Nada se privatizuje. Širom sveta, a posebno u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji, zbiva se seizmički pomak koji prenosi težnje i odgovornosti sa šireg društva u naše sopstvene pojedinačne svetove. Razdvajanje ličnih očekivanja od šireg sveta preobražava i očekivanja i svet.
Ta pojava se obično opisuje kao „individualizacija“ koja proizlazi iz širih trendova društvene evolucije i vodi, kao što kaže Thomas Edsall u New York Timesu, „nemilosrdnom pritisku na pojedince da se snalaze sami“. Iz toga bi se moglo zaključiti da je individualizovano društvo normalna faza istorijskog razvoja. Privatizacija nade je, međutim, pogodniji okvir za razumevanje ovog trenutka. Ona se odnosi na političke, ekonomske i ideološke projekte prethodne dve generacije, među njima i na namernu izgradnju potrošačke ekonomije, a onda i na zaokret ka neoliberalizmu. Tokom prethodne generacije nismo izgubili svaku nadu; postoji sluđujuće mnoštvo ličnih nada. Ali izvršen je napad na društvenu nadu, na motivaciju pokreta čiji je cilj slobodniji svet, s više jednakosti i demokratije, pogodniji za život.
Pored toga što smanjuje zajedničke kapacitete za rešavanje zajedničkih problema, ta privatizacija umrtvljuje samo osećanje da kolektiv može ili treba da postoji u vremenu kad se zajedništvo raspršuje i kad su društveni izvori problema skriveni. To vodi u patologije koje, prema sociologu Edsallu, „podrivaju solidarnost, vezivno tkivo društvenog života“. Amerikanci su sve manje svesni da je njihova najveća briga za lično sopstvo prepletena s njihovim društvenim sopstvom i često su nesvesni da uopšte imaju društveno sopstvo.
Šta je izazvalo osipanje ne samo društvenih dobara već i društvene energije? Ne samo želje da se radi zajedno već i osećanja da zajedništvo može biti politički korisno?
Najčudniji primer tog pomaka je erupcija pokreta Čajanka početkom 2009. godine. Zahvaljujući kojoj političkoj alhemiji jedini širi pokret koji je nastao tokom prve tri godine Velike recesije traži još više iste one politike koja je izazvala krizu? Finansijski krah u septembru 2009. pokazao je neodrživost deregulacije i demontiranja države blagostanja, procesa koji se zbivaju u proteklih trideset godina, ali jedva da je podstakao ikakvu akciju na drugom kraju političkog spektra, koji je bio zaokupljen biranjem novog predsednika i slavljenjem njegove pobede, ali nije izvršio pritisak na njega da se okrene ka novim politikama niti mu pružio neophodnu podršku. Zar posle trideset pet godina klasne borbe koja se vodi odozgo nadole i produbljuje nejednakosti ne bi bilo logično da nastane pokret nezaposlenih i isključenih koji zahtevaju kolektivnu akciju za zapošljavanje, pomoć siromašnima i kaznu za menadžere i regulatore koji su izazvali krizu?
Umesto toga, najuspešniji aktivisti ponikli iz recesije tražili su još oskudniju regulativu, još manje poreze i još slabiju sigurnosnu mrežu. Da li su ti samozvani patrioti nosili troroge šešire zato što nemaju kontakt sa stvarnošću? Ne sa svojom ličnom stvarnošću: Čajanka je talas ogorčenosti srednje i više srednje klase, pretežno fakultetski obrazovanih belih muškaraca starijih od četrdeset pet godina, među kojima jedna petina zarađuje više od 100.000 dolara godišnje. Morali bismo dobro razmisliti o ironijama istorije koja nas je dovela dotle da prva moćnija masovna mobilizacija posle Nove levice bude „libertarijanska rulja“.
Posmatranjem istorije otkrivamo nesumnjivu ironiju. Ta rulja se na mnogo načina napajala širenjem slobode i jednakosti od šezdesetih godina XX veka naovamo, poduhvatom koji se često sagledava kao progresivan. Zahvaljujući društvenim revolucijama tog doba pojedinac i njegova prava i odgovornosti postali su mnogo važniji od kolektivnih zadataka kao što su borba protiv globalnog zagrevanja i eliminisanje siromaštva. S društvenom revolucijom došla je ekonomska: ekspanzija potrošačkog društva, proliferacija ličnih elektronskih sprava, jačanje ideologije slobodnog tržišta, poraz alternativa deregulisanom kapitalizmu. Sve to podržava scenario distance, po kom je svako od nas slobodan da ignoriše osećanje pripadnosti širem društvu. Uloga građanina svodi se na učestvovanje u redovnim izborima, koji retko nude istinske alternative vladajućem sistemu, na trenutke navijanja za našu stranu i slavljenje „naših heroja“. A čak i takva kolektivna akcija sve više stavlja naglasak na lični interes miliona ja.
