Jedno se nije izmenilo: mase se ne osvajaju argumetima i činjenicama. Masama se vlada emocijama i demagogijom, a demagogija je ono što pisac "Majn Kampfa" naziva "velikim konačnim ciljem"
U pojedinim periodima istorije silovito i snagom erupcije zakoni gomile, zakoni ulice i trgova zamenjuju zakone javnog poretka, a emocije i strasti potiskuju argumente zdravog razuma. Postoji jedan oblik masovne hipnoze izražen u populističim pokretima koji ljudima oduzima moć rasuđivanja. Umesto zahteva za slobodom prihvata se neki novi oblik ropstva, umesto zahteva za mirom i pravdom izvikuju se zahtevi za oružjem, osvetom i obračunima. Ovakva vrsta populizma po pravilu je organizovana i usmeravana iz nekog političkog centra moći sa naročitim partijskim i ideološkim razlozima. Takva „događanja naroda“, u kojima ključaju emocije gluve i slepe za bilo kakve argumente, imaju, istorija je najbolji svedok, razoran uticaj po stvarne nacionalne interese i okončavaju u istinskim nacionalnim katastrofama.
U jednom spisu, nacionalsocijalista Vilhelm Stapel objašnjava zašto su činjenice i argumenti nemoćni u sudaru sa silinom populističkih emocija: „Budući da je nacionalsocijalizam elementarni pokret nikakvi ga ‘argumenti’ ne pogađaju. Argumenti bi delovali samo da je pokret narastao pomoću argumenata“. Na različitim mestima u svojoj ozloglašenoj programskoj knjizi „Majn Kampf“ Hitler naglašava kako je pravilna masovnopsihologijska taktika u tome da se treba odreći argumentacije i neprestano govoriti masama samo o ‘velikom konačnom cilju’“. Ove reči izgovorene su 1933. kada se još nisu mogli sagledati stvarni rezultati masovne psihologije fašizma.
Između onoga i današnjeg vremena postoje mnoge razlike ali i neke sličnosti. Jedno se nije izmenilo: mase se ne osvajaju argumetima i činjenicama. Masama se vlada emocijama i demagogijom, a demagogija je ono što pisac „Majn Kampfa“ naziva „velikim konačnim ciljem“. Odsustvo argumentacije u populističkim pokretima posmatraču sa strane čini populistička društva iracionalnim i nerazumljivim; unutar tih društava to se izražava odsustvom delovanja ili naopakim delovanjem najvažnijih društvenih institucija. U društvu koje ne uvažava argumente pojedinac je bez ikakve moći; njegovo suprotstavljanje proglašava se intelektualnom paranojom; što u populističkom okruženju i jeste. On je izlovan kao što se izoluje opasan virus.
To sve govori o posebnom obliku izobličavanja stvarnosti. Korupcija i državni kriminal postaju deo svakodnevice. Razni oblici diskriminacije urastaju u život zajednice. Zločinu se ne sudi, a zločinci postaju deo establišmenta. Ukupan život dobija razmere globalnog političkog propagandnog marketinga koji lažnim slikama stvarnosti sakriva istinsku materijalnu i moralnu bedu života. Ozbiljni vojni, politički i diplomatski porazi prikazuju se i veličaju kao blistave pobede. Falsifikati u nauci i neistine u informisanju proizlaze iz preziranja činjenica. Očuvanje i sticanje vlasti važnije je od istine, od morala, od elementarnog poštenja. Glavna mudrost populizma i njegovih protagonista sažima se u uprošćenom shvatanju kako svi problemi unutrašnje i spoljne politike i svih međunarodnih odnosa isključivo zavise od efikasnosti propagande, vlasti nad medijima, sposobne policije i moćne vojske. A iza tobožnjih nacionalnih, patriotskih, rodoljubivih i interesa socijalne pravde pomaljaju se grubi, sebični i dominantni lični interesi.
Čovek sa ulice, čija su deca, može biti, stradala u navodno nepostojećem ratu, koji muku muči kako da preživi sa nedovoljnom i neredovnom platom ili penzijom, a stalno je u strahu od rastućeg kriminala, taj čovek-masa, ipak u konačnom zbiru ne prihvata činjenice iz sopstvenog života. Veliki cilj, kažu, traži i velike žrtve i to saznanje, usprkos tome što je život sve teži i nepodnošljiviji, ispunjava njegove ubožničke dane i greje ga i hrani u nedostatku osnovnih uslova za preživljavanje.
Sam cilj i put kojim se do njega dolazi dobijaju neku vrstu mističnog ozarenja. To nije religiozna mistika koja u svojoj biti sadrži etos i zasniva se na moralnim imperativima. Ovo je mistika rase, krvi i tla, gde se objavljuje poslanje nacije ili sveto pravilo ideologije a ne pravo čoveka pojedinca; to je brutalno raskidanje i obračun upravo sa etikom u ime Velikog cilja do kojeg se stiže svim sredstvima.
Delovanje populizma u ovih nekoliko godina u svemu je porazno. I posle svega, posle strašnih posledica, sasvim pogrešnih političkih procena i pogrešno postavljenih nacionalnih prioriteta, pored očevidne činjenice da je malobrojna elita profitirala na tragediji koju je sama proizvela, zablude se i dalje umnožavaju. Umesto istine nastavlja se sa obmanama, sa nadmenošću i hvalisanjem koji su u potpunoj nesrazmeri sa učinjenim delima, sa stvarnom ozbiljnošću situacije.
Ideje i programi na kojima je zasnovan populistički pokret devedesetih doživele su težak brodolom, ali mnogo od onih na vlasti, ali i među protivnicima te vlasti, još uvek se hvataju za olupine tih ideja i programa. Postojanost u tvrdoglavom okretanju pogleda od stvarnosti, iako činjenice stvarnosti pokazuju potpuni krah populističkog zanosa, obedinjuje levicu i desnicu, crnu i crvenu internacionalu. Nepobitna je činjenica da se kolektivistička, populističa euforija preobrazila u niz pojedinačnih krivica sa pravno-sudskim posledicama.
U „Pismima o Nemačkoj 1945-1949“ Herman Broh piše o potrebi kajanja „jer samo iz toga može da proistekne osvešćenje“. Broh koji je i sam bio opčinjen temom odnosa mase i pojedinaca, „psihologijom mase“, kako glasi naziv obimne nedovršene studije, izvlači iz mučnog iskustva Trećeg Rajha, nauk koji važi za sve populističe pokrete. Po njemu, ravnodušnost u takvim vremenima, ravnodušnost prema zločinima koji se čine pojedincima ili pripadnicima drugih naroda ili neistomišljenicima, ravna je u saučesništvu u ubistvu. Najstrašnije u takvim vremenima je „osećanje mučnine pred ljudima i njihovom tupošću; nema ničeg istinitijeg od slike mučnine koja čoveka guši, i ništa čoveka ne guši više od prizora ljudske niskosti… Bez osvešćivanja nema ni samosvesti a bez samosvesti ni jedan narod nije u stanju da svesno uzme u ruke svoju političku sudbinu“.
Ravnodušnost pred stradanjima drugih, zaslepljenost perfidno izazvanim i strogo kontrolisanim emocijama, nesposobnost da se objektivno sagleda prava mera stvari i sopstveno mesto u svetu, da se uvaže i prihvate činjenice i argumetni – neki su od glavnih razloga što, posle teškog brodoloma, tako beznadežno plutamo u bespuću, daleko od obale spasa.
Tekst je 1996. objavljen u splitskom Feralu, potom u knjizi „Jesmo li čudovišta?“ (Bosanska knjiga, Sarajevo 1997.)
