Svaki put kad bi se neki srpski vožd proglasio vođom svih Srba igde i ikad, pa krenuo da zabija međaše svugde gde žive Srbi – na tri prsta jedne ruke mogu da se nabroje iznimke – ne bi dvadeset godina prošlo, a slavna bi se Velika Srbija raspala kao kauč.
Piše: Boris Dežulović
Nema u srpskoj istoriji sigurnijeg znaka propasti. Svaki put kad je nekom srpskom vođi na široku pustoš između ušiju sletela ta somnambulna ideja – ta, naime, da svi Srbi treba da žive u istoj državi – završilo je istorijskom katastrofom. Pa tako svih hiljadu godina, još od kralja Konstantina Bodina od loze Vojisavljevića, preko cara Dušana od loze Nemanjića, pa do kralja Aleksandra od loze Karađorđevića: iza svakog Dušana Silnog ostao je neki Uroš Nejaki. I svaki put kad bi se neki srpski vožd proglasio vođom svih Srba igde i ikad, pa krenuo da zabija međaše svugde gde žive Srbi – na tri prsta jedne ruke mogu da se nabroje iznimke – ne bi dvadeset godina prošlo, a slavna bi se Velika Srbija raspala kao kauč.
- Ženo, gde nam je onaj veliki dedin kofer? - povikao je onoga leta pre osamdeset godina jedan domaćin u Svrljigu, ne znate ga vi, opasno se njišući na merdevinama kraj starog ormana.
- Šta će ti kofer, da ne ideš to sa onom kurvom u banju? - dobacila je žena iz kuinje.
- Čuti bre sakajludo, eno ga Aleksandar doneo odluku o uspostavi Banovine Srbije.
- Nemoj da sereš! - otelo se sakajludi.
- Jeste, eno piše u Politici. Od Bihaća do Skoplja, od Bitolja do Subotice. Banovina Srbija.
- Kofer je na tavanu, ja ću da ga donesem - požurila je ova kao bez duše, sve skidajući pregaču. - Ti požuri u školu po decu.
Ono što je za Francuze ili Nemce istorijski trenutak kad vođa negde pred zimu objavi rat Rusiji i krene na Moskvu – znak da polako i bez panike spakuju stvari, pozdrave se sa komšijama, ostave im ključ i beže u Južnu Ameriku – to je za Srbe onaj trenutak kad im despot taman negde pred oštru zimu objavi ujedinjenje srpskih zemalja i proglasi Svoje Veličanstvo vođom svih Srba. Veliki vožd Slobodan Milošević, samo poslednji istorijski primer, onoga je leta na Ušću okupio milion Srba, proglasio se predsednikom svih Srba i svečano im obećao one međaše u njivi, i niti desetak godina kasnije slavna se Srbija sviju Srba, dabome, raspala baš kao onaj kauč.
- Pfu, majku mu jebem, propade - pred onu oštru zimu pre dvadeset godina povikao je sa kauča pred televizorom neki domaćin, ne znate ga vi, unuk jednoga što je iz Svrljiga pobegao u Paraćin. Jeste, Paragvaj, izvinjavam se.
- Šta propade? - dobacila je uto žena iz kuinje.
- Kauč - opipavao je muž tapecirung ispod dupeta, sve nadglasavajući se sa Slobodanom Miloševićem na televizoru. - Nov kauč, a propade.
- Nemoj da sereš! - požurila je žena da skida pregaču. - Kofer je na tavanu, ja ću da ga donesem, a ti požuri u kladionicu po decu.
Hiljadu godina ponavlja tako Srbija jednu te istu istorijsku lekciju, prerasla odavno sve u školi, sramota više čoveku da je gleda onako matoru sa bukvarom i abakom, kad se pojavi pred učiteljicom života, stara usedelica ponovo dobije mesečnicu od stresa – baš kao kauč u tih je hiljadu godina propala baš svaka, makar Malo Veća Srbija u vasceloj istoriji svih Srbija ikad – i šta je na kraju te slavne istorije sletelo na široku pustoš među ušima najnovijeg srpskog vođe, što je nakon svih istorijskih svesrpskih katastrofa ovoga leta rešio predsednik Aleksandar Vučić?
Da se, naravno, proglasi predsednikom svih Srba.
Prvi put čovek je mogao da se ljuti na Veliku Srbiju, drugi put moglo je da bude smešno, treći put baš neverovatno, četvrti put već pomalo i dosadno, četrdeseti put čovek bi se čak i obradovao što je opet vidi, devedeset deveti došlo bi mu da se pomalo i sažali, ali stoti put čovek prosto mora da se pokloni toj titanskoj volji i upravo veličanstvenom istorijskom entuzijazmu.