Privatizacija nade nije, dakle, prosto stvar usmeravanja energije i pažnje na sebe i svoju porodicu. To je povlačenje ličnih očekivanja iz šireg sveta, odbijanje čak i one moguće demokratske solidarnosti okrenute ka kolektivnom životu koji obuhvata sve i pogoduje svima.
***
Privatizacija nade ukorenjena je u dubokom i širokom procesu promena koje se zbivaju od Drugog svetskog rata. Promene su vidljive u krajolicima i tehnologijama, u radu i dokolici, u samim ljudima. Promenili su se način i sadržaj ljudskog mišljenja, delovanja i osećanja.
Moglo bi se prigovoriti da su promene koje pripisujem poratnom dobu samo nastavak vekovnog trenda. Kao što pokazuje veliki deo istorije hrišćanskog sveta, vladari i njihovi funkcioneri nastojali su da odvrate pažnju ljudi od političkih i društvenih uslova njihovog svakodnevnog života podstičući ih da prihvate ličnu odgovornost za te uslove. Insistiranje na ličnoj odgovornosti, kao što su znali i Adam Smith i Karl Marx, ugrađeno je u kapitalizam na samim njegovim počecima.
Ali danas je ta fokusiranost dobila hipertrofirane oblike. Kako na našu kulturu sve više utiču psihologija i terapija, neprestano niču lični zahtevi i tehnologije i pojedinci su sve više osuđeni na to da kontrolišu svoj život. Od pojedinca ograničenog malim brojem tradicionalnih uloga i običaja traži se da donosi bezbroj odluka o školovanju, poslu, mestu stanovanja, životnom stilu i porodici. „Ako ne želi da bude zauveka deprivilegovan“, piše sociolog Ulrich Beck, „pojedinac u individualizovanom društvu mora… naučiti da zamišlja sebe kao središte aktivnosti, da brižljivo planira svoju biografiju, sposobnosti, orijentacije, odnose s ljudima i tako dalje.“
Naravno, tema „gospodar svoje sudbine“ je duboko ukorenjena u istoriji nacije migranata. Proces iskorenjivanja kojim su nastali Amerikanci i činjenica da su Sjedinjene Države prvo moderno društvo uvek su podsticali snažnije uzdanje „u se i u svoje kljuse“. Iz toga je proizašla beskmpromisna američka posvećenost individualnoj slobodi, između ostalog slobodi od mešanja vlasti (ali ne nužno i odbijanje podrške i zaštite vlasti).
Ipak, američki individualizam nije onemogućio kratak procvat masovne socijalističke partije kao ni – tokom 30-ih godina XX veka i kasnije – krupne korake ka stvaranju socijaldemokratske države blagostanja. I socijalistički i socijaldemokratski pokret bili su u Sjedinjenim Državama slabiji nego u drugim razvijenim društvima, ali tokom godina građanskih prava, predsednik Lyndon Johnson objavio je rat siromaštvu, Martin Luther King je bio na putu da usvoji socijalne ideje, a republikanski predsednici Dwight Eisenhower i Richard Nixon su u potpunosti prihvatili državu blagostanja – snažni znaci da je čak i sedamdesetih godina postojao dvostranački prostor za kolektivna rešenja kolektivnih problema.
Uprkos opomeni Alexisa de Tocquevilla da „individualizam… navodi svakog građanina da se izoluje od mase svojih bližnjih i povuče u krug porodice i prijatelja“, da individualista „rado ostavlja šire društvo da bi se starao o sebi“, posle sto pedeset godina od njegove posete Sjedinjenim Državama, američka građanska svest je procvetala i proširila se. Građani okrenuti javnom životu podržavali su emancipaciju, masovan sindikalni pokret, građanska prava Afroamerikanaca, veće građanske slobode, razdvajanje crkve i države i dva talasa feminističke revolucije. Uobličili su se mnogi javni projekti, između ostalog svi zadaci federalnih, državnih i lokalnih vlasti kao što su obezbeđivanje parkova, škola, univerziteta, biblioteka, zdravstva, javnog blagostanja, rekreacije pa čak i umetnosti. Koliko god da je društvo bilo individualističko, proizvodnja, čuvanje i širenje tih javnih dobara shvatani su kao kolektivni ciljevi – izvor ponosa na zajedničke društvene vrednosti.
