Najpre, pobeda nije takva da govori o nedvosmislenoj volji naroda za radikalnom promenom. Zemlja je podeljena. To razumeju, čini se, i vođe pobedničke koalicije, bar ako je ceniti po prvim zajedničkim izjavama. Više se ističe kontinuitet nego radikalne promene, stabilnost nego revolucionarnost da se tako izrazim.
Piše: Vladimir Gligorov
Potom, sadržaj prve zajedničke izjave nije u skladu sa političkim ciljevima pojedinih, ne beznačajnih, stranaka i grupa u pobedničkoj koaliciji. To se može zaključiti ne samo po njihovim programima, već i po prvim izjavama pojedinih vođa. U kojima do izražaja dolaze partijski programi i lične ambicije.
Treće, predlaže se ekspertska vlada. Šta to tačno znači ostaje da se vidi. Ali ako bi se to uzelo ozbiljno, trebalo bi razjasniti ko će predlagati političke odluke. Ukoliko bi to bili stranački poslanici u skupštini, izbile bi jasne razlike između, da uprostim, nacionalnih i građanskih stranaka u vladajućoj koaliciji.
Jer, vlada je ekspertska ukoliko nalazi najbolji način da se sprovedu politički ciljevi, dok je izbor ciljeva politički a ne stručni. Na izborima biraju građani, posle vlada predlaže skupštini „šta“ i „kako“. Obično je za „kako“ nadležna stručna, nepolitička služba, administracija. Ekspertska vlada je, dakle, kao kada bi administracija preuzela vladu. Ništa se ne menja na stvari ako je reč o ekspertima izvan državne administracije.
Četvrto, ukoliko bi se zaista sastavila ekspertska vlada u pravom smislu te reči, to znači da se ne može sastaviti politička vlada, bar ne do prevremenih izbora. Dotle, ili se neće donositi političke odluke ili će se one predstavljati kao ekspertske, stručne. Ali to ne znači da se na prevremenim izborima neće postaviti pitanje odgovornosti vladajuće koalicije. Uz to, kako će cilj tih izbora biti formiranje političke vlade, članice koalicije će međusobno konkurisati za što je moguće bolji rezultat, pa neće biti jednostavno donositi odluke ni u vladi niti u skupštini.
A to, peto, znači da bi vlada bila tehnička, a ne ni ekspertska niti politička. To bi značilo da bi Crna Gora imala tehničku vladu, recimo, čitave dve godine. To, opet, podrazumeva da skupština neće donositi političke odluke do održavanja prevremenih izbora. Na prevremenim izborima će se, naravno, snositi politička odgovornost za posledice tehničkog vladanja.
Šesto, crkva će teško moći da se povuče iz politike, pod pretpostavkom da to uopšte namerava. Kako se, uprkos nameri o formiranju ekspertske vlade, vođa jedne članice koalicije, koji je na taj položaj došao na predlog crkve, vidi kao predsednik vlade – crkva će imati operativni uticaj na političke odluke ekspertske vlade. Posebno kada je reč o zakonima koji zadiru u crkvene interese. Čak i da je predsednik vlade ekspert, crkva će preuzeti odgovornost tamo gde se budu donosile političke odluke.
Sedmo, kako je demokratija u javnom interesu ukoliko je vlast smenjiva, ne može se ograničavati delovanje opozicije. Koja će u nekom času doći na vlast. A to znači da će se DPS, ukoliko se ne raspadne, vratiti na vlast. Ili, drukčije rečeno, legitimno će očekivati da će se vratiti na vlast. U demokratijama se odlučuje od izbora do izbora, a ne jednom za svagda.
Osmo, ne bi trebalo očekivati da će se DPS kloniti uloge političke opozicije, što se vidi iz njihovih izjava. Kolikogod da je reč o autoritarnom režimu, DPS je, uz manje stranke i uz glasove manjina, zaslužan za osamostaljenje Crne Gore. I za položaj zemlje koji nova vlast, bar deklarativno, ne namerava da menja. Tako da će biti teško zameniti je na položaju najjače opozicione stranke, kao što je bilo teško skinuti je sa vlasti. Da bi se demokratska politika održala, i da bi se DPS sveo na marginalnu opoziciju, bilo bi potrebno da se koalicija koja je sada pobedila na izborima s vremenom podeli na vlast i opoziciju, što podrazumeva konkurentski odnos unutar pobedničke koalicije za mesto u vlasti ili u opoziciji, a neće biti lako naći mesto u opoziciji, kao što neće biti jednostavno ostati na vlasti.
Deveto, Crna Gora nema socijalistički privredni sistem, pa ekspertskoj vladi neće biti lako da sprovede tranziciju. Ka čemu? Postoje različite zamisli, od napuštanja evra do fiskalne konsolidacije sve do državnog kapitalizma, sa ciljem industrijalizacije, a svakako će se izneti i druge. Privredne pa potom političke posledice do sledećih, prevremenih izbora bi mogle da budu veoma negativne po ekspertsku vladu i članice vladajuće koalicije. Uz to nije ni vreme za to. Konačno, sve su to političke, a ne prvenstveno stručne teme.
Meni nije poznato da pobednička koalicija ima neki plan privrednog razvoja. Zemlja ne može da živi samo od turizma, ali ne može ni da ima komparativne prednosti u svemu. Posebno jer je reč o veoma otvorenoj privredi. Zapravo je potrebna tradicionalna razvojna politika – infrastruktura svake vrste – ali i internacionalizacija učešćem u proizvodnim lancima koja donosi privredni rast i modernizaciju. To gotovo da implicira fiskalni i deficit na tekućem računu bilansa plaćanja. Eventualna konsolidacija fiskalnog i spoljnotrgovinskog bilansa, recimo uz napuštanja evra kako bi se finansirali industrijski projekti bi svakako vodila bar prolaznom usporavanju privrednog rasta.
Deseto, važno je isticanje značaja vladavine prava. Do toga je, međutim, dug put. Pomaže Evropska unija, jer se može preuzeti, prepisati slovo vladavine prava. Jer mora da postoji pravo da bi se po njemu vladalo. Ali je potrebno poznavati i duh vladavine prava, kako ona ne bi bila drugo ime za zaštitu privilegija, od nacionalnih do verskih i finansijskih. I konačno, iskorenjivanje korupcije pravnim sredstvima zahteva vreme, pored svega ostalog.
