Za nekoga ko ja ubio više od 20 žena, Ted Bandi se odlično kotirao kod nežnijeg pola. Sudeći po broju žena koje su mu pružale podršku u sudnici, kao i po broju ljubavnih pisama koje je dobijao u zatvoru, veoma lako se u to vreme mogao naći na listi najpoželjnih muškaraca na svetu.
Piše: Sanja Dutina
Ted Bandi nije usamljen slučaj. Prošle godine odjeknula je vest da se Čarls Menson ženi – i to svojim najvećim fanom, devojkom po imenu Afton Elejn Barton (26). Jozef Fricl, koji je 24 godine držao svoju ćerku Elizabet zatočenu u podrumu i napravio joj sedmoro dece, takođe je u zatvoru primao ljubavna pisma, a Ričard Ramirez se jednom od svojih obožavateljki i oženio 1996. godine.
Da li su te žene samo ekstremni fanatici, ne mnogo drugačije od zaluđenih fanova Džastina Bibera ili Rajana Goslinga, ili su naprosto potpuno lude? Ko može da se odvaži, usudi ili zadovolji vezom sa zločincem osuđenim na doživotnu zatvorsku kaznu? Drugu stranu je lako objasniti – psihopate ne ulaze u takav odnos zbog emocija, za njih je to samo još jedna igra i zabava, pa i pokušaj da se šokira javnost.
Prema istraživanju sprovedenom 2010. godine, u Velikoj Britaniji je 100 žena bilo u nekoj vrsti veze sa zatvorenikom osuđenim na smrtnu kaznu u Americi – većinu su i upoznale kroz bliski kontakt, kao na primer tokom kampanje za ukidanje smrtne kazne.
Nekoliko predrasuda ćemo saseći u startu. One ne dolaze iz nižih društvenih slojeva. Mnoge ubice su ušle u vezu sa svojim advokatima ili zatvorskim psihijatrima. Standardne teorije ljubavi i izbora partnera ne pomažu – većina ovih žena ima siguran atačment, a samo mali broj anksiozni ili izbegavajući. Ne zaluđuju se da se njihov partner ne bi, ukoliko bi bio pušten na slobodu, vratio kriminalu ili počinio novi zločin – u tom smislu ne pokušavaju da ih spasu. Te žene nemaju lični kriminalni dosije, i verovali ili ne – nemaju dijagnozu mentalne bolesti.
Najstarija teorija stvorena upravo da objasni ovaj fenomen, potiče od Monija koji smatra da određene žene može da uzbudi samo muškarac koji je izvršio neki nasilni zločin (ubistvo, silovanje, oružanu pljačku). Ljubav prema serijskom ubici u tom slučaju bila bi vrsta parafilije predatorskog tipa, sa posebnim nazivom – hibristofilija. Problem sa ovom teorijom je što u mnogim zatvorima seksualna interakcija nije dozvoljena, što znači da seksualna devijantnost nije nužna i sama po sebi ne može da pruži objašnjenje.
Sa druge strane, iz sociokulturne perspektive, treba imati na umu da je u određenim zajednicama sa mnogo zločina i zatvorenika, romantična veza za osuđenikom nešto sasvim normalno, posebno ako je žena u svojoj primarnoj porodici imala dodira sa antisocijalnim ponašanjem.
Novije istraživanje na 89 žena, objavljeno u maju prošle godine u žurnalu Deviant Behavior, pokušalo je da opiše stil ličnosti onih koji biraju osuđenika za partnera. Jedan deo rezultata potvrđuje prethodne studije. Prisutnost kriminalnog ponašanja bliskih članova porodice, uz haotično detinjstvo, zlostavljanje u detinjstvu bilo fizičko ili seksualno, zajedničko je ovim ženama. Imale su problem sa zdravom socijalizacijom, formiranjem odgovarajućih vrednosti i ostvarivanju veza od poverenja; bile su sklone depresivnom raspoloženju i teško su se nosile sa negativnim životnim događajima.
Većina je prvi put bila u vezi sa zatvorenikom, vezu su smatrale ozbiljnom, redovno su posećivale njihove roditelje i ulagale su trud da se veza održi. Kao u jednoj tipičnoj, svakodnevnoj romansi.
Što se tiče karakteristika ličnosti, izdvojila su se dva subtipa u odnosu na koje autori pokušavaju da pruže objašnjenje pozadinske motivacije.
Prvi je Manipulativni pragmatista, tačnije subtip koji ulaže puno energije u održavanje osećaja moći i kontrole nad drugima, neretko koristeći metode manipulacije. Prema tome, ako žena želi vezu u kojoj će biti potpuno dominantna i imati punu moć i kontrolu bez potrebe za fizičkim kontaktom, jasno je zašto joj odgovara partner koji nikada neće izaći iz zatvora.
Drugi subtip je neurotično-anksiozno-introspektivni, i karakteriše ga loša slika o sebi, tj vide sebe kao „loše“. Kod njih je česta istorija porodičnih i interpersonalnih konflikata, što odgovara viktimizaciji u prošlosti. Možda ih ovaj tip veze privlači jer nema anksioznosti i straha da će ih partner napustiti – dok je u zatvoru i nema neki izbor. Ili kako je jedna od njih opisala: „Osetila sam njegovu izolovanost, njegovu usamljenost, zatvorenost. Uticalo je na mene jer sam se i ja tako osećala“.
Slično je tvrdio i Ajzeberg pretpostavljajući da neke od njih traže partnera o kojem moraju da brinu, kod kojeg će lakše stvoriti osećaj zavisnosti i simbioze; neke žene jednostavno žele da pate i biraju vezu koja sa sobom nosi stigmu. Ili kako je rekao Seka, ulaženjem u vezu sa zatvorenikom neke žene kompenzuju osećanje da su niko i ništa, i dobijaju osećaj važnosti i značaja koji drugačije ne bi iskusile.
Dodatni podaci potiču iz studije na 26 žena, gde su tri četvrtine izjavile da imaju kontrolišućeg i dominantnog oca a submisivnu majku, a 90% je imalo sličan patern u svom prethodnom braku. Bivši partneri su ih verbalno ili emocionalno zlostavljali, konzumirali alkohol i drogu, varali ih ili seksualno zlostavljali njihovu decu. Veliki procenat je takođe izjavio da ih je fizički i verbalno zlostavljao roditelj, dok je 3 žene seksualno zlostavljao otac.
Ajzenberg veruje da je izbor osuđenika na smrtnu kaznu kao partnera zdrava strategija žene koju privlače nasilni muškarci – upetljava se u destruktivnu vezu, ali makar bez fizičke opasnosti. Međutim, nije uvek tako. Nekada budu pušteni na slobodu i tragični zločini se ponove.
Postoji priča objavljena u knjizi Dream lovers: Women who marry men behind bars o dve sredovečne sestre, Avril i Rouz. Obe su se otarasile svojih dosadnih brakova zbog zatvorenika – jedan je osuđen zbog sitnih krađa, drugi je ubio prethodnu ženu. Sitni lopov je nedelju dana nakon puštanja na slobodu ubio Avril čekićem u glavu, dok je ubica ponovo završio u zatvoru nakon što je pokušao Rouz da odseče uvo i povadi joj zube.