Nema sumnje da su kolektivom dominirali njegovi najbogatiji i najmoćniji pripadnici, da su u njemu korporativni interesi postali manje-više sveti i da je „zajedničko dobro“ obeleženo nejednakošću i klasom, rasom i rodnom dominacijom, i da je to često žestoko osporavano. Nema sumnje da je, uporedo s tim projektima, snažna struja američke mitologije slavila usamljenog pojedinca koji se dramatično suprotstavlja konvencijama, kompromisu i korupciji, i na kraju često odlazi ka zapadu – i to sam. Ali na stranu holvudski filmovi i njihova eskapistička iskušenja, bila je prihvaćena ideja da se nedostaci društva mogu popravljati ne povlačenjem već ulaganjem: da su potrebni poštenija i pravednija zajednica, Novi dil, snažno društvo, pa čak i, kao što je rekao King, „bolja distribucija bogatstva“, što je po njegovom mišljenju značilo kretanje „ka demokratskom socijalizmu“.
Činjenica da je danas takvo samopouzdanje nezamislivo, da izgleda kao naivni ostatak prohujalog doba, pokazuje koliko smo zabrazdili, ne samo u Sjedinjenim Državama već i u drugim razvijenim društvima. Kao što je rekao David Whitman u Optimističkom jazu (1998), između 1959. i 1997. godine pozitivno mišljenje Amerikanaca o njihovoj sadašnjosti i budućnosti ostalo je gotovo nepromenjeno, dok je njihova procena sopstvenog društva i njegove budućnosti, u početku gotovo jednaka proceni individualnog života, opala za približno 20 odsto. Anketa među brucošima između 1997. i 2009. potvrđuje da je time najavljeno dugotrajno, opšte povlačenje u sebe i porodicu: postotak studenata zainteresovanih za politiku i životnu sredinu opao je za više od 20 odsto.
Pitanje je šta se promenilo? Šta je izazvalo nestajanje ne samo društvenih dobara već i društvene energije? Ne samo želje da se radi zajedno već i osećanja da zajedništvo može biti politički korisno?
Uzroci privatizovanja nade
Nova levica i šezdesete
Dok danas društvo blokiraju pojedinci, pedesetih i ranih šezdesetih godina pojedinci su osećali da ih blokira društvo. Za generaciju čija se svest budila šezdesetih, Urlik Allena Ginsburga (1955) odslikavao je ugnjetenog pojedinca, kao i Markuzeov Jednodimenzionalni čovek (1964). I jedan i drugi autor opisivali su društveni sistem koji je gušio sve alternative svojim vrednostima i dominantnim praksama i ohrabrili su one koji su želeli da izađu.
Rana Nova levica – oličena u Studentskom nenasilnom koordinacionom odboru, Pokretu za slobodu govora, Studentima za demokratsko društvo i ženskom pokretu – bila je po mnogo čemu odgovor na stanje koje su opisivali Ginsburg i Marcuse. Uvereni da je lično zapravo političko, mnogi pripadnici Nove levice postavljali su individualne potrebe i iskustvo u središte svog aktivizma i naglašavali participativnu demokratiju. Ti projekti – zajedno s nemarnim odevanjem, ekspreimentisanjem sa drogom, dugačkom kosom, seksualnom slobodom i poplavom nove muzike – borili su se protiv dominantne kulture. Mada se talas šezdesetih podelio na dve struje, jednu pretežno političku i drugu pretežno kontrakulturnu, nikad nije prestao da se zalaže za oslobođenje pojedinca. Ta crta Nove levice navela je Marka Lilla i Tonyja Judta, inače oštroumne posmatrače, da previde organizovanu i i disciplinovanu posvećenost pokreta društvenoj pravdi i da svedu šezdesete na doba individualizma čija je lozinka „radi ono što želiš“.
Politički aktivizam Nove levice ubrzao je revolucionarnu promenu koja je, doduše, ostala nedovršena: oslobođenje žena, oslobođenje homoseksualaca, ukidanje segregacije na jugu i širi napad na rasizam u razvijenom svetu. Ali druga strana tih promena ukazuje na paradoks Nove levice. Emancipatorski pokreti podstakli su individualizaciju i privatizaciju. Pretvarajući lično u političko i ističući važnost samopoštovanja – „crno je lepo“ – oni su osnažili lično i udaljili ljude od političkog.
Radnici su shvatili da je njihova najbolja opcija da štite sami sebe. Onima koji tragaju za sobom iskustva klase i solidarnosti su nemoguća i nevažna.
