„Drugi svetski rat je završen, ali Prvi još traje“, kazao mi je nedavno jedan turski zvaničnik u Ankari. On je mislio na Bliski istok, ali u Moskvi, Kijevu i na Balkanu isti komentar sam čuo o Evropi. Ne i u Briselu, jer Evropska unija još uvek ne priznaje da živimo u svetu u koji se vratila geopolitika, u kome su vlade i veći deo javnosti opsednuti granicama i teritorijama i gde je nacionalni ponos važniji od ekonomskog rasta.
U tome je problem sa Zapadnim Balkanom, gde EU odbija da se ponaša i misli kao geopolitički igrač. Ovog meseca ona je predstavila svoju novu strategiju za ovaj region. Njen cilj je da se u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Kosovu, Makedoniji i Albaniji obnavljanjem izgleda za članstvo u EU podstaknu reforme. To je zaista hrabar potez u trenutku kada se evropske institucije suočavaju sa porastom populizma u većini zemalja Evropske unije.
Jedan balkanski vic najbolje opisuje stanje ljudi koji predugo čekaju: optimisti veruju da će se Turska pridružiti Uniji za vreme albanskog predsedavanja, dok pesimisti veruju da će se Albanija pridružiti tokom turskog predsedavanja. Drugim rečima: nikad.
Brisel dobro procenjuje da je status quo neodrživ. Ali ova konstatacija bez propratnih mera vodi ka nestabilnosti u regionu. Na Zapadnom Balkanu postoji realna opasnost od ukrajinskog scenarija, to jest da podrška vlasti evropskim integracijama može izazvati jaču reakciju protivnika proširenja (čitaj Rusije) od podrške javnosti tom projektu.
Balkan je ponovo aktuelan, pre svega zbog izbegličke krize koja je duboko potresla region. U njemu opet jača želja za evropskim integracijama, posle perioda u kojem je EU važila za organizaciju koja daje premalo novca a postavlja previše uslova.
Ohrabrujući, mada slabo primećen događaj je nedavna ratifikacija sporazuma o prijateljstvu između Bugarske i Makedonije, dve zemlje čiji su odnosi dugo bili zategnuti, uglavnom zbog problema manjina. Tim važnim korakom dve zemlje su signalizirale da je došlo vreme za rešenje problema u regionu.
Da bi ostvarila svoje ambicije u vezi sa transformacijom regiona, Evropska unija treba da uvaži aktuelne geopolitičke promene. Kada je 2003. prvi put obećala članstvo balkanskih zemalja u EU, retki su sumnjali u evropsku budućnost regiona. Za Rusiju Balkan je bio samo tranzitno područje za izvoz njenih energenata na tržišta zapadne Evrope. Moskva tada nije imala ambicije da se takmiči sa Briselom.
Pre 15 godina Turska je očekivala brzo pridruživanje EU. U skladu s tim je oblikovala svoju politiku prema Balkanu da bi Evropi pokazala sopstveni strateški značaj. Tada niko nije očekivao Kinu na Balkanu.
U međuvremenu je porasla geopolitička konkurencija na Balkanu. Kina ove godine postaje najveći strani investitor u regionu. Planovi da se izgradi brza pruga između grčke luke Pirej i Budimpešte preko Beograda veoma su važni za Kinu kao deo razvoja njene trgovačke rute „jedan pojas, jedan put“ (one belt, one road) između Azije i Evrope. Kina se nada da će se Zapadni Balkan vremenom integrisati u jedinstveno evropsko tržište, premda ne žuri da svoje infrastrukturne projekte uskladi sa zakonima EU.
To pokreće mnogo pitanja. Da li bi bilo bolje da EU odmah pritisne zemlje Zapadnog Balkana da usvoje njen pravilnik o javnim nabavkama ili to treba da ostavi za kasnije? Da li je EU spremna da ponudi kompenzaciju u slučaju da te države zbog evropske integracije izgube kineske investicije? I Rusija je promenila pristup. Jasno je da će Moskva biti protiv priključenja Makedonije NATO-u, mada pre iz simboličnih nego strateških razloga.
Kreatori evropske politike treba da znaju da ako se dugotrajni spor između Grčke i Makedonije ne razreši do sledećeg samita o Zapadnom Balkanu u maju 2018, biće to dvostruki poraz – kraj ambicija Makedonije i propast napora Brisela da bude ozbiljno shvaćen u regionu.
Balkan je mesto na kome Rusija može da radi na destabilizaciji Evropske unije po vrlo niskoj političkoj ceni: bez većih finansijskih troškova i bez rizika od sukoba sa SAD. Pred evropskom diplomatijom je zadatak da uveri Moskvu da eskalacija tenzija nije u njenom interesu. Da li je EU spremna za to?
Tu je i Turska, zemlja čiji su odnosi sa EU na najnižem nivou u svojoj istoriji. Namere turskog predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana na Zapadnom Balkanu su još uvek nejasne. Ankara pojačava svoj uticaj na muslimanske zajednice na Balkanu, a Moskva na pravoslavne hrišćane. Da li će Rusija i Turska usklađivati svoje politike po receptu iz Sirije?
Ako Evropska unija ne bude brzo reagovala na nove geopolitičke realnosti, njena strategija za Zapadni Balkan doživeće poraz.
Ivan Krastev
Izvor: The Guardian
Preuzeto sa Peščanika
