U iščekivanju izbora za Evropski parlament 2019. samo jedna stvar je izvesna: glasanje neće biti slobodno ni fer.
Nije važno s koliko pažnje će se prebrojavati glasovi u Stokholmu i koliko ravnomerno će biti zastupljeni kandidati na holandskoj televiziji. Dok je Mađarska učesnica u ovim izborima, parlament koji ćemo dobiti na izborima 26. maja imaće u svom sastavu parlamentarce koji svoja mesta duguju lažima, prinudi i korupciji kojima pribegava vlada Viktora Orbána.
Mađarski premijer indirektno kontroliše 500 medijskih kuća i ima gotovo potpunu kontrolu nad komentarima političkih zbivanja na televiziji. Kada se protiv njega organizuju masovne demonstracije u Budimpešti, mađarska državna televizija izveštava o protestima belgijskih fašista protiv migranata. Orbán je iskoristio novac poreskih obveznika da organizuje referendum protiv nepostojećeg „Soroševog plana“ da se Evropa preplavi izbeglicama, da oblepi Budimpeštu antisemitskim bilbordima i da osvoji 91 od 106 direktno biranih mesta u mađarskom parlamentu.
Jednostavno rečeno, budžetska sredstva mađarske države, koja i dalje prima velike donacije iz Evrope, Orbán koristi za propagandne kampanje kojima utiče ne samo na izbor 24 mađarska predstavnika u Evropskom parlamentu, nego i na izborne rezultate širom Evrope.
Ali mađarski slučaj je samo deo jedne šire krize u kojoj su se našle evropske liberalne elite sa centra političkog spektra. Analiza rezultata lokalnih istraživanja javnog mnjenja pokazuje da radikalna desnica ima dobre izglede na izborima u maju. Tako Rassemblement National pod vođstvom Marine Le Pen u anketama ima podršku od 21 odsto, a italijanska Lega Nord oko 30 odsto. Evropa naroda i slobode (ENF), desničarska populistička grupacija u Evropskom parlamentu sa kojom su pomenute stranke povezane, očekuje da dobije 51 mesto, dok Evropa slobode i neposredne demokratije (EFDD), evroskeptična alijansa koja uključuje Alternativu za Nemačku (AfD) i više bivših poslanika Front National i Ukipa, očekuje 50 mesta.
U periodu priprema za majske izbore predstavnici autoritarne desnice će nastupati kao panevropska sila. Zbog njihove propagandne kampanje vlade 8 evropskih zemalja su prošlog meseca odbile da ratifikuju globalni UN sporazum o migraciji, pa se može očekivati da će to do kraja godine značajno promeniti političku mapu Evrope.
***
Centar je u rasulu i bespomoćno klizi ka političkoj agendi radikalne desnice. Angela Merkel održava u životu svoju zombi koaliciju u Berlinu, ali nezadovoljnici unutar vlade traže „konzervativnu revoluciju“ koja bi socijalnom liberalizmu trebalo da vrati ugled i uticaj koji je imao pre 1968. U Francuskoj, reformski projekat predsednika Macrona – ublažavanje mera štednje u zamenu za dozvolu tržišnim silama da unište životni standard radničke klase – sudario se sa barikadama i žutim prslucima.
I Evropska narodna partija (EPP), grupacija koja uključuje tradicionalne konzervativne partije, pomera se udesno. U njoj su Orbánov Fidesz, austrijska Österreichische Volkspartei koja je na vlasti u koaliciji sa radikalnom desnicom, kao i španska Partido Popular, čiji lideri redovno odlaze na poklonjenje na Francov grob.
Ako radikalna desnica ove godine osvoji 100 mesta u novom Evropskom parlamentu, a pomeranje EPP-a ka nacionalizmu i ksenofobiji se nastavi, može se očekivati da će projekti integracije i socijalnog liberalizma biti suspendovani. Ideja „Evropskog suvereniteta“ koju promoviše predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker biće mrtva.
Socijaldemokratske partije u međuvremenu gube popularnost i nose se sa izazovima koje im upućuju zeleni i levica. Od ovog trenda odstupa jedino Portugalija, gde Socijalistička partija ima 37 odsto mesta i predvodi koaliciju sa radikalnom levicom. Švedski socijaldemokrati koji su na prošlogodišnjim izborima pali na 28 odsto još opstaju na čelu nesigurne vlade. U ostatku Evrope, klasične socijaldemokratske partije, na primer, u Austriji i Danskoj, imaju podršku od oko 25 odsto. U Nemačkoj i Italiji, gde su socijaldemokratske snage bile stub antifašističkog projekta u posleratnom periodu, podrška za socijaldemokrate je pala ispod 20 odsto.
Levo od njih, bar u zrelim evropskim demokratijama, nalaze se stranke levice i levo orijentisani zeleni koji se nadmeću za isti prostor. Najuspešnije leve partije u Evropi su Syriza u Grčkoj, koja je i dalje u vladi i prema anketama ima podršku od oko 25 odsto, i Sinn Fein, čiji rezultati variraju između 14 i 24 odsto, otkad je prošle jeseni nastupila kriza sa brexitom. Od drugih uticajnih partija evropske levice, španski Podemos ima oko 16 odsto, ali socijalističkoj većini glasove oduzimaju konzervativna Partido Popular i nastajuća radikalno desničarska partija Vox. Jean-Luc Mélenchon i njegova La France Insoumise u anketama imaju oko 13 odsto, a nemačka Linke i portugalski Levi blok oko 9 odsto.