Fleksibilni kapitalizam i svet rada
Tema individualne slobode pratila je dramatičan pomak u političkoj i ekonomskoj moći. Od sedamdesetih godina razvijena društva su promovisala globalizovanu, na informacijama zasnovanu kapitalističku ofanzivu poznatu pod imenom neoliberalizam. Taj novi društveni model počivao je na onom što Steve Fraser opisuje kao „heroizam rizika“. Smelost preduzetnika i Volstrita – druga često lažna jer je iza Volstrita stajala država – ukrasila je te aktere sjajem hrabrosti pa su snage koje su podupirale status quo postale, ironičnim obrtom, uzori pobune: „Preduzetnici su po svojoj prirodi razbijači pravila“, kaže se u uvodniku nedavnog broja časopisa Entrepreneur. „Oni raskidaju sa starim praksama, smišljaju nove i dobro se osećaju.“
Nije važno što se istinska revolucija zbiva u životu prosečnih radnika koji više ne mogu računati na stabilnost posla. Nesigurni uslovi rada, kao ključno obeležje novog kapitalizma, stavljaju na prvo mesto pripremanje radnika za sledeći korak i onaj posle njega, i ne omogućuju radnicima da uspostave dugoročne odnose koji bi omogućili grupnu zaštitu od poslodavaca. Po Frejzerovim rečima, neoliberalna ekonomija omogućuje korporacijama da „hrane živo osećanje da su radnici slobodni akteri koji rade zato što to žele“, pa izgleda kao da „svet koji je oblikovao fleksibilni kapitalizam rađa slobodnolebdećeg pojedinca: nesputanog vezama srodstva, doma, lokalne sredine, rase, etničke pripadnosti, crkve, zanata i čvrstog moralnog poretka tako da je njegov jedini dom tržište opremljeno nemilosrdnom aritmetikom. Njegovo sopstvo je sopstvo apstraktne, obezličene, razmenljive robe, homunkulus kalkulatorskog pojedinačnog interesa“.
Danas se sve manje radi pored drugih, a nekad je zajednički rad proizvodio osećanje solidarnosti. Radna snaga je individualizovana, što je nadoknađeno „slobodom“ da se često menja posao, da se bude odgovoran za sebe i da se radi kod kuće. Fleksibilni kapitalizam je stvorio privremeni radni svet „prekarijata“, čija sloboda je lišena onog što je osvojeno dugotrajnom borbom i što se smatralo „normalnim radnim uslovima“: zdravstveno osiguranje, penzija, odmor i bolovanje i, da citiramo Frasera, „mogućnost da se izrazi nezadovoljstvo na radnom mestu“.
Bačeni na tržište kao izolovani pojedinci, bez kolektivne podrške sindikata ili vlasti, osuđeni da često prelaze s jednog posla na drugi i da se saobražavaju novim uslovima, radnici se suočavaju s neprestanom potrebom da reklamiraju i prepakuju svoju radnu snagu učeći nove veštine i stičući kvalifikacije koje se mogu prodati. Nekad su radnici mislili da mogu poboljšati svoje uslove kolektivnim samopotvrđivanjem; danas oni shvataju da je njihova najbolja opcija samozaštita. Među onima koji traže sebe, iskustva klase i solidarnosti su nemoguća i nebitna. Kao što kaže Fraser, kad je sopstvo jedino polje na kom se može ostvariti poboljšanje, kad ne postoji mogućnost dobiti od zajedničke akcije, kolektivna svest izgleda „budalasta, naivna, smušena ili pak nemoralna i manipulativna“.
Konzumerizam
Pored promene kulturne politike i erozije stabilnih radnih mesta, konzumerizam je glavni uzrok privatizacije nade.
Četrdesetih i pedesetih godina, razvoj predgrađa i masovni prelazak na putovanje privatnim automobilom doneli su Amerikancima novi nivo komfora. S tim je došla snažna usmerenost ka posedovanju materijalnih stvari – kupljenih da napune domove, lako dopremljenih iz udaljenih prodavnica – koju su proizvođači podsticali uspešnije nego ikad. Kao što kaže John Kenneth Galbraith u Društvu izobilja (1958), proizvodnju više ne podstiču potrebe potrošača, već pre one same nastaju u procesu proizvodnje: „proizvođač istovremeno proizvodi robu i želju za njom“. Želja se sintetizuje „reklamiranjem, katališe veštom prodajom i uobličuje diskretnim manipulacijama ubeđivača“.
Mada prohtevi nisu potrebe, kupovina i potrošnja sve više robe i usluga imaju suštinski značaj. Beskrajno i intenzivno podsticanje individualnih „potreba“ nužno odvlači pažnju pojedinaca od kolektivnih potreba i težnji. A sve veće insistiranje na kulturnom prioritetu uloge potrošača odvraća pojedinca od toga da sebe vidi i doživljava kolektivno. Društvena uloga potrošača povlači kolektivnu pripadnost i učešće, ali samo utoliko što su svi izloženi reklami, pa upoređuju ono što su kupili i i prate potrošački ritam drugih. „Potrošački suverenitet“, naglašava Galbraith, zapravo je mit koji prikriva odsustvo kontrole nad najosnovnijim uslovima sopstvenog života. Biranje potrošačkih dobara strukturno se razlikuje od uloge člana sindikata ili građanina po tome što su društvene energije potrošačkog društva i bogatstvo koje one proizvode i troše usmerene na pojedinca kao pojedinca, čija je osnovna funkcija da kupuje za sebe.
