"Nije zastrašujuće to što vlast radi, već naše prihvatanje ove masovne psihoze"
Priredio: Zlatko Jelisavac
U romanu Zapisi iz podzemlja F.M. Dostojevski opisuje, kroz lik protagoniste samog romana, kako ljudska propast i degradacija karaktera ne mora biti samo praćena velikom patnjom ili borbom sa savešću, već može i da se „uživa“ u propasti i da joj se ide u susret sa povećanim adrenalinom usled ekstatične žudnje.
Dobro, nije samo navedeni roman usamljen slučaj kod Dostojevskog – gotovo da nema njegovog dela a da se u njemu ne pojavljuje neko sa ovim samodestruktivno-uživalačkim porivom (Nikolaj Vsoldovič alias Nikolas iz romana Zli dusi), ali Zapisi iz podzemlja su posvećeni upravo ovoj čudnoj, gotovo perverznoj ljudskoj sklonosti. Kada se malo bolje razmisli, pa Dostojevski je skoro ceo svoj opus posvetio „slatkim“ mukama „poniženih i uvređenih“ – kako bismo i mogli nazvati zajedničkim nazivom sva njegova dela, a jedno od njih i nosi upravo ovaj naziv.
Šta je to Dostojevskog teralo da se bavi ovako čudnim ljudskim fenomenom? Da li je to bilo nešto lično? Moguće, sa obzirom na tragičan i kontraverzan život samog pisca, ali ako sagledamo prisutnost patnje i poniženja, kao i deskripcije „potrebe“ da se neko (samo)upropasti, onda možemo zaključiti da pisac opisuje jedan opšti ljudski fenomen koji je povezan sa egzistencijalnom situacijom lične ozlojeđenosti koja može da izjede dušu i od ljudskog bića napravi perverznu i opasnu osobu po sebe i po okolinu. Nemački filozof Fridrih Niče je ovaj „osećaj“ povezivao sa dekadentnom strukturom hrišćanske civilizacije i kulture i nazvao ga resentimanom ili težnjom da se umanji radost življenja, a smrt i „život posle smrti“ proglasi ciljem našeg postojanja. Bilo kako bilo, problem je vrlo kompleksan i kontraverzan ali i ljudska priroda je takva i često sadrži neke teško-prevodive dubine iz kojih mogu izrasti svakojaka čudovišta. Ovo uživanje u poniženju ili patnji ne moramo prihvatiti kao neku opšteljudsku osobinu, ali je takođe i ne možemo negirati ili odbaciti samo zbog toga što teško razumemo i prihvatamo ovakva osećanja.
Poznato je da ljudi kada su izloženi nasilju mogu da razviju i neka čudna osećanja prema svojim mučiteljima koja ne moraju biti zasnovana na mržnji ili želji za osvetom – poznati su slučajevi tzv. Štokholmskog sindroma, ali tu se uglavnom radi o kratkotrajnim i intezivno stresnim situacijama. Međutim, šta se događa kada ste izloženi dugogodišnjoj psiho-fizičkoj represiji koja može da traje i decenijama, kao što je to slučaj sa građanima ove nesrećne zemlje? Da li se i u ovakvoj situaciji, na duže staze, može razviti „simpatija“ prema onima koji kreiraju ovu atmosferu represije, kao i težnja da svojim mučiteljima „damo još jednu šansu“?
Bez obzira na težinu i sve opasnosti koje nose naši resentimani, ipak se moramo, kad-tad, suočiti sa njima i isterati na čistac sve zle duhove. Mnogo toga je gurnuto pod tepih, mnogo šta je zatvoreno po ormarima i podrumima naše savesti, a nema nama slobode i boljeg života bez rešavanja ovog teškog balasta koji nam ne dozvoljava da živimo kao svi normalni ljudi. Naravno da našim mučiteljima na vlasti nije stalo do kolektivnog buđenja i oni uporno rade na uspavljivanju i anesteziranju društvene s(a)vesti, a često i na sluđivanju – kako smo o tome govorili u prošlom tekstu. Jasne su zle namere vlasti kao i želja da nas ostave u mraku po svaku cenu, ali ono što je naročito zastrašujuće nije toliko zastupljeno u onome što vlast radi već u našem svakodnevnom prihvatanju ove masovne psihoze. Toliko smo postali skloni deluzionističkom ponašanju da više ne razlikujemo realnost od one koju nam produkuje režim ili su ove realnosti toliko izmešane da se više ni mi sami ne snalazimo.
Ovako otrovna i opasna atmosfera u našem društvu je i pravi razlog zbog kojeg su mnogi građani, svih starosnih doba – ne samo mladi, odlučili da napuste zemlju i potraže svoje mesto u svetu gde neće biti izloženi tolikoj količini toksičnog materijala koji širi režimska propaganda u Srbiji. Sigurno je da su ekonomska beda i siromaštvo često presudan faktor zbog kojeg se građani odlučuju na odlazak iz zemlje, međutim ne sme se zanemariti ni ovaj faktor „normalnosti“ i društvene sigurnosti koji kod nas ne postoji, nažalost, već decenijama. Građani su željni života u kome neće više biti resentimana i težnje za propašću i gde neće morati da strepe za svoju egzistenciju ili pak za budućnost svoje dece. No, režimska politika upropašćavanje svega dobrog, lepog & normalnog naprosto ih tera iz zemlje i ne nudi im nikakvu alternativu sem borbe koja je sve beznadežnija, da ne kažem besmislenija. Oni koji bi trebali da stoje nasuprot vladajućem ludilu , tzv. politička opozicija, samo još više mute vodu i, namerno ili nenamerno (svesno ili nesvesno), doprinose atmosferi opšte raspamećenosti i građanske patnje.
Zato je bojkot važan! Ne zato da bismo podržali neku političku opciju koja podržava neizlazak na izbore već kako bi, konačno, proglasili bojkot ovoj vlasti, ali i svim njenim direktnim i indirektnim ispostavama. To je borba sa „leševima u ormaru“ i svim strahovima koji su nas sputavali da promenimo resentimanske navike i počnemo da tražimo više slobode i ljudskosti u našim životima, a potom i u društvu. I ova borba ne može biti besmislena jer ne vodimo je samo za sebe već i za druge – one buduće koji će, nadam se, živeti normalnije od nas, kao što će i biti svesni da smo se i mi borili za to. Bojkot nije odustajanje od borbe, kako neki tvrde, naprotiv, bojkot je šansa da se borimo kao ljudi, kao građani koji su svesni svoje društvene i istorijske uloge.
