Glas za Donalda Trumpa lako bi mogao biti ono što je Michael Moore nazvao „najveće ‘jebi se’ u istoriji“ koje je bela klasa ikada uputila vladajućem poretku.
Ali nije važna samo snaga te poruke, već i od koga dolazi. Nju mogu uputiti satirične stranke (islandska Najbolja stranka dobila je izbore za gradonačelnika Rejkjavika; mađarska stranka Pas sa dva repa učestvovala je u sabotiranju nedavnog referenduma Viktora Orbána protiv izbeglica), ili subverzivne stranke (Pirati) ili grassroot pokreti koji su prerasli u stranke (Podemos). A mogu je uputiti i populisti.
Šta definiše populistu? Nije populista svako ko kritikuje elite. Oni koji olako stavljaju znak jednakosti između Berniea Sandersa i Donalda Trumpa ne shvataju da se populisti ne zadovoljavaju kritikom Volstrita ili „globalizma“. Populisti tvrde da oni i samo oni govore u ime „stvarnih ljudi“ ili „tihe većine“. Prisvajanje moralnog monopola na predstavljanje ima dve posledice koje su direktno štetne po demokratiju. Populisti optužuju sve političke protivnike za nelegitimnost. Oni ne izražavaju neslaganje sa određenom politikom, što je poenta politike u demokratiji – predočavanje opcija građanima, a ne samo nadmetanje u kompetenciji i kvalifikacijama. Za njih je to lična stvar: njihovi protivnici moraju biti moralno sumnjivi i korumpirani. Trump je u tom pogledu krajnost, ali ne i izuzetak. Zabrinjava u kojoj meri su njegove pristalice doslovno shvatile njegove napade na karakter Hillary Clinton. O tome svedoče ne samo povici mržnje „Uhapsite je“ već i to što prema jednoj anketi 40% njegovih pristalica na Floridi veruje da je ona doslovno demon. Sama činjenica da je takav odgovor uopšte ponuđen u jednom ozbiljnom upitniku govori nam mnogo o američkoj predizbornoj kampanji 2016. A to se dogodilo nakon što je desničarski radio novinar Alex Jones objavio „informaciju“ na svom vebsajtu InfoWars: Hillary Clinton i Obama, rekao je, došli su iz pakla; ako im se približite, osetićete miris sumpora.
Druga posledica pojave koju možemo nazvati principijelni antipluralizam populista manje je očigledna. Populisti smatraju da oni koji ih ne podržavaju – ili ne dele njihovo mišljenje o tome ko čini „stvarne ljude“ – verovatno ni sami ne pripadaju takvim ljudima. U svom govoru sutradan posle referenduma o EU Nigel Farage je rekao da je to „pobeda stvarnih ljudi“. Onih 48 odsto koji su želeli da ostanu u EU očigledno nisu bili sasvim stvarni: oni možda uopšte nisu deo autentično britanskog (za Faragea verovatno engleskog) naroda. Trump se ponašao slično. „Jedina važna stvar“, rekao je na mitingu u maju, „jeste ujedinjenje naroda, jer drugi ljudi se ne računaju“. Trump definiše ko pripada narodu; ostali se ne računaju, čak i ako su i oni američki građani (naravno, ne računa se ni ostatak sveta).
Liberali su pogrešno protumačili Trumpov govor o jedinstvu i ujedinjenju posle pobede na izborima („Ujedinićemo se i pobediti, pobediti, pobediti!“ tvitovao je 12. novembra), ako su ga shvatili kao pomirljiv. Jedinstvo je moguće samo pod uslovima koje diktira sam populista, jer niko sem njega ne može stvarno da zastupa narod; svi koji se ne slažu sa njim ili mu se protive po definiciji su sumnjivi, ako ne i nelegitimni. Trumpova izjava (opet na Twitteru) „Svi ćemo se ujediniti kao nikad ranije“ više je pretnja nego obećanje. Demokratija važi samo za stvarne ljude.
