Verovatno će mnogi sadašnji problemi filozofije i nauke biti rešeni kada se čovek jednom odluči da pređe preko zdravog razuma.
Svet domaćeg iskustva tako je skučen naspram univerzuma, podaci koje pružaju čula tako su varljivi, uslovni refleksi tako lišeni proročanskog dara, da je najbolji metod da se provere nove istine tvrditi suprotno od onoga što savetuje zdrav razum. To je razlog iz kojeg napredak u ljudskoj misli često ostvaruju osobe na ivici ludila. Uz pomoć stroge logike, Parmenid uspeva da dokaže kako je stvarnost nepomična, večna i nedeljiva; ako neko dođe i primeti kako je svet, naprotiv, sastavljen od beskonačno mnogo stvari, a te stvari ne miruju, nego se kreću, i nisu večne jer se troše ili kvare ili umiru, filozof će reći: – U pravu ste. To dokazuje da je svet onakav kakvim ga vidimo čista iluzija.
Sumnjam da, posle takvog zaključka, prosečni Grk ne bi opisao Parmenida kao bolesnika. Takođe izgleda ludo tvrditi, kao Zenon iz Eleje, da se strela ne miče, ili da Ahil nikada neće stići kornjaču; ili, kao Hjum, da ja ne postoji; ili, kao Berkli, da je čitav univerzum jedna fantazmagorija.
Međutim, to su logički neoborive teorije, i ukazuju na jednu mogućnost. Činjenica da brutalno protivreče zdravom razumu nije dokaz da su netačne. Kako kaže Rasel, „istina o fizičkim predmetima mora biti čudnovata. Mogla bi biti nedostižna, ali ako neki filozof veruje da ju je dostigao, činjenica da je ono što nudi kao istinu nešto čudnovato ne može ponuditi čvrstu osnovu za stavljanje zamerki na njegovo mišljenje“.
Mislim da bi sud koji bi delovao u ime Zdravog Razuma osudio na ludnicu Zenona, Parmenida, Berklija, Hjuma, Ajnštajna.
Dostojno je divljenja, međutim, što zdrav razum i dalje ima toliki didaktički i društveni ugled uprkos svim nevoljama koje je baš on preporučio: ravnoj površini Zemlje, geocentrizmu, naivnom realizmu, Pasterovom ludilu. Da je zdrav razum prevladao, ne bismo imali radiotelefoniju, ni serume, niti prostor-vreme, ni Dostojevskog. Ni Amerika ne bi bila otkrivena, i ovaj komentar, usled toga, ne bi bio objavljen (a to je činjenica koju, svakako, nemam nameru da stavim rame uz rame sa neotkrivanjem Amerike).
Zdrav razum je bio veliki neprijatelj nauke i filozofije, i on to stalno jeste. Navesti neverovatnost kao argument protiv izvesnih ideja jeste dokaz ganutljive naivnosti. Sa tim svetom se događa isto što se događalo i seljacima Marka Tvena koji su prisustvovali cirkuskoj predstavi: kada su videli žirafe, ustali su i zatražili da im se vrati novac, jer su pomislili da su žrtve prevare.
Prosečan čovek se diči izvesnom merom lukavstva, koje se sastoji u neverici pred fantastičnim. Međutim, kada govorimo uopšteno, možemo reći da živimo u svetu koji je u potpunosti fantastičan.
Ova očigledna činjenica zaklanja se iza sopstvene očiglednosti, kao što kaže Montenj, „ce qu’on dict des voysins des cataractes du Nil“ (Ono što se kaže za ljude koji žive u blizini vodopada Nila), da ne čuju buku. Zdrav razum predstavlja odbacivanje nepoznatih prikaza, ali predstavlja i verovanje u prikaze koje su bliske: odbacuje psoglave i kiklope, kao da je manje čudovišno postojanje osoba koje nemaju pseću glavu ili imaju dva umesto jednoga oka. Delimično je tačno da je zdrav razum neprijatelj čuda, ali neuobičajenog čuda, ako se tako može reći.
To je osećaj za zajednicu pogodan za udobnu egzistenciju u okviru skromnih granica prostora i vremena: u Laponiji on preporučuje da se putniku žena ponudi, a ovde da se putnik ubije ako je uzme. Galijaš bi se jako začudio nameri da se bol u zubu izleči aspirinom, kada se zna da se to leči stavljanjem žabe na obraz; isti mehanizam naveo bi lekara da se zapanji ako bi neko hteo da žabom izleči bol u zubu. Razlika počiva (po lekaru) u tome što je galijaševa zamisao praznoverica, a njegova nije. Ne vidim tu suštinske razlike. Na kraju krajeva, dobar deo savremenog umeća lečenja sastoji se od praznoverica koje su dobile grčke nazive. I strogo uzev, malo je ljudi tako praznovernih kao što su lekari: kada se raširi neka nova praznoverica, kao što je vađenje krajnika, oni pomisle da se svaka bolest može izlečiti tim neobičnim postupkom, a ne samo zubobolja. Uopšte, može se reći da samo praznoverni ljudi mogu odlučno odbaciti neku praznovericu, jer oni su jedini koji čvrsto veruju u nešto: istinski ljudi od nauke previše su oprezni da bi išta definitivno odbacili.
Da je zdrav razum čarolija i najrazuzdanija mašta lako je dokazati: taj đavolji advokat navodi seljaka da se zakune da je Zemlja ravna i da je Sunce disk od dvadeset santimetara u prečniku. U svom čarobnjačkom besu može i ukinuti velike delove stvarnosti, a nekmoli izobličiti ih.
Verovatno će mnogi sadašnji problemi filozofije i nauke biti rešeni kada se čovek jednom odluči da pređe preko zdravog razuma. Čim izađemo iz našeg malog svakodnevnog univerzuma, prestaju da važe naše predstave i predrasude. To je razlog zbog kojeg nas besmisao saleće sa svih strana. I još više: poželjno je da tako bude, jer to je garancija da se ide dobrim putem. Ako neki astronom izloži teoriju o Univerzumu koja je prihvatljiva za običnog čoveka, izvesno je da greši. Ako neki drugi ustvrdi da u izvesnim udaljenim predelima vreme stoji, toga gospodina treba slušati s poštovanjem, jer je možda u pravu.
Naučne i filozofske teorije još su suviše privržene pojmovnom sistemu za po kući. Njihov je nedostatak, možda, u tome što su još pomalo sumanute.
Iz: Ernesto Sabato, Pojedinac i Univerzum, Izabrala i prevela sa španskog Aleksandra Mančić, Gradac, Čačak, 2005.
