Problem poreskih skrovišta i netransparentnosti finansijskih tokova već godinama puni novinske stupce. Nažalost, u toj oblasti postoji ogroman nesklad između trijumfalističkih saopštenja državnih organa i stvarnosti mera koje se preduzimaju.
Istraga sprovedena posle afere LuxLeaks 2014. pokazala je da multinacionalne kompanije praktično ne plaćaju porez u Evropi zahvaljujući svojim ispostavama u Luksemburgu. Panamska afera 2016. još jednom je pokazala koliko je praksa prikrivanja imovine raširena među elitama severa i juga. Možemo biti zadovoljni, jer su novinari pokazali da rade svoj posao. Problem je u tome što države ne rade svoj posao. Posle krize 2008, gotovo ništa nije urađeno. U izvesnom smislu, situacija se u međuvremenu pogoršala.
Razmotrimo pomenute temu jednu po jednu. Zaoštravanje konkurencije u trci ka što nižim stopama poreza na dobit u Evropi dobija novi zamah. Britanija će smanjiti porez na dobit na 17 odsto, što je nečuveno niska stopa za jednu razvijenu zemlju, dok istovremeno nastavlja da štiti predatorske poslovne prakse Devičanskih Ostrva i drugih prekomorskih teritorija pod kontrolom britanske krune. Ako se ništa ne preduzme, uskoro ćemo se svi naći na irskoj stopi od 12 odsto ili možda 0 odsto, ili ćemo nuditi finansijsku pomoć investitorima, što neki već rade. U isto vreme, u Sjedinjenim Državama stopa jedinstvenog federalnog poreza na dobit iznosi 35 odsto (bez lokalnih i državnih poreza koji se kreću između 5 i 10 odsto).
Zbog političke fragmentiranosti i odsustva jakog autoriteta koji bi štitio javni interes, u Evropi smo prepušteni na milost i nemilost privatnim interesima. Dobra vest je da izlaz iz sadašnjeg političkog ćorsokaka postoji. Ako bi četiri zemlje, Francuska, Nemačka, Italija i Španija, na koje otpada više od 75 odsto BDP-a i stanovništva u evrozoni, usvojile novi, demokratski utemeljen i fiskalno pravičan sporazum koji bi uključivao i objedinjen sistem oporezivanja velikih korporacija, i druge zemlje bi bile prinuđene da pođu njihovim stopama. Ako to ne bi učinile, prekršile bi odredbe o transparentenosti, čije uvođenje javnost već godinama traži, i tako se našle na udaru sankcija.
Privatna imovina koja se čuva u poreskim skrovištima i dalje je nevidljiva. U mnogim delovima sveta najveća bogatstva su posle 2008. nastavila da rastu brže nego što je rasla ekonomija, možda zato što plaćaju manje poreza nego ostali. U Francuskoj je 2013. godine novi ministar za budžet hladnokrvno izjavio da ne poseduje račun u Švajcarskoj, ne strahujući da bi ministarstvo moglo da ga uhvati u laži. Ponovo su novinari morali da obave teži deo posla i otkriju istinu.
Automatizovana razmena informacija o finansijskoj imovini, što je Švajcarska zvanično prihvatila, a Panama još odbija, trebalo bi da reši ovaj problem u budućnosti. Ali taj sistem će početi da se primenjuje, vrlo oprezno, tek od 2018, uz nekoliko upadljivih izuzetaka: na primer, kada se tiče udela u trastovima i fondacijama. Takođe, sistem ne predviđa sankcije za zemlje koje krše svoje obaveze. Drugim rečima, i dalje živimo u iluziji da su za rešavanje problema dovoljni dobra volja i ljubazni pozivi upućeni čuvarima poreskih skrovišta. Neophodno je da se proces ubrza i da se uvedu ozbiljne trgovinske i finansijske sankcije za zemlje koje ne poštuju nova stroga pravila.
To treba da bude jasno: jedino višekratna primena takvih sankcija na prvi znak kršenja prihvaćenih obaveza (a toga će, naravno, biti, prvo kod naših dragih suseda u Švajcarskoj i Luksemburgu) može izgraditi i učvrstiti kredibilitet sistema i okončati višedecenijsku netransparentnost i nedodirivost.
U isto vreme, mora se ustanoviti jedinstveni registar finansijskih instrumenata. To podrazumeva stavljanje centralnih registara pod kontrolu javnosti (Clearstream i Eurostream u Evropi, Depository Trust Corporation u Americi), kao što je Gabriel Zucman jasno demonstrirao. U cilju pružanja podrške novom sistemu može se uvesti jedinstvena taksa za registraciju imovine, a prihod od te takse može se usmeriti na finansiranje globalnih javnih dobara (na primer, klime).
Ali ostaje još jedno pitanje: zašto su posle 2008. države učinile tako malo u borbi protiv finansijske netransparentnosti? Jednostavan odgovor glasi da su živele u iluziji da nema potrebe da se bilo šta preduzima. Centralne banke su odštampale dovoljno novca da spreče potpuni slom finansijskog sistema i tako izbegle greške iz 1929. koje su dovele svet na ivicu kolapsa. Rezultat je to da smo izbegli opštu depresiju, ali smo istovremeno propustili da obavimo neophodne strukturne, zakonske i fiskalne reforme.
Možemo se tešiti zapažanjem da su bilansi velikih centralnih banaka (koji su porasli sa 10 na 25 odsto BDP-a) i dalje relativno mali u poređenju sa ukupnim finansijskim sredstvima u rukama javnog i privatnog sektora (oko 1.000 odsto BDP-a ili čak 2.000 odsto u Britaniji) i da u slučaju potrebe mogu nastaviti da rastu. Ali to pre svega ukazuje na hipertrofiranost bilansa u privatnom sektoru i ranjivost sistema kao celine. Nadajmo se da će svet izvući pouke iz panamske afere i započeti borbu protiv finansijske netransparentnosti, ne čekajući još jednu veliku krizu.
Autor: Thomas Piketty, Guardian
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik
