Mnogi veruju da istina ide uz moć i da će razboritost na kraju ipak pobediti vođe, religije ili ideologije koji izvrću stvarnost. Kaže se da je istina najbolja strategija za osvajanje moći, ali je to nažalost bajka. Istina i moć zapravo imaju daleko komplikovaniji odnos, jer u ljudskom društvu moć podrazumeva dve sasvim različite stvari.
Goran Vukajlović - tragomzvezda.net
S jedne strane, moć znači imati sposobnost manipulisanja objektivnom stvarnošću: loviti divljač, konstruisati mostove, lečiti bolesti, praviti atomske bombe. Ta vrsta moći je blisko povezana s istinom. Ako verujete u lažnu teoriju fizike, nećete moći da napravite atomsku bombu.
S druge strane, moć takođe znači sposobnost manipulisanja uverenjima ljudi, što omogućava njihovu delotvornu saradnju. Izrada atomske bombe zahteva ne samo dobro poznavanje fizike, već i koordinisani rad miliona ljudi. Homo sapiens je osvojio planetu Zemlju zato što smo mi jedini sisari koji su u stanju da sarađuju u vrlo brojnim zajednicama. Kooperacija mnoštva pojedinaca zavisi od vere u zajedničke priče. Ali te priče ne moraju biti istinite. Milioni ljudi se mogu ujediniti verom u potpuno izmišljene priče o bogu, rasi ili ekonomiji.
Iz dualne prirode moći i istine proishodi neobična činjenica da mi ljudi znamo mnogo više istina nego druge životinje, ali i verujemo u mnogo više besmislica. Istovremeno smo i najpametniji i najlakoverniji stanovnici planete. Zečevi ne znaju za E=MC² ili da je svemir star oko 13,8 milijardi godina, a ni da se DNK sastoji od citozina, guanina, adenina i timina. S druge strane, zečevi ne veruju u mitološke fantazije i ideološke apsurde kojima je tokom istorije hipnotisano nebrojeno mnogo ljudi. Nijedan zec ne bi pristao da se zaleti avionom u Svetski trgovinski centar, ubeđen da ga na onom svetu čekaju 72 zečije device.
Kad je reč o ujedinjavanju ljudi oko zajedničke priče, izmišljotina zapravo ima tri bitne prednosti nad istinom. Prvo, dok je istina univerzalna, izmišljotine su uglavnom lokalne. Ako nam je namera da razvrstamo svoje pleme od stranaca, izmišljena priča će se pokazati kao daleko bolja oznaka identiteta nego istina. Recimo, ako svoje saplemenike učimo da veruju da se „sunce rađa na istoku, a zalazi na zapadu“, to zvuči kao vrlo loš plemenski mit. Slučajni prolaznik u džungli koji takođe misli da se sunce rađa na istoku, može biti odani pripadnik istog plemena ali može biti i pametni stranac koji je do istog zaključka došao nezavisno od nas. Bolje je učiti saplemenike da je „sunce u stvari oko jedne ogromne žabe koja svakoga dana skače preko neba“ jer će malo stranaca, ma koliko bili pametni, samostalno doći na istu ideju.
Druga ogromna prednost fikcije nad istinom leži u principu hendikepa, koji kaže da pouzdani signali moraju biti skupi za onog ko ih emituje. U suprotnom će ih prevaranti lako oponašati. Na primer, mužjak pauna ženkama signalizira svoju fizičku kondiciju raskošnim repom. To je pouzdan signal kondicije, jer mu je rep težak, glomazan i privlači predatore. Samo istinski sposoban paun može da preživi uprkos takvom hendikepu. Nešto slično dešava se i s pričama.
Ako se politička lojalnost signalizira verom u istinu, takav signal svako može da oponaša. Verovanje u budalaste i bizarne priče nameće veći teret, te je stoga bolji signal lojalnosti. Šta dokazuje to što svom vođi verujete samo kada govori istinu? Verovati vođi čak i kad pravi kule u vazduhu, e to je lojalnost! Lukave vođe ponekad namerno pričaju besmislice da bi razaznali svoje pouzdane poklonike od onih koji se povijaju kako vetar duva.
Treće, i najvažnije, istina često boli i uznemirava. Onaj ko ne ulepšava stvarnost neće imati mnogo sledbenika. Predsednički kandidat koji bi američkoj javnosti govorio istinu, potpunu istinu i ništa osim istine o američkoj istoriji, garantovano gubi izbore. Isto važi za kandidate u svakoj drugoj zemlji. Koliko bi Izraelaca, Italijana ili Indusa moglo da svari celu istinu o svojoj naciji? Beskompromisna privrženost istini jeste zadivljujuća duhovna praksa, ali ne čini pobedničku političku strategiju.
