Foto: Shubert Ciencia/Flickr
Šteta što ne postoji bolja reč za „marksizam“. Marks lično je izjavio da „nije marksista“ ukoliko bi to značilo da su neke prezrive interpretacije njegovih teorija o istorijskom materijalizmu i kapitalizmu „marksističke“.
Deo problema je takav da su teorije i procesi u čijem stvaranju je Marks učestvovao previše veliki da bi se svrstali u jedan -izam; Marks je bio filozof (i delimično istoričar) političke ekonomije, odnosno, učenja o proizvodnji i razmeni u odnosu prema zakonima, običajima i društvenim sistemima, čije su teorije pomogle u stvaranju brojnih drugih disciplina i praksi: ekonomije, sociologije, istorije, književnosti i praktične politike, između ostalog.
Najbliža analogija koje se mogu dosetiti je ono što bismo danas nazvali „darvinizmom“, teorije devetnaestovekovnog biologa Čarlsa Darvina. Darvin nije izmislio biologiju, paleontologiju, genetiku ili bilo koju od brojnih disciplina i učenja na koje je uticao „Darvinizam“. Zapravo, postoje mnogi aspekti klasičnog „darvinizma“ – teorija i zaključaka donetih od strane Darvina i njegovih pristalica – koje su potpuno revidirane ili odbijene od strane ljudi koji sebe i dalje smatraju „darvinistima“. Od kad je Darvin objavio O poreklu vrsta i Postanak vrsta, stotine, ako ne i hiljade, naučnika i filozofa je proširilo i poboljšalo Darvinovu teoriju (takozvana „moderna sinteza“) – što je očigledno bilo neophodno s obzirom na to da, tokom Darvinovog života, nije postojao širi koncept molekularne genetike.
Korisno je misliti o marksizmu na isti način. Marksizam ne predstavlja detaljan plan za stvaranje socijalizma. Marksizam nije filozofija morala, na način na koji su filozofi prosvetiteljstva i njihovi potomci – kao što je Džon Rols – pokušali da izgrade etičke sisteme od prvobitnih principa kako bi odredili šta je ono što je „najpravednije“. Međutim, to nas ne uči da se uključimo u nasilnu pobunu.
Marks nam je, kroz analizu ljudskog društva, pružio razumevanje zakona koji upravljaju društvenim razvojem, kao i razumevanje tokova istorije. Njegove teorije o alijenaciji i klasnoj borbi prikazuju se kao uzroci ljudske mizerije i prepreke ljudskom napretku. To je „istorijski materijalizam“ koji predstavlja najjaču nit njegovog rada. Istorijski materijalizam je, jednostavno govoreći, teorija o razvoju ljudskih društava u skladu sa „proizvodnim silama“, i karakteristikama društva koje su, u krajnjoj liniji, u odnosu sa proizvodnim silama. Ljudi će, kao klasa, biti „u odnosu“ sa sistemom proizvodnje. Stoga, jezgro svih sukoba u društvu bio je sukob između klasa koje se nalaze na suprotnim polovima proizvodnog sistema – to čini dijalektički deo njegove teorije.
Kao što ni Darvin nije bio prvi „evolucionista“, tako ni Marks nije, ni u kom slučaju, bio prvi socijalista. Kao što važi i za Darvina i reč „evolucija“, tako je i „socijalizam“ imao sasvim drugo značenje pre Marksa. Socijalizam je bio moralni poredak, ukorenjen u hrišćanskim vrednostima, utopijski po svom karakteru i opravdan na temelju onoga što je „fer“ i „pravo“. Marks i Engels su proveli dobar deo svojih aktivnih godina diferencirajući svoje teorije od prvobitnih teorija „utopijskog“ socijalizma izgrađenog na moralnom ubeđenju – Engels je otišao toliko daleko u tome da je objavio opširan pamflet na tu temu.
Darvin je revolucionizovao postojeće teorije o „evoluciji“ tako što je predstavio koncept prirodne selekcije tokom geološkog vremena – bilo bi bolje da je ostao zapamćen po teoriji prirodne selekcije nego evolucije; rani naziv njegove knjige Poreklo vrsta bio je Prirodna selekcija. Na isti način, Karl Marks je preuzeo postojeće istorijske i filozofske analize ljudskog društva i političke ekonomije i primenio objektivni pristup, na kom je razvio teoriju istorijskog materijalizma/dijalektičkog materijalizma.
Ono čemu nas marksizam uči jeste da pristupimo pitanjima o društvu sa materijalne strane: kako ljudski život istrajava? Proizvodnjom dobara i usluga neophodnih za život. Kako se ove stvari proizvode u kapitalističkom društvu? Eksploatacijom rada radničke klase, odnosno, zahtevanjem od jedne klase ljudi da stvori vrednost tako što će prodati svoj rad kao robu, drugoj klasi. Koji je rezultat ovog sistema? Rezultat je takav da su radnici „otuđeni“ od sopstvenog rada, što znači od većine svog budnog dela života, od kojih je konstantno zahtevano da proizvedu sve više i više sa sve prekarnijim pristupom sredstvima za život.
