Zamislimo Alžirca iz Francuske koji je na Instagramu uzviknuo „Alahu akbar“ iliti „Bog je veliki“.
Pa se francuski fašisti okupe pred restoranom njegovog brata u Parizu i na ugostiteljski objekat mu alžirske kuhinje bacaju svinjske glave, uzvikuju parole „Alžir je Francuska“ i zabranjuju ljudima da uđu unutra. Ili američke rasiste koji se, noseći južnjačke zastave i zapaljene krstove, okupe pred crnačkim restoranom pržene piletine u Alabami, jer se šurak vlasnika na Fejsbuku uslikao u majici sa likom Malkolma Iksa.
Britanske fašiste koji pozivaju na bojkot i zatvaranje pakistanskih restorana u Londonu zbog tvita vlasnikovog brata od strica o Velikom Pandžabu? Osećamo li neku nelagodu? Da nešto nije u redu, da ne valja, da je opasno i nakaradno, te zlo i naopako? Ili jok?
A šta bismo osećali da je neki Srbin na fotki na Fejsbuku pre par godina podigao tri prsta, kao krajnje uobičajeno fejsbučko ponašanje Petra Petrovića sa uplatnice? Pa se ispostavi da je on brat vlasnika ćevabdžinice u Zagrebu (npr. „Bistro MZ“ ili, popularno, „Kod Srbina“), te se ispred ovog restorana okupe horde hrvatskih fašista, noseći ustaške zastave i uzvikujući „Za dom spremni“ i „Srbe na vrbe“?
Ili da albanski šovinisti zbog sličnog troprstaškog gesta ovako okruže kraft pivaru Srba iz Gračanice „Pivdžan“, urlajući im da pokupe svoj preduzetnički zanat sa Kosova i odu u Srbiju? Tri prsta možda jesu banalna nacionalistička ikonografija sa mitinga devedesetih, Borisa Tadića na Olimpijadi i Marije Šerifović na Eurosongu, kao i onog urnebesnog blama Vuka Jeremića gde troprstaši sa lažnim Bono Voksom. Ali ovo jeste bio i prateći i preteći pozdrav ama baš svakog ratnog zločina u ime Velike Srbije na tlu i u krvi bivše Jugoslavije. Da li bi i ovo bio „mirni protest“ ili pak – „pogrom“ Srba?
I šta je zapravo pogrom? U definitivnoj i impresivnoj studiji na tu temu („The Deadly Ethnic Riot“, 2001), politikolog Donald Horovic analizira 150 epizoda ovakvog međuetničkog nasilja iz 50 zemalja sveta i iznosi njihove zajedničke karakteristike. Etnički neredi ili pogromi kombinuju aspekte i genocida i terorizma.
Ali, za razliku od njih, pogromi obično nisu detaljno isplanirani, nemaju jasno artikulisanu ideologiju, nije ih naredio predstavnik vlasti, i ne sprovode ih državni aparati sile. Ipak, oni zavise od vlasti koja ima naklonosti i simpatije za ovakvo ponašanje ili pred njima žmuri i okreće glavu. A psihološki koreni ove vrste nasilja identični su kao i u slučaju genocida. Jedna grupa stereotipizira drugu, svodi je na određene „esencijalne“ karakteristike i proglašava inherentno zlom, nečovečnom ili subhumanom. I formira se rulja koja odabira laku metu i napada je u ime nekakve osvete ili odmazde zbog stvarnog ili najčešće izmišljenog zločina.
Tada se tipično uništava (a ne pljačka) imovina, i prebijaju se ili ubijaju nasumično odabrani pripadnici druge grupe. Počinioci ovakvih nereda uvek su mlađi muškarci, koriste batine i hladno (a ne vatreno) oružje, i nakon euforičnog gneva i pomahnitale jarosti ne osećaju nikakvo kajanje, smatrajući to pravednom reakcijom na neoprostivu provokaciju.
