Usporedno s otvaranjem tržišta nekretnina bilo je nužno suziti pravo na siguran i neotuđiv dom. Posljednjih godina u Srbiji, od kada je uveden sustav privatnih izvršitelja i prošireno pravo ovrhe, sužavanje tog prava poprimilo je dimenzije terora.
ANA VILENICA
Nenajavljeno, uz asistenciju policije i službe Hitne pomoći, izvršiteljka Mirjana Dimitrijević sprovela je 2. aprila nasilno iseljenje Mare Džanković iz stana u Beogradu. Radi se o devedesetogodišnjoj ženi oboleloj od plućne embolije. Izvršitelji su prodali njen stan u Sarajevskoj ulici u kome je živela 70 godina, zbog duga prema fizičkom licu. Iseljenje je sprečavano dva puta, pre nego što je policija upala u stan i iznela baka Maru dok se starica otimala i zapomagala. Marina ćerka je ovom prilikom privedena u stanicu policije. Izvršitelji su upali u stan nakon što su obmanuli ženu da će izvršenje biti odloženo do 10. aprila zbog neophodnog oporavka od bolesti. Mara je sa svojom ćerkom izbačena bez ičega. Marinoj ćerki su u kući ostala i lična dokumenta koja joj do danas nisu vraćena. Njihove stvari su preseljene u magacin čime je napravljen još jedan nepotreban trošak. Mara i njena ćerka smestile su se kod komšinice koja nije u prilici da ih ugosti na duže vreme. Ovo je samo jedan od slučajeva u epidemiji nasilnih iseljavanja iz jedinog doma radi naplate duga od strane privatno-javnih izvršitelja. Na ovaj način na broj od 18.290 stanovnika koji se nalaze u statusu (primarnog ili sekundarnog) beskućnika u Srbiji ubrzano se dodaju nove osobe ili porodice.
Strukturna promena funkcije stanovanja iz njegove primarne socijalne funkcije doma i sigurnog prostora u kojem se obezbeđuju osnovne potrebe, i u kome se grade odnosi među ukućanima, u prostor za akumulaciju profita, investicije, spekulacije na tržištu, način štednje kao i sredstvo za naplatu duga, karakteristika je procesa stambene finansijalizacije. Danas dom više nije mesto ostvarenja neupitnog stanarskog prava, već je nešto što se preko noći može izgubiti kao jemac za naplatu. Stanovanje je transformisano kroz privatizaciju i posredovanje države i finansijskih institucija kao što su na primer banke.
Porobljavanje doma
Privatizacija stanova društvenog stambenog fonda odigrala se 1990-ih godina kada su radnici i građani za male pare bili prinuđeni da uzmu učešće u privatizaciji javnih stanova. “Spašavanjem” stanova iz domena “svačijeg i ničijeg” nekadašnji nosioci stanarskog prava postali su vlasnici. Tom finansijskom transakcijom ukinut je sustav kojim je najvećem broju stanovnika garantovao krov nad glavom. Sa uspostavljanjem vlasničkih odnosa obezbeđivanje krova nad glavom postala je lična odgovornost, a uspostavljanjem novih spekulativnih finansijskih institucija otvorena su vrata za nove vidove spekulacija stambenim prostorom. Očekivana sigurnost postala je iznevereno obećanje stavljanjem krova nad glavom u domen valute koja u svom privatizovanom obliku najslobodnije može da cirkuliše na tržištu.
U ovakvim promenjenim okolnostima dom je postao poprište borbi. U ovom ratu učestvuju dve međusobno konfliktne stvarnosti stanovanja. U jednoj je stanovanje igraonica za finansijske spekulacije i bogaćenje manjine, dok je u drugoj u pitanju pejzaž u kome bi trebao da se nesmetano i u miru i sigurnosti odvija naš svakodnevni život.
