Heinz Mack: Nebo iznad 9 stubova u Kalatravinom kompleksu u Valensiji
Ransimanova analogija sa krizom srednjih godina neizbežno implicira da je smrt demokratije blizu. On skicira tri moguća scenarija za kraj demokratije: klimatske promene, društvene mreže i kineski model.
Prikaz dve knjige: „How democracies die / Kako umiru demokratije“ Stevena Levitskyog i Daniela Ziblatta; „How democracy ends / Kraj demokratije“ Davida Runcimana
Početkom 2018. holandski sociolog Kas Mude primetio je da su se prethodne godine naučnici takmičili u tome da objasne nezaustavljivi talas populizma koji je doveo do referenduma o brexitu u junu 2016. i izbora Donalda Trampa za predsednika SAD u novembru iste godine. Poruka za narednu godinu po njemu je glasila: „Demokratija umire, ali je možete spasti ako kupite moju knjigu.“
Danas je jasno da je njegova prognoza bila tačna. Iz obilja apokaliptičnih fraza o autoritarijanizmu nikla je čitava industrija odbrane demokratije. Objavljeno je na desetine knjiga sa ovakvim naslovima: Narod protiv demokratije: da li je to moguće i kod nas?; Fašizam: Upozorenje; Kako radi fašizam – sa detaljnim opisima sve jadnijih izgleda za opstanak demokratije. Njihovi autori uglavnom nagađaju na osnovu istorijskih analogija (ponavljaju se 1930-e) ili ekstrapoliraju iz novijih autoritarnih prevrata u zemljama poput Rusije ili Turske. Ali koliko su ovi kriterijumi uverljivi? Naravno, dobro je učiti iz prošlosti, ali olako prepakovane „lekcije iz istorije“ ili nategnute analogije sa zemljama koje nikada nisu imale liberalnu demokratiju sprečavaju jasno razumevanje fenomena svojstvenih našem dobu.
U poređenju sa ostalim proizvodima ove nove industrije odbrane demokratije, knjiga Kako umiru demokratije Stivena Levickog i Danijela Ziblata gradi najsmisleniju tezu o tome zašto bi Trampov predsednički mandat mogao ugroziti jednu od najstarijih republika na svetu. Kao naučnici koji su se pretežno bavili Latinskom Amerikom i Evropom, Levicki i Ziblat pokazuju kako bi globalna perspektiva trebalo da nas trgne iz dogmatskog dremeža o američkoj izuzetnosti. Zahvaljujući znanjima iz komparativne politike, autori su svesni dubokih razlika između Venecuele 1990-ih, posleratne Zapadne Nemačke i međuratne Belgije – čiji se primeri pojavljuju u knjizi. Ipak, oni izvode i opšti stav: demokratije ne zavise samo od institucija kao što su sudovi posvećeni zaštiti vladavine prava; njima su potrebne i neformalne norme koje svi politički igrači treba da poštuju kako bi demokratija potrajala. Kao i mnogi liberali, i ovi autori misle da teške kršitelje prava poput Trampa treba držati podalje od mesta odlučivanja, pa otuda njihova preporuka osnaživanja elitnih posrednika kao moćne linije odbrane demokratije.
U svojoj knjizi Kraj demokratije, najoriginalniji britanski teoretičar demokratije Dejvid Ransiman pruža uverljivu alternativu proizvodima sa pokretne trake industrije odbrane demokratije. Ovaj profesor sa Kembridža je vrlo oprezan sa istorijskim analogijama. On strepi da zbog fiksacije na fašizam i druge slučajeve demokratske samodestrukcije možda propuštamo stvarne izazove kao što su klimatske promene, ali i subverzija demokratije koju društvene mreže sprovode na suptilne ali potencijalno fatalne načine. Demokratija se, kaže Ransiman, stara da budućnost bude otvorena a ljudi sposobni da promene svoj stav u susretu sa različitim pogledima i novim informacijama; internet giganti, s druge strane, profitiraju na tome što nam stalno nude još više istog. U kombinaciji algoritamske moći i države posvećene totalnom nadzoru svojih građana nastaje savremena Kina, autoritarni model koji Ransiman smatra ozbiljnim takmacem demokratiji.
***
Knjiga Levickog i Ziblata počinje jednim naoko nespornim zapažanjem: demokratije ne nestaju nužno uz tresak (kao u vojnom udaru); mogu se okončati i uz tihi jecaj. Istina, udari nisu prestali – setimo se Egipta i Tajlanda u novije vreme – ali je naša situacija očito drugačija od ere Hladnog rata, kada su državni udari činili gotovo tri od četiri sloma demokratije. Danas smo, međutim, suočeni s onim što industrija odbrane demokratije naziva „erozijom“, „truljenjem“ ili „regresijom“ demokratije.