Zvuči poznato? Naravno. Ali, pre nego što svratimo do Borče, ovakve epizode bile su rasprostranjene u Evropi i svetu. Recimo, tokom nasilja prema katolicima u Engleskoj u 17. i 18. veku. Pa je još 1714. godine donet Zakon o neredima, prema kojem je sudija pred besnom ruljom mogao javno pročitati taj Zakon i narediti smrtnu kaznu za one koji se odmah ne raziđu.
I Sjedinjene Države imale su viševekovnu istoriju nasilja rulje prema puritancima, kvekerima, katolicima i mormonima, te imigrantima poput Nemaca, Poljaka, Italijana, Iraca i Kineza. Naravno, najveće žrtve ovakvih smrtonosnih nereda bili su crnci, u brojnim slučajevima javnih egzekucija koje anglofono nazivamo linčom. U rečnike je ušla i spomenuta ruska reč „pogrom“, koja se izvorno odnosila na etničko i versko nasilje Rusa prema Jevrejima u 19. i 20. veku u Odesi, Varšavi, Kišinjevu, Kijevu, Bijalistoku, Lavovu itd. Naravno, pogromi prema Jevrejima bili su učestali tokom čitavog evropskog srednjeg veka: u Tulonu, Erfurtu, Bazelu, Pragu, baš kao i u današnjim sedištima Evropske unije, Strazburu (1349.) i Briselu (1370.).
Najzad, nacisti. Prvog aprila 1933. godine u Nemačkoj je organizovan bojkot jevrejskih radnji, a banditi iz „Šturmabtajlunga“ stajali su ispred ovih trgovinskih i ugostiteljskih objekata po Berlinu noseći transparente „Ne kupujte od Jevreja!“, preteći onima koji bi ušli unutra. Samo nedelju dana kasnije, donet je zakon koji je Jevrejima zabranjivao da se zaposle kao učitelji, profesori i sudije, a „Nirnberškim zakonima“ dve godine kasnije, ukinuta su im sva građanska prava. 9. novembra 1938. dogodio se pogrom nazvan „Kristalna noć“, kao akcija razbijanja izloga jevrejskih radnji i paljenja sinagoga.
Bio je to nezvanični početak holokausta ili stradanja 6 miliona ljudi po jamama i gasnim komorama. Drugim rečima, holokaust je tekao gradualno i išao korak po korak. Tumačen je i pravdan pseudonaučnim paškvilama o rasi i naciji, negovan i zalivan virulentnom propagandom u medijima, zakuvavan paravojnim i parapolitičkim jurišnicima koji nekažnjeno razbijaju izloge i pale bogomolje, kulminirajući u stočnim vozovima i krematorijumima za ljude. Ali je bio započeo bojkotima, okupljanjima i transparentima ispred jevrejskih prodavnica i restorana. „Dogodio se, dakle, može da se dogodi ponovo. Ovo je suština koju moramo da poručimo“, o fašizmu i holokaustu je rekao Primo Levi.
Jer, da, fašizam se jeste dogodio i izlio poput septičke jame ispred borčanske pekare „Roma“ Mona Đuraja. Marš na „Romu“ bio je poput Marša na Rim. Borča nije na Kosovu, i pekare nisu Košare, ali daj šta daš, hajde da maltretiramo, kinjimo i proterujemo drugog i drugačijeg u razredu, na ulici ili komšiluku.
Po školskom receptu pogroma iz spomenute studije Donalda Horovica, odnosno nacističkih jurišnika iz Minhena i Berlina. A pre nego što analogije sa nacizmom otpišemo kao jeftine ili preterane, razmislimo dvaput o onome što se već bilo dogodilo u odnosu prema Albancima u našoj zemlji i društvu.
Već smo imali svoje nezvanične „Nirnberške zakone“ u kojima je devedesetih godina na stotine hiljada kosovskih Albanaca bilo otpušteno iz škola, univerziteta, sudova, bolnica, državnih institucija i društvenih firmi, samo zato što su Albanci. Čitav vek smo imali i rasistoidne intelektualce od Jovana Cvijića do Dobrice Ćosića koji su Albance uporno predstavljali kao necivilizovani i subhumani „moralni talog tribalnog varvarskog Balkana“. I šta su „Večernje Novosti“ ako ne „Der Šturmer“ koji najnovijim jurišnicima danas pokazuje na koje tačno albanske pekare valja da udare?