Ipak, pojava koju sam izabrani predsednik naziva „fenomen Trump“ ne može se objasniti samo populizmom. Poslednjih godina i drugi populisti su osvajali vlast – Recep Tayyip Erdoğan u Turskoj ili Viktor Orbán u Mađarskoj – ali to nije uspelo nikome u nekoj staroj zapadnoj demokratiji. Mada su američki izbori po mnogo čemu bili izuzetni, po svemu ostalom su bili „biznis kao i obično“. Kao što je istakao američki politikolog Larry Bartels, 90% onih koji se izjašnjavaju kao republikanci glasalo je za Trumpa, a 89% onih koji sebe vide kao demokrate glasalo je za Hillary Clinton. Nije neobično što posle dva predsednička mandata jedne partije raste neraspoloženje prema aktuelnoj vlasti (glasači su tako doživljavali Hillary Clinton) ili što su se neki neodlučni glasači opredelili za promenu – čak i ako su kandidata koji znači „promenu“ smatrali problematičnim u svakom smislu. Sve to spada u udžbenik američke političke nauke i može da objasni jednu stvar: Trump ne bi došao u Belu kuću bez svojih pomagača – ili neutralnije, saradnika – u Republikanskoj partiji. On ne bi uspeo kao kandidat treće partije. Ličnosti poput Newta Gingricha i Chrisa Christiea – šarene prošlosti, ali ipak velike težine – imale su ključnu ulogu u ubeđivanju republikanaca i „nezavisnih“ desničara da glasaju za Trumpa. Prema anketama o izlaznosti, samo 37 odsto glasača smatralo je Trumpa sposobnim da bude predsednik, pa je neko, kao što je rekao sudija Ustavnog suda Jack Balkin, morao da kaže republikancima da je Trump, „mada nekvalifikovani kučkin sin, naš nekvalifikovani kučkin sin. On je možda grešnik, ali nije antihrist“. Kao što su Farageu bili potrebni Johnson i Gove, Trump se u suštini oslanjao na ljude spremne da rizikuju opstanak američke zajednice. Činjenica da je Mitt Romney – karikaturalni plutokrata – oličavao Trumpove protivnike unutar partije verovatno mu je samo pomogla.
Ali neke opšteprihvaćene ideje o američkoj politici okrenute su naglavce. Hillary Clinton je sakupila gotovo dvostruko više novca nego Trump. Trump nije imao pravu organizaciju na terenu i nije uspeo da dobije nijednu debatu. Štaviše, u najvećim medijima nije imao skoro nikakvu podršku (mada je imao naizgled neograničeno besplatno vreme na televiziji zahvaljujući svojoj mađioničarskoj veštini da naduvava rejtinge). Budući trumpolozi moraće da nam kažu koliki je bio stvarni udeo društvenih mreža i paralelnog univerzuma desničarskih vebsajtova i radija. Ima mesta sumnji da Twitter i Facebook u stvari rade za populiste. Naročito Twitter može da podstakne ono što je italijanska teoretičarka politike Nadia Urbinati nazvala „direktno predstavljanje“. Uprkos njihovim uveravanjima, populiste ne zanima prelazak s predstavničke na direktnu demokratiju; oni samo misle da imamo pogrešne predstavnike sve dok sami ne dođu na vlast. Oni ne teže otvorenom procesu u kome građani među sobom razmišljaju i planiraju; kada raspišu referendum, čine to samo zato da bi građani potvrdili ono što su oni već identifikovali kao jedinstvenu i autentičnu volju ljudi – koja i sama zavisi od populističke simboličke konstrukcije „stvarni ljudi“. Oni međutim zahtevaju da budu isključene sve posredničke snage, i partijski aparati i profesionalni mediji; naime, za populiste i njihove sledbenike svako posredovanje kvari igru vladanja.
Trump je sebe nazvao Hemingwayem Twittera. On ima „najbolje reči“. Voli Twitter, kaže, zato što je to kao da imaš sopstveni medij, ali bez ikakvih troškova. Twitter ima odjek sličan Facebooku, ali omogućuje i direktnu identifikaciju pojedinačnog građanina sa navodno jedinim autentičnim predstavnikom naroda. Teško je videti kako je to ranije bilo ostvarivo, bar kao svakodnevno iskustvo: možda su partijski skupovi koji podrazumevaju okruženost istomišljenicima stvarali osećaj neposredne povezanosti s liderom. Sada je za to osećanje dovoljan jedan klik, u bilo koje doba dana i noći: „Hej, budan sam u tri ujutro, baš kao i on, a on misli isto što i ja!“
To je iluzija, ali moćna. Političari koji su vični medijima mogu da je koriste na dosad neviđene načine. Na primer, u Italiji je antirežimski pokret Pet zvezdica nastao iz bloga Beppea Grilloa. „Hej, narode, to radi ovako: vi mi govorite šta se događa, a ja izigravam razglas“, pisao je svojim pristalicama. Pre nego što je ušao u politiku, Grillo je bio poznati komičar. On nikad nije prosto razglašavao ono što zanima i brine obične ljude; presudno je oblikovao način na koji govori il popolo, iako zvanično nije imao položaj autoriteta. I Trump je, naravno, bio TV zvezda, neko ko je delom slavan samo zato što je slavan. Ali Trumpova specifičnost je to što on u sebi spaja Grilloa i Silvia Berlusconija. Kad god su ga tokom kampanje optuživali da je samo zabavljač, mogao je da potegne svoje poslovne sposobnosti; kad su isticali da su se njegovi poslovni poduhvati najčešće završavali bankrotom, mogao je da odgovori da je on pre svega medijska zvezda.