Da bismo bolje razumeli ulogu potrošača kao određen način života, pogledajmo primer današnjeg profesionalnog bejzbola u poređenju sa onim pre pedeset godina. Na terenu igra izgleda otprilike isto kao nekad, ali danas prisustvovati utakmici znači postati deo spektakla potrošačkog društva. Sam stadion je postao potrošački raj u koji veliki deo publike ulazi u odeći sa oznakama domaćeg tima, namenski kupljenoj za tu priliku. Gledaoce su pripremili za igru novine, internet, radijsko i televizijsko pokrivanje svakog aspekta uspona i padova njihovog i protivničkog tima i ne naročito prosvetljujući intervjui sa igračima i njihovim trenerima, glasno navijanje i komentari na veb stranicama. Gotovo svi igrači, posebno „slobodni strelci“, imaju nepristojno visoke plate, mnogi potpisuju unosne ugovore s reklamnim agencijama, a gotovo nijedan nema lokalne korene. Ipak, iz perspektive navijača oni su „naš“ tim. Navijači su tokom utakmice izloženi stotinama reklamnih oglasa koje njihov pogled ne može da zaobiđe; na tabli s rezultatima velikom brzinom se smenjuju promocije i bedasta, sponzorisana nadmetanja u pauzama igre. Put do toaleta i raznih usluga vodi kroz ogroman tržni centar. Usred sve te komercijalizacije, aktivni, koletivni aspekt praćenja utakmice – spontano izražavanje divljenja jednom timu zbog izuzetne igre – gotovo je izbrisan programiranom podrškom koju diktira sistem razglasa.
Poseta bejzbol utakmici pokazuje da potrošačko društvo nije izgradilo nove društvene i političke oblike i da se mnoge njegove aktivnosti prosto nastavljaju na prethodne. Na kraju krajeva, ljudi odlaze na stadion zbog igre. Ali ključni aspekti sadržaja igre veoma su se promenili: aktivnosti, vrednosti, stavovi i prioriteti stavljeni su u službu medijskog spektakla koji je usmeren na potrošnju. Kakva god bila njena funkcija, igra sve više postaje deo masovnog društva neprestanog marketinga i šopinga.
Galbraith smatra da iza te promene stoji, pre svega, potreba korporacija da podstaknu tražnju. Kako je to istorijski nastalo? Korak po korak, od desetina a zatim i stotina miliona potrošača tražilo se da biraju među sve širim asortimanom dostupne robe. Pridobiti veliki broj potrošača znači, pre svega, nadvladati dugotrajnu želju radnika da manje rade, a ne da više troše. U društvima koja se hvale demokratijom odluka u korist veće potrošnje a ne u korist kraćeg radnog vremene nije donesena demokratski. Od pedesetih godina bilo je mnogo rasprava o automatizaciji, između ostalog i o očekivanjima da će njena posledica biti kraća radna nedelja. Ali takvi predlozi nisu dobili gotovo nikakvu podršku Kongresa i nikad nisu postali deo široke javne rasprave o alternativama poratnom kapitalizmu. Prevagnula je logika potrošačkog društva: veća produktivnost znači širenje asortimana i povećanje količine potrošačkih dobara a ne smanjivanje radnog vremena. Danas se čini kao da je i samo to obećanje nestalo gotovo bez traga, jer su menadžeri postavili cilj da povećaju produktivnost, a da pri tom ne dele uvećani profit. Potrošačko društvo kao dominantna društvena realnost našeg vremena manje je izabrano, a više nametnuto logikom kapitalističke ekonomije.
Razumljivo je da mase koji su od pamtiveka živele u velikom siromaštvu žele da uživaju u dostupnom izobilju, njegovoj lagodnosti, udobnosti i raskoši. Ali, na duge staze, konzumerizam nikad ne bi mogao da se razvije do te mere u razvijenim društvima a da se ne sudari s dve druge zone otpora. Prvu čini tradicionalna vrednost umerenosti i odlaganje zadovoljenja, pečat oskudice koji su kroz istoriju podržavale verske i kulturne vrednosti. Potrošačko društvo je preobrazilo kulturu obrćući sve takve zapovesti i promovišući hedonizam i instant zadovoljenje.