Jedno od glavnih oružja za vođenje stambenih ratova postao je dug. Više od polovine radno sposobnog stanovništva u Srbiji nalazi se u nekom vidu dužničkog odnosa.1 Ovi dugovi se ne nalaze u svom osnovnom obliku već su opterećeni kamatama, troškovima izvršnog postupka i nagradama za izvršitelje. U jednom broju slučajeva dužnici su takozvana treća lica koja se terete za dug nekog sasvim drugog. U pitanju su najčešće dugovi investitora koji su sva ili tri puta prodavala jedan te isti stan. Dužnike sa kreditom dele dve do tri rate kredita od mogućeg izvršenja naplate duga. U svom porobljenom stanju dom je danas postao moguća valuta za naplatu duga. Fizičko lice odgovara za dug svojom celokupnom imovinom uključujući i jedini krov nad glavom. Ovoj situaciji kumovala je dugotvorna država koja je učestvovala u sistematskom razmontiravanju svih kolektivnih oblika samo-zaštite i guranju ljudi u dužnički odnos.
Uterivanje otimačinom
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine privatizovan je izvršni postupak i uvedeni su izvršitelji kao novi akteri. Izmenama koje su stupile na snagu 2016. godine izvršitelji su preimenovani u javne izvršitelje, kako bi se istakla njihova navodna javna funkcija, a izvršni postupak je dodatno ubrzan. U pitanju su akteri koji funkcionišu kao privatne firme koje uteruju dugove uz pomoć i svesrdnu podršku države i njene policije. Privatno-javne izvršitelje uvela je država kao rešenje problema neefikasnosti izvršavanja sudskih presuda i naplaćivanja potraživanja. Na spor sudski sistem dodata je užurbana privatno-javna institucija. Pored sudskih presuda izvršitelji postupaju i prema tzv. verodostojnoj ispravi izvršnog poverioca što znači bez prethodne sudske presude. Samo tokom 2017. godine sprovedeno je 3736 izvršenja nad nepokretnostima, stoji u podacima Komore izvršitelja, dok dnevni list Politika navodi podatak da je u poslednjih sedam godina iz svojih stanova izbačeno više od 3000 porodica. Dug je počeo da se naplaćuje jedinim krovom nad glavom i onda kada su utvrđene neregularnosti u sudskom procesu ili su pronađeni novi dokazi kojim se presuda dovodi u pitanje. Danas je dužničko poverenički odnos najvažniji i ništa ne odlaže izvršenje.
Priroda posla izvršitelja podrazumeva njihov lični interes u postupku izvršenja. Naime izvršitelji rade za naknadu koja se isplaćuje na ime troškova izvršenja, a visina nagrade zavisi od stepena potraživanja, a tarifu Javnih izvršioca propisuje Ministarstvo pravde. Po svakoj stavci na kojoj izvršitelj profitira 20 odsto sredstava odlazi državi. Na ovaj način, združenom akcijom države i privatnika, dug se višestruko uvećava u procesu naplate. U situacijama kada dužnici ne mogu da plate dug na drugi način ili kada poverilac ne želi da pristane da se na rate izvrši otplata, dug se naplaćuje prodajom jedine nekretnine. Stanovi i kuće se prodaju na aukcijama koje se najavljuju na veb sajtu Doboš. Ove aukcije se često organizuju na opskurnim mestima daleko od mesta stanovanja onih čiji se domovi prodaju. Stanovi se često prodaju i po tri ili četiri puta manjoj ceni od procenjene tržišne cene, a bilo je i slučajeva da su kupci drugi izvršitelji, njihova deca ili ljudi bliski njima.
U procesu izvršenja privatno-javnim izvršiteljima asistira policija ili privatno obezbeđenje, prema izboru izvršitelja. Ukoliko je angažovana, policija je dužna da štiti izvršitelja. Policija i privatno obezbeđenje se neretko na veoma surov način obračunavaju sa dužnicima. Čin nasilnog iseljenja podrazumeva nasilno uklanjanje ljudi iz njihovih domova i zajednica uz često agresivno ponašanje i zastrašivanje od strane izvršitelja, policije i privatnog obezbeđenja. Izbačene niko nije dužan da zaštiti. U Srbiji je ukinuta institucija nužnog smeštaja a stambena podrška za smeštaj onih koji ostaju bez krova nad glavom ne postoji. Iako se na konkurse za socijalne stanove redovno javlja sedam porodica za jedan stan, odgovorni tvrde da ne znaju koliko je socijalnih stanova potrebno i umesto da hitno rešavaju problem deficita fokus stavljaju na beskonačne rasprave i pisanje strateških dokumenata koji se fokusiraju na upravljanje javnim stambenim fondom, a ne na uvođenju stabilnog načina finansiranja socijalnog stanovanja u cilju rešavanja krize beskućništva.
