Mark Raport sa Univerziteta u Floridi bavio se utvrđivanjem benefita motoričke aktivnosti kod dece sa poremećajima u učenju i pažnji, ali je izričit u tome da fidžet spineri teško da mogu biti od pomoći deci. On navodi da igra sa njima ne podrazumeva krupnu motoriku koja dokazano pozitivno utiče na aktivnost mozga. Međutim, cela pomama oko “fidžet spinera“ korisna je u smislu da je “aktivirala“ temu pažnje i poremećaja pažnje, kao i načina da se deci pomogne da usmere pažnju.
Piše: Marica Stijepović
Kada je učiteljica u odjeljenju mog starijeg sina rekla da se na školu u prirodi ne nose fidžet spineri, moj sin je, u maniru deteta psihologa, zavapio: „Ali ta igračka pomaže ljudima sa autizmom!“
Učiteljica nije nasela: „Koliko vidim, vama to nije potrebno.“
Takozvani “fidžet spineri“ su male igračke od plastike ili metala koje se vrte između prstiju. Deca su potpuno poludela za njima, i ovde i u inostranstvu. Nisam sigurna koliko je spiner bezbedan, koliko god bezazleno izgledao, zbog raznih Youtube izazova, na primer onoga kad se fidžet spiner vrti “versus“ zuba. A koliko je tačno da zaista pomaže deci ili ljudima sa bilo kojim problemom psihološke prirode?
Pretpostavka počiva na proverenoj činjenici da radni terapeuti često koriste senzorne igračke, na primer taktilne diskove, kako bi se umirila deca sa problemima u senzornom procesuiranju. Sam “fidžetinga“ ili kliktanje, vrpoljenje nije ništa novo – uostalom, koliko smo samo puta svi kliktali poklopac na hemijskoj olovci? Subjektivno, ljudi osećaju da im kliktanje pomaže da se fokusiraju na neki teški zadatak koji treba da obave. Po nekim roditeljima, “kliktanje“ fidžeta može deci pomoći da filtriraju suvišne informacije i dosegnu odgovarajući “prag“ senzorne stimulacije.
“Fidžet spineri“ nisu prve igračke koje se zasnivaju na principu “fidžetinga“ odnosno vrćenja i vrpoljenja. “Fidžet“ igračke reklamiraju se kao izvor pomoći u samoregulaciji i regulaciji emocija. Kao što smo pisali ovde:
‘’...potreba da držimo u ruci predmete koji su nam na dohvat ruke ponekad se meša sa autističnim objektom. Međutim, postoji jasna razlika.
Autistična deca često drže u ruci ili ustima hladne, metalne predmete zbog senzacija koje proizvode popunjavajući fizičku prazninu. Oni ih štite i čuvaju od imaginarnih pretnji vezanih za spoljašnju sredinu. Podseća na prelazni objekat koji se pojavljuje kod skoro svakog deteta kao zamena za majku, ali je prelazni objekat obično topao i mekan i nijedan drugi ne može da ga zameni (kao na primer, ćebe ili plišani medved).
Suština je da autistični objekat nema nikakve veze sa nemirnim rukama i igranjem predmetima u svakodnevnom životu’’.
A šta je sa hiperaktivnošću? Jedna studija pronašla je da deca sa problemom poremećaja pažnje – ADHD – pokazuju bolje pamćenje jednostavnih zadataka ako se kreću nego ako mirno sede. Ovo kretanje se odnosi na grubu motoriku. Hiperaktivnost i inače podrazumeva ekscesivnu, pojačanu motoričku aktivnost u smislu grube motorike, koja negativno utiče na učenje.
U poslednje vreme spekuliše se sa modelom prema kome je preterana motorička aktivnost kod ove dece zapravo kompenzatorni mehanizam koji olakšava neurokognitivno funkcionisanje kod dece sa ADHD. Ova studija je izvedena na uzorku dečaka uzrasta od 8 do 12 godina i rezultati su pokazali da su kod dece sa visokim nivoom aktivnosti postojali značajno bolji mada ne i normalizovani rezultati performansa radne memorije, i to kod dece sa dijagnozom ADHD ali ne i kod dece koja se tipično razvijaju.
Prema autorima, nalazi bi išli u prilog teoriji po kojoj pojačana motorička aktivnost kod ove dece ima funkcionalnu ulogu. Ranija istraživanja nisu uspela da pokažu da li motorička aktivnost utiče pozitivno ili negativno na radnu memoriju. Implikacija istraživanja bila bi značajna za školske psihologe i nastavnike upravo u smislu intervencija prema ovoj deci u učionici. Naime, mnoge od uobičajenih intervencija podrazumevaju redukovanje motoričke aktivnosti tako da ona ne ometa funkcionisanje u učionici.
Mark Raport sa Univerziteta u Floridi bavio se utvrđivanjem benefita motoričke aktivnosti kod dece sa poremećajima u učenju i pažnji, ali je izričit u tome da fidžet spineri teško da mogu biti od pomoći deci. On navodi da igra sa njima ne podrazumeva krupnu motoriku koja dokazano pozitivno utiče na aktivnost mozga. Međutim, cela pomama oko “fidžet spinera“ korisna je u smislu da je “aktivirala“ temu pažnje i poremećaja pažnje, kao i načina da se deci pomogne da usmere pažnju.
Referenca:
Sarver, D.E. et al. (2015). Hyperactivity in Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder (ADHD): Impairing Deficit or Compensatory Behavior? Journal of Abnormal Child Psychology, 43(7).