Druga prepreka širenju potrošačkog mentaliteta bila je ograničen dohodak potrošača. Ona je pala zahvaljujući nesputanom širenju kredita, posebno u Severnoj Americi. S kreditnim karticama u tašni ili novčaniku, oslobođeni staromodnih inhibicija, podsticani sjajnim svetom medija koji su nam doneli korporativni sponzori, zašto ne bismo zadovoljavali želje, koje su u tom okruženju postale potrebe?
Izmišljanje samog sebe
Upadljiv aspekt privatizacije nade je sve snažnija tendencija pojedinaca da sebe vide preduzetničkim okom, kao aglomeracije društvenog kapitala. U Razgrađivanju demosa (2015), teoretičarka politike Wendy Brown to opisuje kao sveobuhvatno neoliberalističko preoblikovanje života u skladu sa ekonomskim merilima. S tim je povezan i pritisak na pojedinca da svesno konstruiše svoj život kao biografiju. Napomenuo sam da je proces izmišljanja i ponovnog izmišljanja sebe potekao pre svega iz uslova koji preovladavaju na radnom mestu i iz potrebe za stalnim samoreklamiranjem. Drugi izvor je psihoterapija i njen poziv da preuzmemo komandu nad svojim životom i postanemo aktivni subjekti sopstvenih priča.
Privatizacija društvenog je suštinski deo tog procesa. Teško je ne složiti se s Marxovim uvidom da priča nijednog pojedinca nije sasvim njegova, da životi nisu stvoreni „u uslovima koje smo sami birali, već u uslovima koji su već postojali, koji su zadati i preneseni iz prošlosti“. Ali mi možemo žarko da pretendujemo, pa to i činimo. Kao što kaže teoretičar društva Zygmunt Bauman:
„Za priče koje se pričaju u naše vreme karakteristično je to da one artikulišu individualne živote na takav način da isključuju ili suzbijaju mogućnost praćenja veza između pojedinačne sudbine i načina i sredstava funkcionisanja društva kao celine; tačnije, one sprečavaju ispitivanje tih načina i sredstava tako što ih guraju u neispitanu pozadinu individualnih životnih stremljenja i označavaju kao ’sirove činjenice’ koje pripovedači ne mogu ni da dovedu u pitanje ni da prevladaju, ni individualno ni kolektivno.“
Bauman nastavlja:
„Pošto su nadindividualni činioci, koji oblikuju tok individualnog života, daleko od očiju i misli, teško je uočiti dodatu vrednost ’udruživanja snaga’ i ’stajanja rame uz rame’, pa je poriv za angažovanjem (posebno kritičkim) na promeni oblika koji su poprimili ljudsko stanje i zajedničko ljudsko iskustvo slab ili čak ne postoji.“
Preuzimanje kontrole nad vlastitim životom doprinosi procesu desocijalizacije i desolidarizacije. I taj proces vodi izmeštanju nade. Kad se energije koje su nekad pripadale društvenoj sferi prenesu na lični život, događa se nešto neobično i vredno pažnje. Ne samo što slabe kolektivni kapaciteti za rešavanje kolektivnih problema već nestaje i samo osećanje da su ti problemi zaista kolektivni. Kad pojedinci postanu lično odgovorni za te probleme, društvena patnja i njeni uzroci nestaju iz vida. Energija za njhovo rešavanje ipak opstaje i iz nje se rađa čudno, pogrešno osećanje sopstvene snage i prava, koje pojedinca osuđuje na frustriranost i neshvatanje njenih uzroka.
Kada su osuđeni da traže, kao što kaže Beck, „biografska rešenja za sistemske protivrečnosti“, ljudi gube predstavu o svom društvenom biću. „Zato se“, kaže Beck, „otvara širok put za subjektivizaciju i individualizaciju rizika i protivrečnosti koje su stvorili institucije i društvo.“
Naravno, čovek zaista postaje sve svesniji da živi sopstvenu biografiju u svetskom društvu, i sve je veća potražnja za aktivnim „mislećim pojedincima“ koji su neprestano „na položaju“. Ali, ironija se sastoji u sledećem: što beznačajniji postaju pojedinci, to se više širi njihovo samoosećanje, i biografski gledano, „oni se uzdižu na presto pojedinaca koji oblikuju svet“. Svetsko društvo ulazi u biografiju, ali „ta kontinuirana, preterana tražnja može se tolerisati samo zahvaljujući suprotnoj reakciji neslušanja, uprošćavanja i apatije“. Tako se dalje osnažuje fokusiranost na sebe.
Paradoksalno, to naduvano preduzetničko ja zapravo je jedno osiromašeno ja koje je sve manje zainteresovano za razvoj znanja, interesovanja i sposobnosti, a više je opsednuto, kao što kaže Brown, „maksimalizovanjem kompetitivnosti“. Danas je obrazovanje, kom se nekad „težilo zbog razvijanja kapaciteta građana, održavanja kulture, sticanja znanja o svetu ili zamišljanja i ostvarivanja različitih načina zajedničkog života“, potpuno ustuknulo pred „povećanjem tržišne vrednosti“. Ako neoliberalizam podstiče privatizaciju nade, pojedinac koji je tako proizveden nužno je skučen.