Još važnije, on je kao i Berlusconi mogao da se predstavi kao mesto identifikacije upravo zato što je neprestano iskazivao neskriveni prezir prema državi, između ostalog i neplaćanjem poreza. Berlusconi je namigivanjem tražio saučesništvo Italijana: „Znam da varate, a to radim i ja“; Trump se isto tako ponaša; njegov prividni manjak samokontrole verovatno je bio tumačen kao znak autentičnosti, a bio je i veoma zabavan: nikad niste znali šta će uraditi. Nije jasno da li je njegovo kršenje tabua bilo spontano; ali kao u televizijskom rialitiju, bilo je dramatično i izgledalo kao istinski izraz karaktera. Trumpovo otkriće da je kao biznismen davao novac svim kandidatima a onda od njih tražio usluge nije daleko od Varoufakisovih opisa sastanaka evrogrupe. Ko zna da li stvari zaista tako funkcionišu? Važno je da samozvani autsajder potvrdi sve naše sumnje o nedostacima sistema. Čak i ako nam se njegove ideje ne sviđaju, poverovaćemo onom koji nas je uputio u tajnu.
Liberali su se bezuspešno upinjali da građanima pruže dokaze o tome da Trump sam sebi protivreči. Oni su osporavali tvrdnje populista, ali ne i njihove metode. Prosto nije tačno da su „mase“ emocionalni invalidi koji žude za time da ih očara harizmatični demagog. Ljudi su često opravdano ljuti i znaju da artikulišu razloge za to. Trump je zadobio izvesno poverenje kao autsajder i kao uverljivi amater u politici. Neki su mu poverovali sve zato što je otvoreno priznavao svoj amaterizam. Njegove laži su delovale koherentno, kao i Farageov narativ o engleskoj slobodi i diktaturi EU. Kada prihvatite početne premise, „činjenica“ da će izvan EU britanske porodice biti kraće za 4000 funti, koju je potvrdilo ministarstvo finansija, dobija drugo značenje: ko ne bi platio 4000 funti za slobodu i demokratiju? „Mase se ne mogu ubediti činjenicama“, rekla je Hanah Arendt, ne bez kulturnog pesimizma u odnosu na ljude svog vremena, „pa ni izmišljenim činjenicama, već samo doslednošću sistema kome misle da pripadaju.“
Samo na taj način politička identifikacija može se zasnovati na izbegavanju poreza i seksualnom predatorstvu. Trumpov uspeh počiva na uspešnom uveravanju velikog broja pristalica u opravdanost pokreta belog identiteta. Pokliče „U-S-A, U-S-A!“ koji su pratili njegov pobednički govor čuli smo i ranije, na mitinzima podrške za Sarah Palin, u delovima zemlje koje je ona nazvala „proameričke oblasti ove velike nacije“. Oni u stvari znače: „Oduzeli su nam zemlju, a sada je opet naša“. Ne događa se prvi put u američkoj istoriji da dobici za Afroamerikance budu praćeni rasističkom kontrarevolucijom (tu pojavu je Van Jones, Obamin bivši savetnik, nazvao „beli protivudarac“).
Ipak, pogrešno je misliti da je Trump nekako otkrio istinu da je američko društvo u suštini rasističko. Političko predstavljanje je dinamičan dvosmerni proces, a ne reprodukovanje neke već date društvene i kulturne realnosti. Obama je tako pobedio glasovima belih glasača koji su ove godine glasali za Trumpa. Obama, kome je sopstveni rasni identitet omogućio da ostavi po strani politike multikulturnog identiteta, isticao je promenu i kompetentnost (protiv starog, smetenog McCaina, u kontekstu krize 2008), kao i problem nejednakosti (protiv uštogljenog plutokrate Romnyja 2012).
