Kakva budućnost nas čeka? Kakav je to novi vrli svet u kome ćemo živeti? Da li smo spremni za tu budućnost?
Virtuelni asistent
Pitanja u vezi budućnosti su oduvek privlačila pažnju ljudi u svim kulturama i nacijama. Ulogu predskazivača budućnosti su igrali razni vračevi, proroci te stvari poput karata, pasulja, dlanova i šoljica kafe. Međutim, došla su vremena kada se globalna budućnost može predvideti na jedan sofisticiraniji i pouzdaniji način. Rast količine informacija o svetu je postao takav da za samo poslednje dve godine količina informacija koja je generisana premašuje ukupnu količinu informacija generisanu od kada postoji čovečanstvo. Informacija znači moć, upravo zbog mogućnosti da se povezivanjem njihovog sadržaja se mogu generisati napredne predikcije za kojima svi žude, od čistača ulica preko direktora kompanija sve do ministara i premijera vlada, vojske i policije. Naravno da te silne količine „informacija“ i nisu “prave” informacije pa i nemaju baš previše veliki značaj izolovane jedna od druge, ali čak i naizgled nebitne stvari kada se povežu u neku celinu mogu da dobiju značenje, često i iznenađujuće. Pa dobro, da vidimo kuda se onda kreće ovaj svet.
Najčešće spominjana reč kada se govori o budućnosti je digitalizacija. U ovom kontekstu digitalizacija znači prepuštanje uobičajenih ljudskih aktivnosti mašinama. U neku ruku ona znači i olakšavanje života ali naravno kao i sve što smo do sada iskusili može da znači još mnogo toga. Od industrijske revolucije naovamo čovek teži da sebi olakša život, da bi dobio više „slobodnog“ vremena a skoro po pravilu su se ta nastojanja pretvarala u svoju suprotnost. Ljudi su počeli da „brže“ žive i da sve više kubure sa nedostatkom vremena. U suštini jednu vrstu aktivnosti smo zamenili drugom. Sve radimo brzo da bi uradili što više stvari ali brzina ne znači ujedno i kvalitet, obično su to inverzne mere. Svet današnjice bi se mogao opisati geslom „Uradimo što više na što nekvalitetniji način“. Naravno ovo niko neće da izgovori ali zar i treba?
Stiže nam svet nečega što se zove „pojačana stvarnost“ ili na engleskom jeziku za one koji će to bolje od mene prevesti „Augmented reality“. Danas je to već svet kompjuterskih igrica, ali će u budućnosti pojačana stvarnost biti deo naše kupovine, „putovanja“, zabave... . Nećemo više morati da putujemo u Rim da bi videli Koloseum ili Vatikan. Biće dovoljno da stavimo neku vrstu kacige koja će nas provesti kroz Luvr, odvesti u milansku Skalu, na prezentaciju novog Ferarija, na lansiranje Space X-a sa Floride, na putovanje sa česticama u Cernu, možda i na Mesec, ko zna. Naravno sve to će se plaćati, ko bude imao da plati. U kupovinu ćemo ići iz fotelje, šetati virtuelnim prodavnicama s virtuelnim policama punim virtuelne robe, plaćati virtuelnim bitkoinima iako će nam ipak trebati neko s jakim ramenima da nam tu svu robu isporuči na kućnu adresu. Za sve ćemo dobiti virtuelne pomoćnike, bilo da nam treba savet lekara, advokata ili prosto nekoga ko će nas uputiti kako da platimo račune za sve te usluge. Svuda će nam iskakti razni „chatbotovi“, virtuelni asistenti koji će kroz lepa ženska lica (Amelija softver) pokušavati da nas što više opelješe nudeći nam sva moguća virtualizovana iskustva. Već danas su vodeće svetske naftne kompanije i vodeće evropske banke implementirale pilot varijante virtuelnih asistenata koji „pomažu“ ljudima da zadovolje svoje potrebe. Biće tu i korisnih stvari, recimo virtuelni prevodioci koji će na još intezivniji način povezivati ljude širom sveta. Neće biti potrebe učiti jezike, možda čak ni maternji jer zašto ga učiti ako ćemo u nekoj malo daljoj ali ipak dovoljno bliskoj budućnosti imati čitače misli. Jeste “malo” nezgodno s tim čitačima misli jer ne mogu da zamislim svet u kome dominira istina. Ovako ipak na putu od mozga do govornog aparata, tj glasnih žica i usana svašta se izdešava s mislima pa ono što se izgovara uglavnom ni ne liči na ono što se misli. Ovo će biti jako teško uvesti u našu stvarnost. A bilo bi jako korisno. Imaćemo i svoje avatare koji će za nas obavljati neke dosadne uobičajene poslove kao što je recimo komunikacija sa ljudima koji su nam dosadni, plaćanje računa, administrativne poslove i slične poslove tog tipa. Zašto gubiti vreme koga imamo sve manje, na takve stvari?
