Sledi nam, dakle, precizno odvajanje ljudi i teritorija od drugih ljudi i teritorija, pa priključivanje tih ljudi i teritorija drugim ljudima i teritorijama. Ako tragamo za definicijom smisla nečega što smisla nema, ovo bi mogla da bude jedna od njih, zasnovana na etničkom paralogizmu: prebrojavanje živih glava, uterivanje svakog od nesrećnika u svoj čopor, uz prirodno režanje na protvnički, s druge strane žice. Uz osećanje teške nesreće među sebi sličnima i istima, u ambijentu tragedije koja postaje opšta.
Prethodno je neko uzeo olovku i iscrtao nove, krivudave granice, koje, vukući tu ruku nevezanu za um, idu negde svojom voljom, kroz sela, kuće, gradove i kroz ljude. Crtač je uveren da će njegova zamišljena linija ostati na tlu, čvrsta kao granit, za sva vremena i za istoriju koje više nema. Crtača je bilo na obe strane žice, moguće je da su oni svoja konačna dela iz tragične geografije docrtali tuđom rukom, prirodno nevezanom za razum.
Za desetak dana, Mesija odlazi na Kosovo kako bi objasnio Srbima šta će da uradi sa svojim životnim delom. Njegova je politička arhitektura pred slomom, jer nema zgrade ni u čemu što je gradio, sve što postoji zasnovano je na beskrajnim logoreičnim ispadima različitih frekvencija. Čitav tim sprema govor za Kosovo, a konačno će on biti samo njegov, tekst uobičajeno bezvredan, patetično izdeklamovan. Kao lozinka i suvišno obrazlaganje neprekidnog podviga koji se okončava teškim porazom.
Poraz se naslućuje iz pokušaja da se na samom kraju u pomoć prizove logika nemogućeg. Da se napravi bar još jedan najrizičniji, možda smrtonosni salto mortale, zaokret koji poništava sve prethodno i ruši sve što sledi. Razgraničenje je utopija, iskustvo koje nigde ne postoji kao dobro, rešenje koje se nigde nije održalo bez tragedije, drame i dubokih rana u tkivu onih koje politika usrećuje.
Šta se ima događati sa Srbijom i Kosovom, koje jeste i nije njen deo, koje je na istom mestu ali je davno otišlo? Granice je neko već davno nacrtao, ali one su po ocenama i jedne i druge i treće strane ipak nelogične i nepravedne, ako u tome (graničenju) uopšte ima logike i pravde. Razdvajanje je posledica sile ili njenog manjka, reljefa, slučajnosti, moćne političke odluke, neznanja, surovosti i sirovosti, ambicija i gluposti. Sve to je već urađeno, mnogo puta, jer se borba oko Kosova ne vodi za ljude, nego za teritorije i raspored moći među slabima. Razmena ljudi je razmeštaj na dogovorene političke posede, kidanje od svega što ih čini ljudima, da bi tek preseljeni bili usklađeni sa idejom o konačnom nesrećnom rešenju.
Kosovo i jug Srbije mogli bi da postanu novi poligon za svestrano, dogovoreno etničko čišćenje. To je pravo ime za nasilni transfer ljudi, a u modelu bilo kog razgraničenja sa „razmenama“, on ne može biti dobrovoljan, niti odvajanje može da protekne mirno. Moguće je da obe strane učestvuju u obostranom čišćenju, i onda bi srpski živalj neizbežno dopao pod udar svoje vlasti, pod uslovom da je smatra svojom.
Nagoveštena razmena teritorija, na primer, sever Kosova za Preševsku dolinu i još dve opštine (Bujanovac i Medveđa), nije pojmljiva izvan tragičarske fantazmagorije. Ona nudi karikaturalno sakaćenje Srbije i trebljenje stanovništva koje svaka strana smatra svojim.
To je opasni izvor odsudnog otpora i sukoba, koji ne može biti ublažen pozivom na „više interese“, jer njih zapravo nema, niti stražarenjem velikih sila. Nema te sile koja zaustavlja pobunu kod velikih transfera ljudi, taj ambijent nudi sukob svih protiv svih. Kako i od koga razgraničiti Srbe južno od Ibra? Hoće li ovdašnja vlast odvajati Albance koji žive u Beogradu, a samo je to njihov grad. Znam to, poznajem mnogo njih.
Potpisnici bilo kakvog dogovora nemaju podršku većine, ni na jednoj strani. Ali, čak ni većina ne čini razgraničenje, drame se odvijaju uglavnom u pojedinačnim nesrećama, u teškim međuetničkim, ali i interetničkim sukobima. Masovno unesrećeni ljudi neizbežno bi videli svoju državu kao izvor nesreće, i bili bi sasvim u pravu. Pre nekoliko dana, javio mi se poznanik iz okoline Prokuplja, pokušavajući da mi prenese atmosferu iz Topličkog kraja: „Ovde su ljudi preplašeni, šire se glasovi da će nova granica sa Kosovom da bude desetak kilometara južno od Prokuplja. Ovi se spremaju da jebu majku ovome!“
Ne verujem u novi Toplički ustanak protiv vlade Ane Brnabić, jer ona je priznala da nema pojma o razgraničenju, niti kako je to njen mahniti poslodavac zamislio. Ona još ništa ne zna o politici koju mora da vodi. Da li je onda strah Vranjanaca i Prokupčana opravdan, kad se već nalaze sasvim blizu iscrtane granice krize, koja preti da uskoro bude rešena? Meni se čini da jeste, jer je ovde svaki strah opravdan i ima revnosnu potporu srpskih vlasti. Ona ga svojom neznalačkom ambicijom stalno podstiče, čini ga realnim a ne čini ništa da ga spreči. Nito to želi, niti ume.
Uvođenje novih granica vraća istoriju i geografiju unatrag. Sile, koje podržavaju nove podele i zidove, mogle su lako da dođu do neuporedivo bolje ideje: da investiraju u Kosovo i u jug Srbije, u zaostalu i zapuštenu privredu, u otklanjanje siromaštva, u puteve, bolnice, obrazovanje i zbližavanje. Umesto toga, oni ulažu u ono najgore, što proizvodi najgore: u Vučića i Tačija.
Bilo bi bolje učiniti granice beznačajnim, simboličnim, likovnim obeležjem prostora na kome žive ljudi, bez etničke žute trake na bilo čijem rukavu. Jedva čekam kraljev govor na Kosovu. U njemu će se svakako naći i samohvala o velikom radu i još većoj ličnoj hrabrosti, da započne i završi ono što niko pre njega nije smeo. I da ga večno valja slaviti zbog svega što je izgubio.
A posle toga sledi državno slavlje zbog pobede nad svojim narodom, opštenarodno veselje preseljenih ljudi, uz tamjan, praporce, nove spomenike, pevanje i pucanje. Pucanje, iz svega što postoji.