Trump je uspeo da navede mnoge belce – koji i dalje imaju većinu u SAD – da sebe vide kao ugnjetenu manjinu. Taj uspeh se nije odnosio samo na radničku klasu koja je, kao što kaže Moore, možda iskoristila glasačku kutiju kao „bokserski džak“ (prema opštem mestu o „rasističkoj radničkoj klasi“ treba biti krajnje oprezan: većina najsiromašnijih sa godišnjim prihodom manjim od 50.000 dolara glasali su za Hillary Clinton). Trump je uveo alternativnu desnicu u jezgro svoje kampanje: promoteri bele nadmoći su bili zaduženi da razglase opasnost od „genocida nad belcima“ i globalne dominacije Jevreja kao što su George Soros i Janet Yallen. Trump je sada postavio Stevea Bannona, urednika mreže Breitbart News, za glavnog stratega u Beloj kući. I to su republikanci podržali ili su glumili neznanje. Reince Priebus, predsednik Republikanskog nacionalnog odbora, koji je viđen da postane Trumpov šef kabineta, rekao je da Bannon ne može biti rasista jer je pohađao LSE i Harvardsku poslovnu školu. Krajnje dobronamerno tumačenje te tvrdnje je Priebusova izjava da pametni ljudi znaju da su rasistička pseudonauka i teorije zavere đubre, ali da znaju kako da na njima zarade.
***
Najvažnije je shvatiti da populisti mogu da vladaju kao populisti. Naivno je misliti da potestni pokret mora da oslabi kada osvoji vlast. I neće nužno svi populisti biti viđeni kao neuspešni zbog svojih neizvodivih ideja. Zid prema Meksiku možda neće biti izgrađen – ali to se može predstaviti kao nešto drugo, a ne kao kršenje izbornog obećanja. Trump će samo morati da ubedi dovoljno ljudi da su neprijatelji nacije – globalisti, demokrati, bivše kraljice lepote, bilo ko – sprečili praktičnu realizacju imperativa belačke samozaštite. Zaliha neprijatelja je neiscrpna.
Postoji značajna razlika između Trumpa i populista kao što su Erdoğan i Orbán. Ta dva lidera čvrsto kontrolišu sopstvene partije. Trump ne može prosto da nametne svoju volju Republikanskoj partiji, koju već dugo razdiru unutrašnji sukobi između Čajanke, neokonzervativaca i poslovnih tehnokrata kao što je Romney. Uprkos tome, malo je verovatno da će republikanci sprečiti Trumpa da povede zemlju u pravcu autoritarizma. Najzad, zašto bi ga sprečili da vlada kao populista kada ga nisu sprečili da vodi kampanju kao populista? Partijskim strukturama i konzervativnim intelektualcima smetala je njegova nekompetentnost, a ne to što je podsticao na mržnju prema muslimanskim i meksičkim imigrantima. Tek kada im se učinilo da je on pretnja njihovim ženama i ćerkama – koje su naravno vlasništvo tih moćnih belih muškaraca – neki od njih su bili voljni da opozovu kandidata. Ali ubrzo su se opet ukrcali, mada je još u oktobru, kada se činilo izvesnim da ćeTrumpova kampanja potonuti, skakanje s broda izgledalo kao racionalan izbor. Priebus je dao primer rekavši da će uvek „pratiti struju“.
Iako se za Trumpa ne može reći da ima autentičan popularni mandat – kakav je na primer imao Regan – oportunizam lako može navesti republikance da mu se priklone. Mnogi će se radovati smanjenju poreza za bogataše i deregulaciji banaka, i onda će pustiti Trumpa da radi sve ostalo (trgovina će možda biti jedini stvarni predmet neslaganja). Ništa ne uspeva kao uspeh. Ako se pojedini republikanci odupru, Trump uvek može zapretiti mobilisanjem alternativne desnice – ili „stvarnih ljudi“ koji su za njega glasali.
U svakom slučaju, republikanci nisu najverodostojniji branioci pravila, ni ustavnih ni nepisanih, o tome dokle se sme ići u američkoj politici. Granice je testirao Newt Gingrich 1995. godine kad je zatvorio federalnu vladu tokom dugog sučeljavanja s Billom Clintonom. Ta igra zatezanja užeta do maksimuma ponavljala se mnogo puta, na primer u novije vreme kada su Ted Cruz i njegove kolege, u sukobu sa Obamom oko budžeta, svesno preuzeli rizik insolventnosti SAD. Američki ustav daje prostora za žestoke sukobe, ali polazi od osnovnog stava da je saradnja poželjna i unutar i između grana vlasti. Tome treba dodati malo novije istorije – Bush protiv Gorea 2000. godine, laži koje prethode početku rata u Iraku i bizarne smicalice FBI-a – pa će biti jasno zašto mnogi građani poštuju ustav, a istovremeno osećaju da je politički sistem „pukao“. Prema nekim anketaama 40% Amerikanaca je izgubilo poverenje u američke demokratske institucije.