Napuštanje Detroita
Takvo sužavanje horizonata očigledno je, na primer, u proteklih pedeset godina masovne migracije koja je stvorila neke američke gradove, a opustošila druge. Naravno, migracija je jedna od glavnih tema istorije – migracija velikih i malih grupa, porodica i pojedinaca u potrazi za hranom i zemljom, u bekstvu od rata i ugnjetavanja, u nadi da će se ratosiljati siromaštva i dobiti šansu. Motivacije za napuštanje Detroita bile su veoma slične: nesigurnost, nelagoda zbog pripadanja manjini, opadanje vrednosti nekretnina, propadanje zajednice i škola, visok nivo kriminala i manjak radnih mesta posle izmeštanja ili kraha industrije. Migraciju je podstakla i nomadska sklonost Amerikanaca, koja je od početka podsticala formulisanje individualnih nada i napuštanje „potrošenih“ lokacija.
Ipak, teško je izbeći osećanje da se događa nešto novo ako se više kilometara vozimo pored sablasno praznih izloga i praznih placeva, blokova u kojima je tek poneka kuća nastanjena, iždžikljale trave i tek poneke bašte. Više od milion ljudi napustilo je Detroit i preselilo se u predgrađa a bar isto toliko ih je napustilo širi Detroit i Mičigen i preselilo se u novije i sunčanije gradove. Oni su pošli za ličnim nadama. Stotine hiljada pojedinačnih odluka da se ode iz Detroita sabrale su se u kolektivno napuštanje i pogoršale probleme grada, odvele ga u bankrotstvo i desetkovale njegove škole. Zar očajnički napori da se obnovi, ponovo izgrad i oživi vampirski isisani Detroit ne svedoče o tome da je u Americi dvadeset prvog veka važno samo privatno?
Privatizacija i moć
Takav prizor nudi privatizacija nade: pomeranje sa društvenog na individualno, porast ličnog na uštrb društvenog i pretvaranje društvenog u biografsko. Tim procesima upravljaju, između ostalog, odnosi moći i dominacije i ogromna sila kojom ekonomija i njeni prioriteti deluju na svaki aspekt naših bića. U tim uslovima osnovni društveni porivi, kao što je potreba da se doprinese široj zajednici, postaju nešto drugo, mada nisu potpuno izgubili svoj prvobitni karakter: on opstaje u potisnutom obliku. Moguće je zamisliti menjanje odnosa između društvenog i ličnog kao nekakav „povratak potisnutog“, ali to se može postići samo promenom ekonomskog poretka.
Taj poredak je nametnuo svestan ideološki i politički projekat koji teži da erodira društvenu povezanost i ubeđenje. Prvi političar koji je pokušao da sprovede oživljeni hobsijanizam bila je britanska premijerka Margaret Thatcher: „Društvo ne postoji, postoje samo pojedinci i porodice“, glasi njena čuvena izjava koja se pokazala kao proročanstvo. Ekonomija je bila metoda usmerena na „menjanje duše“. Pokazalo se da je u sledećoj generaciji u Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama i drugde taj cilj ostvaren.
Svedoci smo veoma uspešnog, organizovanog i raskošno finansiranog napora da se preoblikuju vrednosti, ideje i stavovi. Autori koji rade za desničarske think tank organizacije kao što su Kato Institut i Fondacija Heritidž ubeđuju nas da odustanemo od javnog prostora kao terena za usavršavanje i promenu. Oni šire cinizam prema kolektivnoj akciji i podstiču individualnu odgovornost, ličnu inicijativu i centralnost privatnih akcija.
Uticaj tih ciničnih poruka možda je, perverzno, bio proizvod blagostanja koje su privremeno podržavale države blagostanja. U knjizi Teško zemlji (2012) Judt piše:
„Uspeh mešovitih ekonomija tokom poslednjih pedeset godina naveo je mlađu generaciju da poveruje da se stabilnost podrazumeva i da traži uklanjanje ’smetnji’: poreza, regulacije i, uopšte, uplitanja države. Smanjivanje javnog sektora postalo je osnovni politički jezik u velikom delu razvijenog sveta.“
Pokazalo se da su dobrostojeći građani država blagostanja bili lak plen „retorike o individualnoj slobodi, nesputanosti, ličnoj odgovornosti i vrlinama privatizacije, slobodnog tržišta i neometanog biznisa“, piše David Harvey – retorike legitimizovanja „drakonske politike usmerene na obnavljanje i konsolidovanje kapitalističke klasne moći“, oslabljene tokom tri i po decenije socijaldemokratije.