Neko bi rekao da dugoročne posledice verovanja u izmišljene priče ipak pretežu nad njihovim kratkoročnim preimućstvom u društvenoj koheziji. Navodno, kad ljudi jednom steknu naviku da veruju u apsurdne fikcije i prijatne neistine, ta će se navika preneti na sve više oblasti, pa će oni posledično donositi loše ekonomske odluke, usvajati kontraproduktivne vojne strategije i biti neuspešni u razvoju delotvornih tehnologija. Mada se to povremeno zaista dešava, daleko je od opšteg pravila. Čak i najekstremniji ziloti i fanatici znaju kako da izdvoje svoju iracionalnost tako da u nekim oblastima veruju u besmislice, dok su u drugim izvanredno racionalni.
Uzmimo naciste za primer. Njihova rasna teorija je bila pseudonauka. Mada su se trudili da je podupru naučnim dokazima, ipak su morali da priguše sposobnost racionalnog mišljenja da bi razvili uverenje dovoljno jako da opravda ubistvo miliona ljudi. Međutim, kada je trebalo projektovati gasne komore ili organizovati vozni red za Aušvic, njihova racionalnost je neokrnjena izronila iz mraka.
Isto važi i za mnoge druge fanatične grupe koje se pojavljuju kroz istoriju. Otrežnjuje uvid da je Naučna revolucija krenula iz najfanatičnije kulture na svetu. U doba Kolumba, Kopernika i Njutna, Evropa je bila gusto naseljena verskim ekstremistima, uz najniži nivo tolerancije.
Sam Njutn je izgleda više vremena provodio u potrazi za tajnim porukama Biblije nego na izučavanju fizičkih zakona. Najveći umovi Naučne revolucije živeli su u društvu koje proteruje Jevreje i muslimane, spaljuje jeretike na veliko, vidi vešticu u svakoj vremešnoj ženi s mačkama i svako malo pokreće novi rat.
Da ste putovali u Kairo ili Istanbul pre nekih 400 godina, zatekli biste multikulturalne i tolerantne metropole u kojima suniti, šiiti, pravoslavci, katolici, Jermeni, Kopti, Jevreji, pa i poneki hinduista žive jedni pored drugih u relativnom skladu. Mada su znali za neslogu i pobune – i mada je Otomansko carstvo rutinski diskriminisalo ljude po verskoj osnovi – bio je to liberalni raj u poređenju sa zapadnom Evropom. Da ste potom otplovili u tadašnji Pariz ili London, videli biste gradove ogrezle u verskoj netrpeljivosti, gde opstaju samo pripadnici brojnije sekte. U Londonu su ubijali katolike; u Parizu su ubijali protestante; Jevreji su odavno bili proterani, a nikom nije ni padalo na pamet da pripusti muslimane. Ipak, Naučna revolucija je započeta u Londonu i Parizu, a ne u Kairu i Istanbulu.
Sposobnost za kompartmentalizaciju racionalnosti verovatno dosta zavisi od strukture mozga. Različiti delovi mozga odgovorni su za različite moduse mišljenja. Ljudi su u stanju da podsvesno deaktiviraju i reaktiviraju one delove mozga koji su presudni za skeptično mišljenje. Tako je Adolf Ajhman mogao da isključi svoj prefrontalni korteks dok sluša raspaljeni Hitlerov govor, a onda da ga restartuje kad treba da organizuje polaske vozova za Aušvic.
Čak i kada deaktiviranje racionalnih funkcija skupo košta, prednosti povećane društvene kohezije često su toliko važne da izmišljotina rutinski trijumfuje nad istinom. Naučnicima je to poznato već hiljadama godina, jer i sami moraju da se odluče da li da služe istini ili društvenoj harmoniji. Da li bi trebalo da teže ujedinjenju ljudi, starajući se da svako poveruje u istu izmišljotinu, ili treba da objave ljudima istinu čak i po cenu nejedinstva? Sokrat je izabrao istinu, pa je pogubljen. Najmoćnije naučne institucije u istoriji – bilo da su ih činili hrišćanski sveštenici, konfučijanski mandarini ili komunistički ideolozi – stavljali su jedinstvo iznad istine. Zato su i bile tako moćne.