Evo još jedne osobenosti populističkih političara. Oni ne poštuju procedure; stalo im je, ili bar tako govore, samo do direktnog izvršavanja onoga što smatraju voljom stvarnih ljudi. Nije slučajno što je Trump odbio da kaže da li će priznati izborni rezultat ako pobedi Hillary Clinton (70 odsto republikanaca smatralo je da ona može pobediti samo nameštanjem izbora). Naravno, svi političari misle da su u pravu, a da njihovi oponenti greše; jedna od stvari po kojima se populisti izdvajaju je ideja da poraz na izborima ne može biti njihova krivica, već ishod zakulisnih radnji protivnika. Ta logika izgleda ovako: kada bi tiha većina zaista mogla da kaže šta misli, populisti bi svaki put pobedili; oni gube samo kada elite na neki način ućutkaju većinu. Perverzno je to što se u Americi zaista događa potiskivanje glasača. Ali za to su odgovorni republikanci; oni su uspešno oduzeli glas manjinama, na primer kada su zahtevali strožu identifikaciju glasača.
Nedavni ekstreman, ali ne i izuzetan primer jasno ilustruje nepoštovanje procedure među populistima. Drugog oktobra Viktor Orbán je održao referendum o tome da li Brisel može da smešta imigrante u Mađarsku a da prethodno ne konsultuje mađarski parlament. Ustavni pravnici su korektno pokazali da mađarski zakon ne dopušta takvo rešenje; činjenica da je referendum dobio blagoslov izborne komisije samo je pokazala koliko je u Orbánovom režimu oslabljen sistem kontrole i ravnoteža. Ali pokazalo se da referendum u svakom slučaju nije bio validan: 98 odsto je podržalo vladu, ali kvota učešća od 50 odsto nije dostignuta. Iako je Orbán potpuno kontrolisao proces (i potrošio oko 40 miliona dolara na medijsku kampanju protiv muslimana kako bi zastrašivanjem naveo građane da izađu) i iako nije mogao da tvrdi da su neprijateljske elite uticale na ishod, posle refrenduma je objavio da je prvi put jedan narod u Evropi imao istinsku priliku da se izjasni o migrantskom pitanju. On je zapravo proglasio 3,3 miliona građana koji su glasali protiv legitimnih zahteva imigranata za stvarne ljude, pretpostavio da se „tiha većina“ koja je ostala kod kuće slaže s njim i obnovio krstaški rat protiv Brisela i vladajućih „liberalnih nihilista“ koji žele silom da nametnu multikulturalizam evropskim nacijama.
Unutar EU Orbán je prvi predstavnik populizma na vlasti. Kao i Trumpu, bila mu je potrebna mainstream podrška; godinama su mu alibi davali Angela Merkel i njeni demohrišćani. On je bio jedini šef vlade u Evropi koji je podržavao Trumpa. Tokom nedavne posete Londonu, rekao je da Trumpova pobeda znači povratak „stvarnoj demokratiji“ za razliku od „liberalne ne-demokratije“ koja je na zapadu vladala prethodnih 20 godina (nije važno što je za Hillary Clinton glasalo više građana nego za Trumpa). Proslavljajući trenutak „velike intelektualne transformacije“, Orbán je objavio da se najzad možemo „vratiti u stvarnost“ i usvojiti „oslobađajući direktni govor“ umesto „političke korektnosti“.
Populisti nisu samo političari koji fantaziraju; oni često odgovaraju na stvarne nedaće i njihov govor može imati vrlo stvarne posledice. Važno je biti svestan da oni nisu isti kao drugi političari, samo s malo više zapaljive retorike. Oni definišu alternativnu političku realnost u kojoj je važan samo njihov monopol na predstavljanje „stvarnih ljudi“: u Trumpovom slučaju alternativnu realnost u okrilju alternativne desnice. U najboljem slučaju, populisti će protraćiti godine svojoj zemlji, kao što je Berlusconi uradio u Italiji. U SAD će to verovatno značiti jačanje industrije lobiranja i otvoreno burazerskog kapitalizma (ili u Trumpovom slučaju porodičnog kapitalizma); neprestano podrivanje kontrole i ravnoteže (između ostalog napade na sudije kao neprijatelje naroda kada donesu presudu protiv onog što stvarni građani žele, kao i težak položaj medija); i vladu nalik televizijskom rijalitiju s mnogo hleba i igara. A u najgorem slučaju? Promenu režima u Sjedinjenim Američkim Državama.
London Review of Books, 01.12.2016.
Prevela Slavica Miletić