Borba za krov nad glavom
Počev od 2017. borba organizacija i inicijativa poput Združene akcije Krov nad glavom i Kolektivne odbrane stanara koje se u Srbiji bave sprečavanjem prisilnih iseljenja nad onima koji su etiketirani kao dužnici i nad najsiromašnijima učinila je stambene ratove vidljivim i prepoznatim u celoj Srbiji i zaoštrila otpor spram nametnutog primata prava na privatno vlasništvo koje se ostvaruje nasiljem. Pozicionirane sa druge strane ovog rata, inicijative su se susrele na terenu u direktnoj akciji odbrane stanara vlastitim telima. Svako iseljenje je propraćeno prenosom uživo koji može da se prati preko društvenih mreža. I pored ovakvog vida javne kontrole rada policije i izvršitelja oni u mnogim situacijama nisu prezali od upotrebe nasilja. Akcije ovih grupa dobile su ogromnu javnu podršku preko društvenih mreža, a objave sa izveštajima sa terena postale su mesta kritike aktuelne stambene politike i rada policije i izvršitelja ali i izražavanja solidarne podrške sa žrtvama izvršenja.
Zahvaljujući pritiscima aktivističkih grupa i ogromnoj podršci koju su odbrane dobile najpre na društvenim mrežama, a zatim i na portalima te u mejnstrim štampi problem je postalo teško ignorisati. Paralelno sa ovim pritiscima država se suočila i sa ogromnim brojem pritužbi na rad privatno-javnih izvršitelja. Kao odgovor na ovu situaciju u aprilu 2018. Ministarstvo pravde osnovalo je radnu grupu za izradu Nacrta zakona radi unapređenja načela srazmere, neuredne dostave i regulisanja previsokih troškova izvršenja. Javna rasprava se još uvek očekuje, a kako je najavljeno jedna od glavnih novina biće uvođenje takozvane elektronske aukcije, koje bi trebalo da doprinese “poštenijem i transparentnijem“ postupku javnog nadmetanja u fazi prodaje domova. U mejnstrim medijima pitanje se danas namerno usmerava kao izbor “za i protiv” izvršitelja. Namera ove manipulacije jeste da se pokaže kako je rad javnih izvršitelja moguće popraviti i kontrolisati na bolji način nego do sada. Sudbinama građana se na ovaj način manipuliše u cilju prikupljanja jeftinih političkih poena, dok se ceo problem svodi na razgovor o privatnim izvršiteljima kako bi se skrenula pažnja sa suštine problema, a to je pitanje neotuđivosti krova nad glavom.
Epidemija nasilnih iseljenja učinila je vidljivim novo-uspostavljeni model finansijalizovanog stanovanja kojim se trguje i spekuliše na tržištu. Izvršitelji su u ovoj priči samo vrh ledenog brega a njihovim popravljanjem se ništa suštinski neće promeniti, ukoliko krov nad glavom ne postane neotuđivo i neosporno pravo. Izbacivanje na ulicu bez alternativnog smeštaja nikako ne može biti ili postati nežan i human čin. Uprkos manipulacijama vlasti i od nje privatizovanih i zarobljenih institucija borba se nastavlja. U narednim danima obavljaće se nova izvršenja nad jedinim domom. Kako nam je jedna žena koja čeka izvršenje rekla na Otvorenom danu Združene akcije: “najgore su noći”. Scene u kojima se porodice sa malom decom kriju u svojim porobljenim stanovima i stavljaju ormane na vrata kako bi sačuvali dom više nisu retkost. Ono što se u poslednje dve godine promenilo jeste da oni više nisu sami. Združena direktna akcija komšija, onih koji su ostali bez doma ili im se preti izvršenjem, aktivističke inicijative i organizacije pokazuju u pravcu efektivnog otpora odozdo. Takav otpor sa sobom nosi i mogućnost za promenu svesti o aktuelnim društvenim odnosima, o nepravednoj pravdi za bogate, o mogućim drugačijim stambenim modelima i uspostavljanju novih odnosa zasnovanih na solidarnosti i potrebi, a ne na profitu i dužničkom ropstvu.