Opšta slika, koja će se jasno videti kada se okonča glasanje u maju, pokazuje da se kontinent pomera udesno zahvaljujući delovanju autoritarnih nacionalističkih pokreta, medija u vlasništvu milionera za koga je rasizam samo tema na kojoj se dobro zarađuje i informacionim ratovima Trumpovih i Putinovih sledbenika.
Ipak, mali broj ovih partija želi da ukine sam evropski projekat. Autoritarni nacionalisti su spremni da flertuju sa levičarskom ekonomijom kada žele da istaknu svoj socijalni konzervativizam i antiglobalizam, a većina radikalno desnih partija želi da dereguliše jedinstveno tržište, pre nego da ga napusti. Mađarska je 2017. od Evropske unije dobila 3,23 milijarde evra više nego što je doprinela budžetu EU.
Ipak, Evropski parlament kojim dominiraju desne snage imaće teškoća u radu sa nacionalnim vladama koje odbacuju i liberalizam i dalju integraciju Unije. Novi Evropski savet bi ličio na Savet bezbednosti UN, paralisan pravom veta. Umesto da uspešno rešava manje sporove između zemalja, Evropska komisija bi i sama postala zona sukobljavanja. U međuvremenu, parlament bi postao forum otvoren za neonaciste.
Da je ishod koji vodi u fragmentaciju Saveta, Komisije i Parlamenta tek proizvod slučaja, to bi bila jedna stvar. Ali ovo je proizvod sračunatog plana. Vladimir Putin želi „multipolarnu“ evropsku geopolitiku – to jest, da Evropa postane šahovska tabla na kojoj Amerika, Kina i Rusija mogu da se nadmeću za uticaj.
Oni koji žele da podele Evropu na sfere uticaja imaju jake razloge za to. Od svih svetskih ekonomskih supersila, Evropa je jedina koja nema kohezivnu buržoasku klasu. Amerika ima Volstrit, Silicijumsku dolinu i naftni establišment; Rusija ima klasu moćnika, političara uz koje stoje obaveštajne službe i ljudi iz vojske, kao i oligarhe; Kina ima komunističke prinčeve i njihove poslovne imperije. Evropska buržoazija ima samo imperiju luksuznih roba i nekoliko banaka sa državnom podrškom.
Uzmimo za primer odnos prema veštačkoj inteligenciji, tehnologiji koja bi u narednim decenijama mogla biti ono što je internet bio u nekoliko prethodnih. U razvoju nove tehnologije Amerika i Kina će se nadmetati kao industrijske supersile; Rusija, Izrael i Južna Koreja će se nadmetati kao specijalisti za naoružanje; a Evropa će o svemu prvo dobro razmisliti.
U globalnoj ekonomiji, „suverenitet“ o kome Juncker uporno govori ne proističe iz političkih sporazuma već iz delovanja snažnih poslovnih elita. Bez sopstvene Silicijumske doline ili oligarhije, Evropa danas pati od manjka geopolitičkog značaja i uticaja, naročito kada treba naterati gigantske društvene mreže da prestanu da preplavljuju evropsku politiku govorom mržnje i dezinformacijama.
***
Šta je rešenje? Evo šta: snage levog centra i radikalne levice moraju poraditi na taktičkim savezima sa što većim brojem zelenih i liberalnih partija, u cilju odbrane demokratije, suzbijanja fašizma i okončanja ekonomije štednje.
Znam šta stoji na putu takvom rešenju, jer sam o toj ideji lično razgovarao sa ljudima koji bi mogli da je ostvare: to je Lisabonski sporazum iz 2009. Tehnokrati sa levog centra ne mogu da razmišljaju preko postavljenih ograničenja koja onemogućuju primenu agresivnih strategija razvoja, državnu pomoć i industrijske politike kakve praktikuju drugi veliki ekonomski blokovi.
Cilj političke borbe, pre i posle izbora 2019, jeste da se ohrabre realizam i taktički kompromisi između svih snaga zainteresovanih za odbranu vladavine prava i multilateralnih institucija na kojima ta vladavina počiva. Tridesetih godina 20. veka takav kompromis je inicirala levica, u obliku strategije Narodnog fronta kojim se Kominterna suprotstavila fašizmu. Danas je teško okupiti lidere evropske radikalne levice u jednu prostoriju, a još teže ubediti socijaldemokrate da sarađuju sa njima.
Ali postoji još jedan scenario koji ne možemo isključiti, iako je malo verovatan: ako Theresa May doživi neuspeh, a novi referendum poništi odluku o brexitu, Britanija može izabrati nove članove parlamenta, a nova levičarska vlada imenovati poverenika u skladu sa svojom politikom. Jednostranim poništenjem brexita Britanija bi zadržala sva prava koja joj pruža status quo. Ipak, važnije je što bi se na taj način promenila politička dinamika u Evropi.
I uz samo 40 odsto glasova, nova grupa levo orijentisanih članova Evropskog parlamenta bi promenila odnos snaga, a sposoban i komunikativan poverenik s levice koga je postavila peta najjača ekonomija sveta mogao bi to dobro da iskoristi. Ipak, nije izvesno da bi britanska vlada laburista i SNP-a zaista pritekla u pomoć Evropi. Kako god bilo, čini se da politika u Briselu i Strazburu neumitno prelazi na mračnu stranu.
New Statesman, 02.01.2019.
Preveo Đorđe Tomić