Srbija ispala prljavo dvorište salona Simpo Vranje, Vimpo Sranje, kojega li već, cela joj je istorija jedna džinovska deponija kauča uz cestu kojom juri ostatak sveta, kao neko golemo brdo starih sofa i raspadnutih troseda uz Ibarsku magistralu, a Aleksandar Vučić posle svega rešio da kupi novi kauč.
‘Da smo imali hrabrosti da u dve bivše Jugoslavije nacrtamo i kažemo gde živimo, ne bismo danas o ovome pričali. Ali nismo imali hrabrosti, a i velike sile nikada nisu dozvolile Srbima da se ujedine’, mrtav je hladan tako pre neki dan na TV Prvoj rekao Vučićev ministar odbrane, prekaljeni vojskovođa Aleksandar Vulin. ‘Svi Srbi treba da donose zajedničke političke odluke o važnim pitanjima. Dosta smo se izvinjavali za Veliku Srbiju: teritorijalno ujedinjena Nemačka nikome nije problem, ali politički ujedinjeni Srbi jesu.’
I šta još kaže Vulin, bogati?
Kaže: ‘Kada su u Hrvatskoj dovukli Borisa Miloševića na Kninsku tvrđavu, nije im trebao da ga vide Hrvati, nego Srbi, prevashodno Vučić, kako bi pokazali da Srbi iz Hrvatske nisu dio ovog političkog prostora. Evo, poslednja optužba u bošnjačkim i crnogorskim medijima je da Vučić stvara srpski svet. Verujem i nadam se da je optužba istinita. Vučić treba da stvara srpski svet. Beograd mora u sebi i oko sebe da okupi sve Srbe, a predsednik Srbije je predsednik svih Srba!’
Ajde što Vulin mrtav hladan kaže da srpski vođe nisu imali hrabrosti da nacrtaju gde žive: ništa drugo kroz istoriju srpski vođa i nije radio nego crtao gde žive Srbi. Učiteljica života, ona stara usedelica, besno mu onda u dnu Velike Srbije razvuče keca velikog kao beogradski pobednik – prvi put u istoriji istorija je nekome iz likovnog odgoja zaključila keca, niko nikad pre toga nije pao razred zbog jedinice iz likovnog – a srpski vođa onda se celo leto izvinjava zbog Velike Srbije, pa pred zimu opet po papiru žvrlja Srbiju do Paraćina. Da, Paragvaja, izvinjavam se.
Ajde i to što je Aleksandar Vučić svečano proglašen najnovijim predsednikom svih Srba: nije ni to, kako videsmo, ništa novo. ‘Predsednik svih Srba’ nešto je kao Dalaj Lama kod tibetanskih budista, inkarnacija svesrpskog vođe koji se pojavi kad im propadne kauč pa ga bace kroz prozor. Vođu, ne kauč. I baš kao na Tibetu, kad nakon smrti Dalaj Lame monasi traže njegovu sledeću inkarnaciju, pa se razmile po planinama tražeći dete koje će da prepozna stvari što su pripadale njegovu prethodniku, tako su se i Vulin i Dačić razmileli Srbijom tražeći dete koje će da prepozna Miloševićev kauč. Današnji srpski Belaj Lama, Njegova Svesrpskost Aleksandar Vučić – četrdeset četvrti ‘predsednik svih Srba’ – može, istina, da izgleda previše mator za dete, ali to je samo zato što je onoliko puta pao iz likovnog i ponavljao razred.
Ajde sve to. Ništa, naposletku, što već odavno nismo videli i čuli. Kad bi se pojavio srpski vođa koji bi, recimo, svečano objavio narodu da je srpska zemlja sve dokle je poslednja granična rampa Republike Srbije, čovek bi se zaista iznenadio. Istina, iznenadio bi se dosta nakratko, jer taj ne bi dugo.
Sve smo to, kažem, toliko puta videli i čuli. Sve osim jednog: nakon ‘Srbije na tri mora’ i ostalih Velikih i Još Većih Srbija, nakon ‘Srba svih i svuda’, ‘srpskih zemalja’ i ‘srpskih grobova’, nakon svih onih ‘Karlobaga, Ogulina, Karlovaca i Virovitica’, u srpski je politički leksikon uveden i dosad potpuno nepoznat i neistražen – ‘srpski svet’.
‘Vučić treba da stvara srpski svet.’
Srpski svet! Spavaš li mirno, Stefane Urošu Četvrti Dušane Nemanjiću Silni? Zavrteo Aleksandar Vučić Srbima globus Srbije, ravno im sve od Tokija do Milvokija, široka im livada: natkrilila ona srpska šljiva požagača svojom raskošnom krošnjom svih pet okeana, a na njoj kao na kauču sedi četrdeset četvrti Belaj Lama i okuplja oko sebe sve Srbe, pa stvara srpski svet.
- Pa gde sad da bežimo? - zavapio je jedan u Svrljigu, ne znate ga vi, otac mu pre dvadeset godina pobegao u Paraćin.
Da, Paragvaj, sad ionako svejedno.
