Nekada davno, u drevnom lidijskom kraljevstvu, živeo je pastir po imenu Gig. Gig je pronašao čarobni prsten koji ga je mogao učiniti nevidljivim. Tako je neprimećen ušao u kraljevsku palatu, zaveo kraljicu, ubio kralja i proglasio sebe za vladara. Ako biste pronašli takav prsten ili sličnu stvar koja vam pruža ogromnu moć, pitao je Sokrat, da li bi bilo mudro upotrebiti je da dobijete sve što želite?
Piše: Yanis Varoufakis
Nedavna najava Marka Zuckerberga da će uskoro čovečanstvu otvoriti vrata svog veličanstvenog digitalnog metaverzuma učinila je Sokratov odgovor ponovo aktuelnim: Ljudi se moraju odreći prevelike moći i naročito stvari koje im omogućuju da ispunjavaju sebi preveliki broj želja.
Da li je Sokrat bio u pravu? Da li bi razuman čovek zaista odbio takav prsten? I zašto bi to učinio?
Sokratovi učenici nisu tako mislili. Platon nas izveštava da su tvrdili da bi praktično svako podlegao iskušenju, kao i sam Gig. Da li je to zato što Gigov prsten nije bio dovoljno moćan, pa otuda ni dovoljno strašan da bismo ustuknuli pred takvim izborom? Da li bi nas stvar mnogo moćnija od prstena koji ljude čini nevidljivim naterala da se uzdržimo, kao što je Sokrat tvrdio? Ako je tako, šta bi jedna takva stvar trebalo da bude sposobna da uradi?
Prsten je omogućio Gigu da fizički savlada rivale i tako ukloni neke od prepreka koje su stajale na putu njegovim željama. Prsten mu je pomogao da ubije kraljeve čuvare, ali nije mogao ukloniti sve prepreke. Šta ako bi postojao uređaj, nazovimo ga Mašinom slobode, koji uklanja baš sve prepreke na putu do svake stvari koju poželimo? Kakav bi bio život bez ikakvih ograničenja kada se takva Mašina slobode jednom pokrene?
Mogli bismo da letimo kao ptice, putujemo u druge galaksije, izvodimo podvige u univerzumima koje su stvorili talentovani dizajneri video igara. Ali to ne bi bilo dovoljno. Jedno od najtežih ograničenja postavlja nam vreme: vreme nas primorava da ostavimo knjigu koju čitamo ako želimo da se okupamo u bazenu ili odemo u pozorište. Otuda, da bi zaista ukinula sva ograničenja, naša Mašina slobode bi morala da omogući beskonačno veliki broj paralelnih iskustava. Čak i tada bi pred nama ostalo još jedno, konačno i možda najveće ograničenje: drugi ljudi.
Ako Džil želi da povede Džeka u šetnju planinom, dok Džek želi da pođu u romantičnu šetnju pored mora, Džek i Džil postavljaju ograničenja jedno drugom. Da bi ih oslobodila svih ograničenja, Mašina slobode bi morala da omogući Džil da pođe na planinu sa Džekom koji želi isto, dok bi Džek dobio sopstvenu verziju Džil koja je zadovoljna šetnjom pored mora. Naseljavali bismo isti virtuelni svet, ali iskustvo naših interakcija bilo bi sasvim drugačije. To bi bio ne samo univerzum blaženstva nego i multiverzum beskonačnih, istovremenih i preklopljenih zadovoljstava. Drugim rečima, oslobodili bismo se ne samo oskudice, već i svega što nam drugi čine, svega što očekuju i žele od nas. Sa uklanjanjem svih prepreka, razrešenjem svih dilema i ukidanjem svih kompromisa, zadovoljstvo bez kraja bilo bi nam nadohvat ruke.
Ne čudi me što Zuckerbergu curi voda na usta pri pomisli na takvu mašinu. To bi bila konačna verzija onog „metaverzuma“ u koji planira da uvede više od dve milijarde stanovnika Facebooka. Mogu zamisliti kako nam na trenutak dozvoljava da besplatno doživimo zadovoljstva iz tog roga izobilja, da bi nam onda, kada poželimo još, sve naplatio. Svaka nanosekunda uronjenosti u taj multiverzum proizvodila bi ogromna višestruka zadovoljstva – za koja bismo stalno iznova plaćali. Uskoro bi kapitalizacija Mete, kompanije koja je sada vlasnik Facebooka, premašila kapitalizaciju svih drugih korporacija zajedno.
Činjenica da su naše tehnologije još veoma daleko od Mašine slobode u ovom slučaju nije od značaja, kao ni činjenica da je Gigov prsten postojao samo u mitu. Sokratovo pitanje postavljeno povodom dva naučnofantastična uređaja, jednog drevnog i jednog modernog, zbog toga nimalo ne gubi na značaju: Koliko je mudro koristiti neograničenu moć nad drugima i nad prirodom da bismo zadovoljili svoje želje?
Direktori velikih tehnoloških kompanija i branitelji slobodnog tržišta o tome ne razmišljaju: Šta fali zadovoljstvu? Zašto bi se bilo ko opirao paralelnim iskustvima koja zadovoljavaju naše najdublje želje? I zašto Zuckerberg ne bi lepo zaradio na ljudima spremnim da za to plate?
Sokratov odgovor je danas jednako validan kao pre 2.500 godina: Cena koju plaćamo za korišćenje bezgranične moći je bolest duše – to jest, radikalan gubitak sreće. Bilo da ste korisnik koji želi potpunu kontrolu nad sopstvenim čulima unutar mašinskog metaverzuma ili Zuckerberg koji želi da poseduje digitalno carstvo u koje će ući milijarde ljudi, nesreća vam je zagarantovana. Dobar život podrazumeva sposobnost da kontrolišemo želju da stičemo moć, kao i razumevanje da je u rukama kontradiktornih stvorenja kao što su ljudi moć opasan mač sa dve oštrice.
Neodmerena moć je kontraproduktivna, čak pogubna. Ljudskim bićima je neophodna interakcija s drugim ljudskim umovima kojima ne možemo upravljati, čak i ako to beskrajno želimo. Kada drugi postupaju suprotno našim željama, možemo osetiti razočaranje, bes ili tugu. Ali kada steknemo potpunu kontrolu nad drugima, njihovo prihvatanje nam više ne pruža nikakvo zadovoljstvo i njihovo odobravanje nimalo ne doprinosi našoj predstavi o sopstvenoj vrednosti.
Nije lako naučiti da je kontrola koju imamo nad drugima uvek iluzija, naročito ako smo spremni da žrtvujemo skoro sve i platimo bilo koju cenu za sticanje takve kontrole. Ako želimo da sprečimo da nas drugi kontrolišu – Zuckerberg, na primer – to je lekcija koju moramo naučiti.
Sokrat je pokušao da nas upozori na opasnosti podleganja iskušenju čarobnog prstena pokazujući Gigovu nesreću. Danas, u doba tehno-feudalizma, dok nam se spremaju novi metaverzumi, njegovo upozorenje je relevantnije nego ikada. Isto kao u staroj Atini, zadatak je pružiti moć demosu i pritom ne podleći iskušenju moći.
Project Syndicate, 27.12.2021.
Preveo Đorđe Tomić
