„Zbog našeg znanja – stvari u koje smo sigurni – svet se kreće u pogrešnom smeru i sprečava nas da razumemo i učimo“, napisao je Linkoln Stefens u svom eseju 1925. godine. Istina sa kojom smo se upoznali još u Platonovoj alegoriji o pećini jeste da „većina ljudi ne samo da se oseća ušuškano u svom neznanju, već su i neprijateljski raspoloženi prema svima koji to žele da istaknu“.
„Zbog našeg znanja – stvari u koje smo sigurni – svet se kreće u pogrešnom smeru i sprečava nas da razumemo i učimo“, napisao je Linkoln Stefens u svom eseju 1925. godine. Istina sa kojom smo se upoznali još u Platonovoj alegoriji o pećini jeste da „većina ljudi ne samo da se oseća ušuškano u svom neznanju, već su i neprijateljski raspoloženi prema svima koji to žele da istaknu“. Nauka se vodi „temeljnim i nesvesnim neznanjem“, dok nas duhovni put opominje da se suprotstavimo iluziji temeljnog razumevanja, da se držimo dosadašnjih saznanja, našeg nepotpunog, nesavršenog znanja, kao što se držimo i samog života.
Konture koje poznajemo samo su siluete osvetljene beskonačnom svetlošću nespoznatljivog, nasuprot platna shvatljivog. E. F. Šumaher izneo je tezu o ovoj čudnoj dinamici da „razumevanje onoga koji spoznaje mora biti adekvatno stvarima koje se spoznaju“. Ali kako možemo da prigrlimo svoju neadekvatnost i da pregovaramo sa večnom tenzijom između poznatog i nepoznatog, onoga što je moguće spoznati i onoga što nije?
Libansko-američki naučnik, statističar i esejista Nasim Nikolas Taleb istražuje ova pitanja u svom modernom klasiku „Crni labud – uticaj veoma neočekivanog“. U toj knjizi Taleb ispituje nepoznato i nepredvidivo, događaje koji izazivaju duboke promene i našu (ljudsku) tendenciju da ih objašnjavamo činjenicama u okviru našeg ograničenog znanja. Taleb koristi Ekov neobičan odnos prema knjigama i čitanju kao parabolu „najplodonosnijeg odnosa prema znanju“:
„Umberto Eko, legendarni književnik, pripada maloj grupi naučnika koji poseduju enciklopedijsko znanje i uvid u stvari. Pisac je vlasnik velike biblioteke (koja sadrži čak 300 hiljada knjiga) i razdvaja posetioce u dve kategorije: one koji reaguju „Oh! Signore professore dottore Eko, kakvu biblioteku imate! Koliko ste knjiga odavde pročitali?“ i drugu grupu, manjinu, koja shvata da privatna kolekcija knjiga nije hrana za ego već alat za istraživanje. Pročitane knjige su manje vredne u odnosu na nepročitane. Biblioteka treba da sadrži i literaturu koja vam nije poznata i koju tek treba da istražite, naravno u odnosu na finansijske mogućnosti. Znanje se akumulira iskustvom i godinama, te će nepročitana literatura vremenom početi da vas „posmatra preteći“. Nazovimo te nepročitanje knjige antibibliotekom.“
Umberto Eko se bavio zanimljivim odnosom poznatog i nepoznatog u ljudskoj svesti i našom kompulsivnom tendencijom da „popunjavamo rupe“ u našem znanju, koristeći stvari koje su spoznatljive i njima zamenjujući ono što ne možemo da razumemo.
Taleb dodaje da je naša namera da često tretiramo znanje kao privatno vlasništvo, da ga štitimo i čuvamo. Znanje za nas često predstavlja ukras, koji nam omogućava da rastemo u društvenoj hijearhiji. Ljudi se ne šetaju sa „anti-biografijama“ govoreći nam šta nisu pročitali ili studirali ili iskusili (to je posao za njihove konkurente), ali bilo bi lepo da to ponekad čine.
Taleb konstatuje da se njegov „Crni labud“ tiče našeg „nerazumevanja verovatnoće iznenađenja“, baš zbog toga što često podcenjujemo ono što ne znamo, a ono što znamo smatramo „ipak malo ozbiljnijim“. Taleb zamišlja savršen tango sa znanjem:
„Nazovimo ovo antinaučnikom – onaj ko se koncentriše na nepročitane knjige, onaj ko ne tretira svoje znanje kao blago ili vlasništvo, ili alat za izgradnju samopoštovanja, što je odlika skeptičnog empiričara.“
Maria Popova
(Prevod Marija Muzdalo)
