Pred nama je suočavanje s četvrt veka Srebrenice i Oluje. Pred nama su pregovori o Kosovu.
Piše: Nikola Samardžić
Kriza javnih finansija. Sa epidemijom nismo u stanju da se nosimo. Upravljanje budućim događajima zavisi od sposobnosti da se prihvati i razume prošlost.
Srebrenica, Oluja, Kosovo, masovne su ljudske tragedije kojima smo zatrovali nove generacije koje nemaju snage da odbace mržnju, bes, frustracije i politički oportunizam roditelja. Nastaviti pogrešnim putem predaka, nije samo negacija prava na budućnost, nego i negacija prava na sebe.
Izazovi koji su pred nama iziskuju legitimitet vlasti, funkcionalne institucije, nepisani društveni dogovor o vrednostima i prioritetima definisan u industriji znanja, nauke, u kulturi i javnom informisanju.
Vlast je samu sebe srozala ponašanjem u pandemiji, raspisivanjem izbora u pandemiji i retorikom dehumanizacije. Vučić nikad nije bio slabiji, ne zbog otpora opozicije i javnosti, jer suprotna strana deli sve njegove ideje i vrednosti, on tone u neuspehu da se emancipuje u odnosu prema miljeu u kojem je ponikao.
To je ta staljinističko-radikalska Srbija. Uostalom, Državna bezbednost mu je formirala obe stranke u kojima je proveo političku karijeru, i držala sve poluge ne samo vlasti, nego i mišljenja, u vremenima naših roditelja i daljih predaka.
Vučićeva propaganda, kojom je uništio razum i društvo, bila je javni servis Rusije i Kine najkraće od 2016, kad se sistem prelomio na bizarnoj epizodi iz Savamale.
Svetosavlje, Ljotić, Staljin, Mao, demonizacija svake ideje o slobodi, negacija otvorenog društva bez granica, dehumanizacija potrebe za kajanjem i praštanjem, dok su pred nama, ponovo, Srebrenica i Oluja, predaja Kosova Rusiji, predaja javnog zdravlja Kini: bezbroj je uporišnih tačaka medijskog terora i kretenizacije kojima je upravljao Vučić lično.
Da li je to odgovaralo ruskoj ambasadi, verovatno jeste, sličan pomor razuma i odgovornosti progutao je rusko društvo, istovetni su mehanizmi kriminala i korupcije. Nama je potrebna odgovornost za neposrednu budućnost, odgovornost neće izbrisati suzavac, pendreci i topovski udari.
Jasno je zašto ova deca sanjaju, i za nju se bore, pravoslavnu džamahiriju koja im je utočište ne samo od vlasti koju najednom preziru, nego i od sveta koji ne razumeju, ako ga danas bilo ko razume. Vučić je 2012. preuzeo Srbiju koja je već bila uvučena u sferu ruskih interesa.
Glasao je da se NIS, s pratećim monopolima, preda ruskoj državi na eksploataciju i upravljanje. I dalje rovari po Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni, koju su dodatno podelile Rusija i Turska. KOS je zadržao klijentelu u Hrvatskoj. Nema kvislinga da ga Vučić nije upregao u medijskoj promociji najprizemnijih ideja i sentimenata.
Opozicija je njegov odraz u ogledalu, ali ogledalu iz cirkusa. Histerična i uvredljiva bojkot kampanja ne samo da nije nudila političku alternativu, srozala nas je na bizarnu krležijansku dilemu Đido-Dido, svejedno da li je bila stvarna ili izmišljena.