Idući za Michelom Foucaultom pre nego za Harveyem, Brown opisuje te pomake širim i dubljim potezima, ali i dalje kao neodvojive od istorije kapitalizma:
„Dopuštajući da tržišta odlučuju o našoj sadašnjosti i budućnosti, neoliberalizam potpuno napušta projekat individualnog ili kolektivnog ovladavanja egzistencijom. Neoliberalno rešenje za probleme je uvek još više tržišta, još potpunija tržišta, savršenija tržišta, više finansijalizacije, nove tehnologije, novi načini monetizacije. Sve samo ne zajedničko i aktivno ljudsko odlučivanje, kontrola nad uslovima egzistencije, planiranje budućnosti; sve samo ne svesno konstruisanje egzistencije sredstvima demokratske rasprave, zakona, politike. Sve samo ne ljudsko znanje, promišljanje, zaključivanje, i aktivnost koja se klasično vezuje za homo politicusa.“
Kako ekonomska logika postaje dominantna – zapravo jedina – društvena logika, kolektivna moć, kolektivno odlučivanje, javnost i zajednica bivaju privatizovani. U svetu privatizovane nade, „pojedinac“, „izbor“, „ekonomska sloboda“ i „individualna samovolja“ proglašavaju se za jasne i očigledne istine. Fetiš za marketinška rešenja svih društvenih problema zasnovan je, kao što ističe David Boaz iz Kato Instituta, na verovanju da „poredak u društvu nastaje spontano, iz delovanja hiljada ili miliona ljudi koji usaglašavaju svoje akcije s akcijama drugih da bi postigli svoje ciljeve“. Je li to nesvesno prizivanje jedne više moći? Ili očajavanje nad osipanjem svesnih i kolektivnih ljudskih kapaciteta? U svakom slučaju, to je stav poricanja koje zanemaruje nejednakosti u slobodnoj igri individualnih postupaka, ulogu koju igraju vlade u koordiniranju akcija i vapeću potrebu za porastom kolektivne aktivnosti u ime opšteg dobra.
Danas se moramo baviti ne radikalnom lažnošću privatizacije nade, koja poriče duboko društveno biće svakog pojedinca, već njenim iscrpljujućim posledicama. Kolektivno gubimo sposobnost da se borimo s najhitnijim problemima. Ljudi koji sebe doživljavaju kao izolovane pojedince neće moći da shvate realnost klimatske promene i da se dogovore šta treba činiti, a pogotovo neće moći da je savladaju. Sve opasnije posledice dva veka nekoordiniranih aktivnosti i opasnosti zamagljenih samointeresom mogu se staviti pod kontrolu samo ako prihvatimo da postoji jedno mi koje je preobrazilo prirodu i naš odnos prema njoj. Da bi zaštitili zajednički dom od propasti, ljudi moraju stvoriti svestan i otvoren globalni kolektiv. Moramo vratiti i osnažiti društvenu nadu u ime opstanka. Ali kako to učiniti ako kritična masa poriče problem, ako nije sposobna da postigne konsenzus i zajednički deluje?
Po francuskom sociologu Francisu Jeansonu, potrebna nam je „građanizacija“ – preobražanje izolovanih i nemoćnih pojedinaca u aktivne, militantne građane koji kolektivno doživljavaju svoju sudbinu i voljni su da na nju demokratski utiču. Oni koji nastoje da se to dogodi moraće da pregovaraju ne samo o privatizaciji nade već i o širokom prihvatanju vrtloga progresa i sveprisutnog cinizma u današnjim naprednim društvima. Oni koji su već stupili u političku borbu moraće da raskrče put od identitetskih politika i hiljada drugih dobrih razloga koji zahtevaju našu pažnju.
Ali bez obzira na to koliko smo privatizovani ili usko fokusirani, dovoljna je neka tragedija ili katastrofa da bi se aktivirali naš latentni kapacitet za velikodušnost i potreba za povezivanjem. U knjizi Raj izgrađen u paklu (2009) Rebecca Solnit opisuje malobrojne i retke utopijske momente nade u vremenima kad katastrofa sruši ustaljeni poredak i zatraži od ljudi da kolektivno preuzmu kontrolu nad svojim životima. Njeni primeri idu od zemljotresa u San Francisku 1906. godine do uragana Katrina. Nadajmo se da drugi kolektivni izazovi – od sirijske izbegličke krize do globalne klime – neće morati da dostignu katastrofalne razmere pre nego što prevaziđemo svoju pasivnost i izolaciju i povratimo sposobnost zajedničkog delovanja.
Boston Review, 26.04.2016.
Prevela Slavica Miletić
