Šta povezuje pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, deportovanje ruskih operativaca iz Srbije, američkog špijuna u vrhu Uprave kriminalističke policije i pokušaj atentata na premijera Aleksandra Vučića (ili njegovog brata) u Jajincima? Povezuje ih jedna reč koju bi svaki profesionalni novinar trebalo da stavi ispred njih: navodni.
Naime, sve što o ovim stvarima znamo čuli smo od zvaničnika čije su izjave često zbunjujuće i protivrečne, ili pročitali u tabloidima koji svaki dan izbacuju nove teorije zavere. U stvari, kad čovek pogleda, nemamo ni jedan opipljiv dokaz da se i jedan od pobrojanih događaja stvarno desio.
Krenimo redom: osim činjenice da je grupa državljana Srbije, na čelu sa bivšim komandantom Žandarmerije Bratislavom Dikićem uhapšena na dan crnogorskih izbora pod sumnjom da su planirali terorističke akcije, gotovo sve je nejasno. Postoje neki transkripti prisluškivanih razgovora koji su se pojavili u medijima, ali nema oružja ni uniformi o kojima su govorili direktor crnogorske policije i državni tužilac, nema informacije ko su organizatori zavere, a većina uhapšenih je u međuvremenu puštena. Kako je Dikić (opet navodno) teško bolestan, postoje velike šanse da suđenja neće ni biti i da ni pravosudna istina nikada neće biti utvrđena. Ostaće, dakle, samo ono što je bilo u medijima.
Vest da je dvoje ili troje ruskih državljana koji su šurovali sa pučistima deportovano u Moskvu nisu zvanično potvrdile ni ruske ni srpske vlasti, i jedino se iz dosta smušene Vučićeve konferencije za štampu pre dve nedelje može naslutiti da je tu nečega možda stvarno i bilo. Da li su ti Rusi, ako ih je bilo, članovi diplomatskog kora, operativci FSB ili „slobodni umetnici" čak se ni tabloidi ne usuđuju da spekulišu. A kada je reč o Veljku Popari, donedavnom zameniku načelnika UKP, koji je javnosti predstavljen kao špijun CIA, imamo samo poluzvaničnu verziju punu rupa, kojom se detaljnije bavimo u današnjem štampanom izdanju „Vremena".
Idemo dalje: nema ni jednog dokaza da je četvrt veka staro oružje (zolja, četiri ručne bombe i nešto municije) pronađeno u Jajincima trebalo da posluže za atentat na Vučića ili nekog iz njegove porodice (vidi tekst Miloša Vasića „Priče iz šume jajinačke"). Čak je i Vučič izrazio skepsu da će vlasnici tog oružja i njihovi motivi ikada biti otkriveni.Tabloidi, međutim, i ne samo oni, govore o atentatu kao o nespornoj činjenici, i samo je ostalo da se utvrdi da li su atentatori članovi crnogorskog podzemlja, mudžahedini iz Bosne, agenti stranih službi ili (prema ministru Aleksandru Vulinu) amerčiki ambasador u Beogradu Kajl Skot lično. Iza svake od ovih teorija stoje „pouzdani izvori" samo što niko neće da primeti da se one svaki dan menjaju i da se međusobno isključuju.
Pre nego što za ovo sistematsko sluđivanje okrivimo medije (a nije da nisu krivi), treba jasno reći da glavnu odgovornost ipak snose političari, počevši od Vučića, preko Vulina, do ministra policije Nebojše Stefanovića, koji diktiraju atmosferu i terciraju medijima u širenju teorija zavere. Oni, kao što je kolega Slobodan Georgijev precizno uočio pišući o likvidaciji gangstera Aleksandra Stankovića - Mutavog pre dve nedelje, „kao da šalju neke poruke koje mogu da razumeju samo oni koji znaju njihov zaumni jezik". Ili je reč o tome da nas, kao što Čarls Bojer radi sa Ingrid Bergman u filmu „Plinsko svetlo", planski i postepeno dovode u situaciju da više ne verujemo ni sopetvenim očima ni zdravom razumu, sve dok nam glavi ne ostane samo osećaj opšteg straha i neizvesnosti.
Sa druge strane, postoje i neki sasvim konkretni razlozi za zabrinutost. Rukopis ubistva pomenutog Stankovića neodoljivo podseća na likvidacije iz devedesetih i s početka dvehiljaditih, kada su kriminalne grupe operisale pod punom zaštitom državne bezbednosti. Pronalazak ukradenog automobila sa „heklerom" i plastičnim eksplotivom u garaži na Novom Beogradu budi asocijacije na „borbeni audi" Zemunskog klana (mada je reč o drugoj marki). Treba se podsetiti i da su se u mesecima i nedeljama pre ubistva Zorana Đinđića veo državni vrh pravio da ne zna šta „gospodin Legija" i društvo spremaju. Kao što kaže stara poslovica, to što ste paranoični ne znači da vam neko zaista ne radi o glavi.