Izbor ovakvih metafora za opis prilika u demokratiji nije neutralan; on sugeriše kvaziprirodan proces, dok je zapravo slabljenje demokratije rezultat niza svesnih odluka. Levicki i Ziblat se takođe služe ovim metaforama, ali i upiru prstom na konkretne ljude; slom demokratije je problem elita koje odustaju od normi potrebnih za koherentnu politiku. Autori donose kontrolnu listu ovih normi koja meri kada bi zbog kršenja pravila trebalo da se oglase sirene za uzbunu: Da li političari odbacuju pravila demokratske igre – na primer, napadom na legitimitet izborne pobede svog protivnika? Da li poriču i sam legitimitet svojih rivala? Da li tolerišu ili ohrabruju nasilje u politici? Da li prete da će ograničiti slobode svojih političkih neprijatelja, a možda i medija?
Jasno je ko ispunjava sva četiri uslova sa ove liste. Tramp je nedvosmisleno najavio da neće prihvatiti pobedu Hilari Klinton. Kao predsednik on neprestano demonizuje protivnike, ohrabruje brutalnost u odnosu prema svojim kritičarima i nastoji da ograniči pravo na političku participaciju – pre svega kroz lažne tvrdnje o izbornoj prevari kako bi što više smanjio izlaznost na izbore. Levicki i Ziblat s pravom insistiraju na tome da Tramp nije usamljeni demagog koji se stvorio niotkuda; njega je proizvela kultura „ekstremne polarizacije“ u okruženju u kojem se normativni „branici“ demokratije prvo rasklimaju, a onda lome. Konkretno, politički akteri više ne priznaju legitimitet drugih takmaca za vlast i ne primenjuju „uzdržanost“ – spremnost da ne upotrebljavaju institucionalne prerogative do krajnjih granica.
Levicki i Ziblat uviđaju da polarizacija u Americi nije simetrična. Samo su republikanci, uprkos ustaljenim normama, odbili saslušanje kandidata za Vrhovni sud u nameri da ovaj sud potčine svojim interesima. I samo republikanci i konzervativci posluju s produbljavanjem kulturalnih, pa i rasnih podela preko onoga što autori nazivaju „kompleks konzervativne zabave“. Ipak, Levicki i Ziblat ne krive samo desne elite, već i građane. Dajte građanima šansu da učestvuju u partijskim izborima, pustite ih da govore šta misle po društvenim medijima i demokratija može otići dođavola, upozoravaju autori. U odsustvu posrednika – partijskih vođa i profesionalnih novinara koji podržavaju demokratske norme – mase bi mogle uništiti sistem koji im omogućava samoupravu.
Ovaj besramni elitistički stav odudara od osnovnog narativa o slabljenju i mogućem padu republike. Levicki i Ziblat tvrde da u američkoj istoriji 20. veka postoji značajan period kada su norme pretežno poštovane – sve dok usvajanje građanskih prava nije navelo Jug da pređe u republikanski tabor. Naravno, elite nisu stvorile rasističke stavove ex nihilo, već je strategija njihovog neprestanog jačanja bio svesni izbor koji je doveo do Trampa – a učinile su ga elite, uključujući i neke ikone odgovornog centrizma poput republikanskog patricija Džordža Buša starijeg.
Nasuprot klišeima o Sjedinjenim Državama kao jednoj od najstarijih i najotpornijih demokratija sveta, Levicki i Ziblat tvrde da američki Jug u 20. veku gotovo ispunjava uslove za ono što nezavisna organizacija Freedom House naziva „zemljom u tranziciji“ ka demokratiji, te stoga pati od svih problema koji tu tranziciju prate. Dok Levicki i Ziblat tvrde da su, s jedne strane, američki branici demokratije opasno potkopani, s druge strane oni podrazumevaju da poštovanje normi zavisi od toga da li je zemlja uopšte bila demokratska. Naglasak na rasnoj nejednakosti ovde, međutim, takođe dovodi u sumnju korist od poređenja Sjedinjenih Država sa zemljama bez nasleđa ropstva i segregacije. Današnja sveprisutnost rasne nejednakosti takođe čini da nam budućnost izgleda mnogo sumornija. Kako Levicki i Ziblat primećuju „malo je društava u istoriji uspelo da bude i multirasno i istinski demokratsko“. Njihova zabrinutost je opravdana time što, sasvim nezavisno od Trampa, republikanci kao da su rešeni da okupiraju institucije kao što je Vrhovni sud i da, ako zatreba, zaobiđu ili uklone sve postojeće norme u borbi protiv sve jače demokratske većine.