Imali smo i svoju „Kristalnu noć“ ili nekoliko njih: nakon hapšenja Veselina Šljivančanina (2003), proglašenja nezavisnosti Kosova (2008), te loptanja između Srbije i Albanije (2014). Samo te 2014., provocirano nekakvom letećom napravom, na pekaru Alberta Kerhanija u Somboru bačen je Molotovljev koktel, ubačena je ručna bomba u pekaru Albona Balaja u Staroj Pazovi, i kamenovane su pekare Albanaca u Novom Sadu, Apatinu, Vršcu, Bečeju itd.
Zbog sličnih odurnih pogroma na Kosovu, 2004. godine u Beogradu je zapaljena i Bajrakli-džamija. Konačno, srpska policija i vojska sprovodile su masovne i sistematske progone, te zastrašujuće krvožedna ubistva kosovskih Albanaca u zločinačkim orgijama nasilja tokom 1998. i 1999. godine.
Dve decenije kasnije, samo u poslovično miroljubivom Novom Sadu, u oktobru su pretučena dva albanska tinejdžera, a pre par dana i više Albanaca na ulici i u njihovim kućama, uz pretnje da će ih proterati bombama. Da li zaista, poput Aleksandra Šapića sa hroničnom vodom u ušima, mislimo da Albanci nisu građani drugog i nepostojećeg reda u državi Srbiji?
Drugim rečima, okupljanje pred pekarom „Roma“ samo je najnoviji fašistički iscedak dominantne ideologije etnonacionalizma i albanofobije. Razumimo da su fašizam, genocid i pogromi jedan univerzalno mogući fenomen, i kod Engleza i Francuza, i kod Amera i Rusa, i Hrvata i Albanaca, i Nemaca i Srba. I da se ubijanje industrijskih razmera ovde već bilo dogodilo. Hladnjače nisu vozovi i krematorijumi, ali je suština ista. Masovna grobnica u Batajnici, koja broji više od 700 tela (i 75 dece) kosovskih Albanaca, nalazi se na samo 13 kilometara od pekare „Roma“ u Borči. Nije u pitanju nategnuta analogija, već istorijska i društvena stvarnost.
Pomislimo onda kako se danas oseća Mon Đuraj kada mu pred pekaru dođu „srbski“ šturmabtajlungeri i pripadnici „Dvermahta“ sa odsečenom svinjskom glavom, skandirajući „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“? Jarosni bednici nepražnjenih mošnica koji, kada ga nemaju u svojim mizernim i jadnim životima, zahtevaju „poštovanje“ od jednog skromnog borčanskog pekara? Ili će oni da mu uskrate „poslovanje“? Da li se Đuraj oseća kao Jevrejin u Berlinu 1933.? Ili naprosto kao – Albanac u Beogradu 1999. ili 2019.?
Hvala „Šindlerovoj listi“, Jevreji imaju izreku da „ukoliko spasite jednog čoveka, spasili ste čitav svet“. A fejsbučki je čuven i citat koji veli da „Zlo pobeđuje ukoliko dobri ljudi ne urade ništa“. Zato su borbeno odupiranje fašizmu, kao i solidarni burek kod Mona Đuraja toliko važni za našu državu i društvo. I bilo bi ponajbolje da je ceo državni vrh, nakon sastanaka u Berlinu sa namerom rešavanja odnosa između Srba i Albanaca, sa tim rešavanjem započeo na bureku u ovoj pekari u Borči. 250 grama, „za ovde“, a ne „za poneti“. U prostoru sa tim fantastično internacionalnim i kosmopolitskim nazivom, „Roma“, kao večnim gradom, kolevkom civilizacije i pravne države. I imenom koje, svesno ili ne, aludira na „Rome“ što je i reč koja znači – čovek.
