U logoru je psihoterapija zavisila upravo od obraćanja ovoj volji za smislom...
Pod imenom logoterapije pokušao sam da u psihoterapiju uvedem shvatanje po kojem se u ljudskoj egzistenciji ne vidi samo želja za zadovoljstvom (u smislu Frojdovog principa zadovoljstva) i volja za moć (u smisu Adlerove težnje ka superiornosti) već i ono što sam nazvao volja za smislom. U logoru je psihoterapija zavisila upravo od obraćanja ovoj volji za smislom. Međutim, u ekstremno marginalnom stanju u kome se ljudsko biće nalazi u logoru ovaj smisao morao je da bude bezuslovan smisao, uključujući ne samo življenje već i patnju i umiranje.
Možda je najdublje iskustvo koje sam imao u koncentracijskom logoru (izvinite ukoliko postanem ličan) bilo da sam, za razliku od zabrinutosti većine ljudi, koja se svodila na pitanje: „Da li ćemo preživjeti logor?“, jer ako nećemo, onda ovo pitanje nema smisla, bio opsjednut pitanjem: „Ima li čitava ova patnja, ovo umiranje, nekog smisla?“, jer ako nema, onda zaista nema smisla preživjeti. Jer jedan život čiji smisao važi ili ne, zavisi od toga da li netko preživi ili ne, život čiji smisao zavisi od takvog stava prema događajima, takav život ne bi ni bio vredan življenja.
Dakle, bilo je to pitanje bezuslovnog smisla života. Svakako, treba razlikovati bezuslovno, s jedne, od opće valjanog, s druge strane, analogno onome što je Jaspers govorio o istini. Bezuslovni smisao, koji smo morali da pokažemo ljudima koji u njega sumnjaju ili su očajni, u svakom slučaju je daleko od nejasnog i opšteg smisla, on je upravo suprotan, vrlo konkretan smisao lične egzistencije.
Želim ovo da pojasnim jednim primjerom. Jednoga dana su u logoru dve osobe sjele do mene, obe odlučne da izvrše samoubistvo. Obe su koristile stereotipnu frazu: „Nemam više šta da očekujem od života.“ Neophodan zahtev bio je da ova dvojica dožive kopernikanski obrat tako da se više ne pitaju šta bi mogli da očekuju od života, već da postanu svesni da život očekuje nešto od njih – da svakoga od njih dvojice, zaista sve nas, neko ili nešto čeka, bilo da je to neki posao koji treba obaviti ili drugo ljudsko biće.
Ali šta ako se pokaže da ovo čekanje nema perspektivu ispunjenja? Jer zaista postoje situacije u kojima je sigurno da se čovek nikada više neće vrtati na posao ili nikada više neće videti određenu osobu, i stoga je stvarno istina da ga ništa i nitko više ne čeka. Ali čak i tada, pokazalo se, u svesnosti svakog pojedinog bića netko je bio prisutan, nevidljivo, možda čak i nije više bio u životu, ali je ipak bio prisutan i pri ruci, „tamo“ na neki način, kao Ti u većini najintimnijih dijaloga. Za mnoge je to bilo prvo, poslednje i konačno Ti: Bog. Ali ko god je zauzeo ovo mesto, bilo je važno zapitati: Šta on očekuje od mene – tj. kakav se stav od mene zahteva? Stoga, krajnja suština je bila način na koji je osoba razumela kako da pati ili znala kako da umre. Savoir mourir – comprende mourir (znati umreti znači razumeti umiranje). Ovo je, kao što smo već rekli, kvintensencija celokupnog filozofiranja.
Reći ćete da su svaka razmatranja neplodna. Ali u logoru, kao što smo iskusili, pravilo primum vivere, deinde philosophari – prvo preživi, pa onda filozofiraj o tome – bilo je opovrgnuto. Ono što je bilo validno u logoru je upravo suprotno pravilo – primum philosophari, deinde mori – prvo filozofiraj, pa onda umri. Ovo je bila jedna validna stvar: objasniti sebi pitanje konačnog smisla i potom biti u stanju hodati uspravno napred i umreti traženom mučeničkom smrću.
Ako hoćete, logor nije bio ništa drugo do mikrokosmičko ogledalo ljudskog sveta uopšte. Tako možemo opravdati primenu svega što se može naučiti iz iskustva koncentracionog logora na sadašnje uslove u svetu. Drugim rečima, možemo pitati koja je psihoterapijska doktrina proizašla iz ovih iskustava u odnosu na ono što zovemo „patologija Zeitgeista“. Ta patologija, ako bismo je mogli opisati, obeležena je provizornim, fatalističkim, konformističkim i fanatičkim stavovima prema životu, koji lako mogu poprimiti razmere psihičke epidemije. Somatske epidemije su tipičan proizvod rata; psihičke epidemije su mogući uzroci rata, dakle i novih koncentacijskih logora.
Viktor Frankl se rodio 1905. u Beču, gdje je doktorirao medicinu i filozofiju. Godine Drugog svjetskog rata proveo je zatočen u koncentracijskim logorima. Predavao je u Beču i na nekoliko američkih sveučilišta. Autor je dvadesetak knjiga, koje su prevedene na brojne svjetske jezike. Frankl se smatra osnivačem egzistencijalističke analitičke psihoterapije, poznate pod nazivom logoterapija (grč. logos – smisao, therapeia – liječenje). Logoterapija doslovno znači „liječenje smislom“ odnosno „iscjeljenje smislom“.
Gornji tekst dio je predavanja koje je Frankl održao na Drugom međunarodnom kongresu psihoterapije u Lajdenu (Nizozemska), 8. rujna 1951. godine. Cijelo predavanje, pod naslovom Iskustva grupne terapije u koncentracionom logoru, objavljeno je u knjizi Ubijenje duše, Zavod za udžbenike, Beograd 2003.