Ipak, Levicki i Ziblat nemaju rešenje za ovaj izazov. Jedino u šta su sigurni jeste da na kršenja pravila ne treba odgovarati istom merom. Iz strateške perspektive, to je daleko od logičnog – ponekad vraćanje milo-za-drago može podstaći povratak na stanje poštovanja normi. Nedavni oštar odgovor Nensi Pelosi na Trampove ludorije podržava taj smer delovanja.
***
Pogrešno je misliti da demokratija uspeva samo ako ima pristojnosti ili konsenzusa o poštovanju normi; aparthejd nije u redu čak i ako ga sprovode uglađeni južnjački džentlemeni. Poenta nije u sprečavanju konflikta – već u tome kako ga razumeti. Mada komentarijat uporno lamentira nad „podelama“ u Americi, važno je setiti se da demokratija postoji upravo zato da bismo mogli da izađemo na kraj sa njima. Pitanje je da li se politička borba može voditi bez poricanja legitimiteta protivnika, a tu predsednik koji svoje kritičare proziva kao „neamerikance“ pravi veliku štetu.
Ima tu i više prostora za „narod“ nego što bi Levicki i Ziblat dozvolili. Opšti izbori na sredini predsedničkog mandata ohrabrili su ideju da rešenje za probleme demokratije nije u ponovnom jačanju posrednika; konačno, upravo su posrednici na desnici kapitulirali pred Trampom. Radije treba privući što više ljudi da uzmu učešća u izbornom procesu. Izbori prošlog novembra nagoveštavaju da ne moramo svi glumiti u Trampovoj rijaliti verziji političkog teatra.
U svojoj knjizi Kraj demokratije Dejvid Ransiman kaže: „Ako je Tramp odgovor, znači da postavljamo pogrešno pitanje“. Ransiman odbacuje većinu onoga što industrija odbrane demokratije danas proizvodi. On ne vidi stvarnu opasnost povratka fašizma; konačno, „naša društva se suviše razlikuju – mi smo imućniji, stariji, umreženiji – a naše kolektivno istorijsko znanje o svemu što je ranije pošlo po zlu duboko je ukorenjeno“. Možda to zvuči samozadovoljno, ali Ransiman je u pravu kada kaže da nigde na zapadu države ne propagiraju isti kult sistematskog nasilja i rasizma koji je činio suštinu fašizma 20. veka. Takođe, nema opšte mobilizacije, još manje militarizacije društava (mada bi Žair Bolsonaro, koji takođe ispunjava uslove sa liste Levickog i Ziblata, mogao da stavi ovu pretpostavku na probu).
Ipak, ni Ransiman ne može do kraja da odoli igri istorijskih analogija. Za njega je relevantno poređenje s Pozlaćenim dobom krajem 19. veka, kada je došlo do brzih tehnoloških promena, rasta nejednakosti i populizma. Međutim, Ransiman pravi ovo poređenje samo da bi istakao razlike. Tokom ondašnjeg perioda i ere progresa koja je usledila, još je bilo bezbrižnosti u političkom sistemu pa je cela generacija socijal demokrata sa obe strane Atlantika bila u stanju da proširi građanska prava i poresku bazu te da, pre svega, produbi i proširi poverenje javnosti u državu. Danas te bezbrižnosti naprosto nema, dok građani političke institucije vide kao jednosmerne i zatvorene u sebe.
Nasuprot tome, Levicki i Ziblat misle da još uvek ima puno bezbrižnosti tamo gde je demokratija u SAD potpuno realizovana. Ali za Ransimana je demokratija umorna i iznurena. Ta iscrpljenost nije terminalno stanje, već pre mizerija krize srednjeg doba. Ljude ne podstiče perspektiva promene u kojoj svi mogu biti na dobitku; ako se uopšte pokreću na aktivnost, građani to čine samo da bi povratili nešto što misle da su izgubili – a to znači da se znatan deo energije troši na traženje krivaca.
Šta je dakle Ransimanova poenta? On tvrdi da su liberalne demokratije svakako u stanju da svoje srednje doba iskoriste na najbolji način, ali da ne mogu očekivati povratak mladalačkog entuzijazma. Ako pokušaju, mogle bi završiti sa nekim Trampom, političkim ekvivalentom pokretačkog motora za klimakterične muškarce.
***
Ransimanova analogija sa krizom srednjih godina neizbežno implicira da je smrt na vidiku, te on skicira tri moguća scenarija za kraj demokratije. Jedna smrtna opasnost, tvrdi on, jesu klimatske promene za koje kaže da im nedostaje neposrednost da bi inspirisale političku akciju neophodnu za njihovo savladavanje. Rečit primer su Žuti prsluci u Francuskoj koji kažu da poreze na emisije gasova Makron može da pravda samo pričom o kraju sveta – dok oni brinu o kraju meseca. To ne znači da će demokratija uskoro nestati: Ransiman lakonski konstatuje da klimatske promene ne daju demokratiji da živi, ali nisu dovoljne ni da je ubiju.
