. Kada Bajden kaže da hoće da vrati SAD u normalu, ja idem na TV i objašnjavam da je ta „normala“ i stvorila Trampa. Izuzetno je vreme u SAD biti osoba pod uticajem marksizma, nisam izolovan ili usamljen, osećam se mnogo povezaniji sa onim što se dešava… hvala na pozivu, ovo čime se bavite su bitne teme i važno je da komuniciramo o tome…
Foto: MR online