A šta tek reći o nečemu što se zove „Internet of things“. Ne umem tačno da prevedem ovaj termin jer pomalo hladno zvuči „internet stvari“. Pojednostavljeno ovo znači umrežavanje raznih uređaja preko interneta u cilju bolje i efikasnije kontrole našeg života. Vraćate se umorni sa posla a želeli biste odmah pod vreo tuš, iako niste ostavili uključen bojler? Uz pomoć IoT-a, ovo postaje vrlo jednostavno – pošaljite SMS poruku svom bojleru da se sam uključi. Vrlo korisna opcija upravljanja sistemom, zapravo jeste mobilni uređaj. Moguće je programirati razne kućne aparate, na primer DVR da snima u određeno vreme, rernu da peče određeno vreme i onda se isključi. Tako GPRS mobilni uređaj postaje daljinski upravljač za sve aparate u domu. Postoji naravno i opcija upravljanja preko interneta za sve one koji većinu vremena provode izvan svoje kuće. Sve što je potrebno za stalan nadzor kuće ovim putem je stalan pristup Internetu preko kojeg se logovanjem spajamo na gateway kućne lokalne mreže gde postoji ovlašćenje upravljanja kao da smo kod kuće. Imaćemo virtuelnu kućnu pomoćnicu koja će se brinuti o svemu, a možda čak i sama odlučivati šta i kako treba uraditi, kojim redom. Učiće o našim navikama i shvatiti da odmah posle skuvane kafe treba da podgreje ručak na tihoj vatri jer zna da pijemo kafu pola sata, a dok jedemo pripremiće dve-tri emisije, koje smo propustili, sa našeg omiljenog kanala, da bi nakon 15 minuta odmah uključila TV kada sednemo na svoj udobni trosed. Englezima će u 5 obavezno spremati čaj. Dok ručate selektovaće najbitnije mailove, poruke sa društvenih mreža i proslediti ih vašoj Ameliji da vam ih najnežnije što ume saopšti ili prikaže na ekranu koji je već ugrađen u vaš sto. Može i hologramski.
Imaćete razne „things“ u vašim automobilima koje će slati informacije vašoj osiguravajućoj kući o tome koliko brzo vozite, kako vam radi srce, koliki vam je pritisak, da bi njihovi virtuelni agenti umeli da predvide uz najmanje rizika kakvu polisu osiguranja vi zaslužujete. Meriće vam nivo raspoloženja i upozoravati vaše kolege, bračne partnere, rodbinu i prijatelje preko avatara zaduženog za odnose s javnošću koju soft skil veštinu da upotrebe u komunikaciji s vama. Kažu da će do 2020. godine postojati oko 50 milijardi ovako konektovanih senzora što ispada da će svako od nas biti praćen najmanje sa 7 njih. Ulazite u restoran a ljubazni hologramski avatar vam prilazi i oslovljava vas imenom i prezimenom jer je sa vašeg čipa na ličnoj karti pročitao sve za njega značajne informacije, odmah je usput proverio šta najčešće kupujete u virtuelnim prodavnicama, koje piće najčešće pijete u restoranima gde inače boravite pa se jako prijatno iznenadite kada vas na rezervisanom stolu koji je rezervisao vaš avatar sačeka makijato, kajsijevača i bejlis. Skoro pa raj.
Ne, ne govorim ovde o narednom milenijumu. Govorim o narednih 15 godina. I izgleda dosta dobro sve ovo, mora se priznati, iako verujem da među ovim redovima vidite i dozu sarkazma i ironije. Međutim, taj sarkazam i ta ironija u ovom kontekstu nemaju svoje uobičajeno značenje jer je ovo svet kada sve menjamo pa i značenja reči. Nisam ja zarđali, inertni i staromodni čuvar veličanstvene prošlosti, naprotiv, radujem se svakom napretku koji obećava boljitak u bilo kom smislu jer moj ideal seže daleko, dalje od ovoga. Ključno pitanje koje mi se nameće je u stvari da li smo mi spremni za sve ovo? Da li se prosečan čovek može mentalno prilagoditi takvom napretku, da li čovek u današnjem vremenu ima kapacitete da ove stvari iskorištava za ono zašta ih vizionari osmišljavaju ili će kao u mnogim slučajevima do sada sam naći njihovu primenu i namenu koja će biti sve samo ne ono što treba da bude. Iskustva sa dosadašnjim brzim promenama govore da će se upravo to desiti. Lepo je imati mobilni telefon ili fb, instangram ili twiter nalog, TV i DVD, ali ako na tome potrošite ceo dan onda ste zloupotrebili originalnu ideju i otišli na onu stranu na koju vas i navode mešetari potrošačkog društva i mentalnog osakaćivanja. Cilj svih ovih promena nažalost nije bolji život pojedinca, o tome cilju maštaju samo sanjari; cilj ove priče je još veća kontrola narastajuće populacije, još veća moć i još više kapitala u još užem krugu vladajućih struktura ovoga sveta. Ako to zaboravimo a zaboravićemo desiće nam se kao i mnogo puta do sada da olakšavajući život gubimo identitet i dušu.
Videli smo šta se desilo s političkim sistemima za koje ljudi nisu bili spremni. Svaki je propao uz velike žrtve i patnje. Ovo nije politički sistem ali ako bi se izdigli na nivo iznad jasno bismo uočili velike sličnosti među ovim pojavama. Ovakve stvari čovečanstvo mogu da odvedu u dva smera. Ili u savršen svet ili u totalni kolaps. Ne zavisi ovo od mašina već od nas. Ljudska mentalna zrelost ili nezrelost će odrediti put.