Drugi izazov, kaže Ransiman, jesu Fejsbuk i uspon mreža društvenih medija. On zaista veruje da je internet promenio sve i da bi društvene mreže mogle postati ozbiljna konkurencija državi. To na prvi pogled deluje neuverljivo: Fejsbukova moć je vezivna a ne prisilna i, za razliku od Levijatana s mačem u ruci na naslovnici ključne Hobsove knjige, Mark Zakerberg maše smartfonom. Prvi obećava bezbednost, a drugi samo „lajkove“. Ipak, slično Hobsovom suverenu, Fejsbuk nagomilava svoj autoritet: njegove horizontalne mreže takođe imaju visoku organizacionu hijerarhiju, ali nisu odgovorne demokratskim institucijama.
Fejsbukov izazov demokratiji je iznad svega epistemološki, tvrdi Ransiman. Internet giganti žele da nas što bolje upoznaju, kako bi mogli stalno da nam daju još više onoga što želimo. Nasuprot tome, demokratija je oblik institucionalizovane neizvesnosti: ne možete znati šta će se desiti na izborima, ni u širem političkom razvoju. Ta otvorenost je izvor snage; ona znači da demokratije mogu da uče i da se adaptiraju. S druge strane, uprkos obećanju svetskog znanja nadohvat ruke, internet nam zapravo zatvara um usklađujući ta znanja s našim političkim predrasudama.
Fejsbuk sprovodi meki, suptilni despotizam i u izvesnom smislu se s njim može uporediti i treća pretnja demokratiji koju je Ransiman identifikovao. Kina sve više nastupa kao snaga globalne harmonije; Ransiman misli da je ova diktatura prilagođena tržištu istinski rival demokratiji. Demokratija je nekada obećavala dostojanstvo za pojedinca – jedna osoba, jedan glas – i kolektivnu korist, poput američkog socijalnog osiguranja ili britanske nacionalne zdravstvene službe. Kina, s druge strane, ne obećava pojedincu ništa osim prilike da se obogati. Istina, kineski građani takođe žele priznanje, ali ga dobijaju u obliku nacionalizmna i statusa velike sile. Takvo kolektivno dostojanstvo savršeno odgovara političkom isključenju pojedinca, pa se Ransiman pita: ako demokratske države ne mogu da isporuče zajedničko dobro, hoće li individualno poštovanje za demokratiju biti dovoljno za njen opstanak?
Umesto izravnog odgovora na ovo pitanje, Ransiman postavlja drugo: gde biste radije bili kad nešto krene po zlu? Pomisao da nevolja izvlači ono najbolje iz demokratije ne uklapa se s Ransimanovom tvrdnjom o nesposobnosti demokratije da se nosi s klimatskim promenama. Oni koji misle da je u toku intelektualni hladni rat s Kinom, ovde će naći vrlo malo municije.
***
To možda i nije poenta. Na svoj urbani, samoprezrivi način, Ransiman će na kraju priznati da rešenja nema. Kraj demokratije zaista odudara od ponekad autoritarno intoniranih političkih priručnika za samopomoć industrije odbrane demokratije, koji propovedaju istorijske primere o tome šta se mora uraditi kako bismo sačuvali demokratiju. Ransiman samo sugeriše o čemu bi trebalo da mislimo, a ne šta da mislimo, a njegova knjiga predstavlja impresivnu vežbu iz političke imaginacije, čak iako je ponekad svodiva na čistu spekulaciju.
Konačno, kako bilo ko stvarno može znati da li je zaista tačan utisak o demokratiji na zalasku? Moglo bi se dokazivati da Tramp uopšte nije politički ekvivalent krize srednjeg doba, već izraz mladalačkog lapsusa rezonovanja te da će, kad jednom cena greške postane bolno jasna, doprineti boljoj koncentraciji i sazrevanju demokratije – ne u smislu, recimo, konačnog priklanjanja normama i institucijama koje su nam roditelji ostavili u nasleđe (što je liberalna intuicija koju su Levicki i Ziblat dobro razradili), već kroz razumevanje da neke demokratske ideale nikada nismo ozbiljno shvatali i da je sada krajnje vreme za to.
Ransimanova knjiga će biti zanimljiva i dugo pošto Tramp ode sa funkcije a proizvodi industrije odbrane demokratije završe u reciklaži. Njena jedina slabost je možda odveć britanska sklonost kontriranju po svaku cenu. Obilje paradoksa i dramatičnih fraza („Al Gor nije izmislio internet – već Gandi“) nikad ne dočekaju svoje razjašnjenje i možda ih je trebalo ostaviti za ćaskanje seniora u zbornici. Ali, mala je to cena za sjajnu knjigu.
The Nation, 06.05.2019.
Prevela Milica Jovanović