Ukoliko želimo da se uključimo u političko takmičenje i analizu onoga što bi Marks nazvao „politička ekonomija“, eksplanatorna moć marksizma nema alternativu. Stoga, razumem oprez mnogih socijalista ili socijal-demokrata kada se govori o „marksizmu“: Marksov fokus na klasnu „borbu“, na „zbacivanje“ kapitalističke klase, i „diktaturu proletarijata“, sve je to nešto što modernim američkim ušima može predstavljati recept za nasilje i autoritarizam.
Važno je razumeti šta je Marks mislio pod ovim terminima.
Klasna borba ne znači nužno barikade na ulicama i grupnu egzekuciju plutokrata. Istorijska činjenica je da ove stvari mogu proizaći iz klasne borbe; ali „borba“ o kojoj Marks priča predstavlja društveno i političko takmičenje među klasama, koje je uvek prisutno: u obliku zahteva za povećanje nadnica, peticija, promene zakona, štrajkova, protesta, sve do oružane pobune. U Manifestu, Marks opisuje kako će ponekad kapitalisti podleći zahtevima demonstracija i štrajkova; sledeći put će pružati otpor sve dok se ustupci ne naprave silom. Samo relativna snaga obeju strana predodređuje prirodu borbe. Suština Marksovog metoda je razumeti da je borba inherentna kapitalističkom sistemu; ona je objektivna. Strategija koju socijalisti odaberu zavisi od mnogih faktora, uključujući i metode koje su im omogućene da postignu promene u sistemu – ona je subjektivna. Sviđalo nam se to ili ne, način na koji se roba proizvodi u kapitalizmu uvek će zahtevati borbu između klasa; radnici će tražiti više, kapitalisti će hteti da oni imaju sve manje i manje.
Što se „zbacivanja“ tiče, Marks proučava urušavanje prethodnih proizvodnih sistema i stvaranje novih: od lovačko-sakupljačkog ka vojnim, zatim ropskim društvima i kraljevstvima, ka feudalizmu i onda ka kapitalizmu. Tačno je da su ove tranzicije uglavnom bile obeležene periodima nasilnog takmičenja; ali (kao i sa darvinizmom) istorijske studije su pokazale da nasilni i iznenadni izlivi gneva nisu glavni ili jedini načini promene. Zapravo, decenije, a nekada i vekovi, bili su potrebni da se manje promene vremenom akumuliraju i izvrše pritisak na postojeće sisteme i donesu bitne promene. To je naročito tačno za kapitalizam, koji je nastao u Evropi, ali ne u jednom momentu nakon što su francuzi obezglavili jedan broj plemića, već je nastao kroz duži vremenski period koji je otpočeo još u 14. veku. Razvoj državnih kraljevina, „slobodnih“ trgovačkih gradova, postepenih promena u tehnologiji, poboljšanja u komunikaciji i logistici i promene u pravnim sistemima erodirali su temelje feudalizma; Francuska revolucija bila je deo mnogo dužeg i šireg procesa promene.
Ideja koja je možda najviše pogrešno shvaćena jeste ideja „diktature proletarijata“, koji dolazi iz Manifesta i dela koji se zove Kritika Gotskog programa, ali je često tumačena prema interpretacijama kasnijih teorija Vladimira Lenjina. Diktatura proletarijata ne znači revolucionarni teror prema klasnim neprijateljima i smrt slobode. To znači nešto veoma jednostavno: pogledajte oko sebe. Da li vidite kako u „slobodnotržišnim“ demokratijama politička moć je monopolizovana (ili skoro monopolizovana) od strane vlasničkih klasa? „Diktatura“ proletarijata ovo samo preokreće. Za marksiste, diktatura proletarijata jednostavno znači period u kom je politička moć u društvenom vlasništvu, u korist radničke klase. Dolazak do ove tačke zahteva od radničke klase da shvati da je ona jedinstvena klasa, koja deluje prema sopstvenim interesima. Nije neophodno uz to sprovesti i nasilnu revoluciju.
Diktatura je loša. Danas živimo u jednom obliku diktature: diktature od strane kapitalističke klase. To ne znači da radnička klasa nema nikakvu slobodu; već da su, države u kojima živimo, organizovane tako da štite kapitalistički sistem društvenih odnosa. Neki ljudi mogu posedovati sredstva za proizvodnju, a mi ostali moramo prodati svoj rad kako bismo preživeli. Diktatura proletarijata ovo preoblikuje: ona organizuje državu kako bi čuvala društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.
Marks i Engels su bili kritični prema moralnim i „pravednim“ argumentima u korist socijalizma jer su bili neistorijski; nedostajale su im istinske racionalne osnove, i stoga su oni oblikovani ideologijom vladajuće klase. To nije jedinstveno za Marksa, naprotiv: savremeni filozof, Bernard Vilijams (koji lično nije socijalista) je među ključnim filozofima morala koji se protive ideji da možemo razumom doći do moralnosti. Istorijski, proizvodne sile – činjenica koja određuje ljudski napredak – nikada nisu bile upostavljene etičkim pravilima; one su zahtevale uključivanje u borbu – u političko takmičenje. Marks nije pokušavao da isprovocira ljude ka nasilju. On je samo otkrio da proizvodne sile stvaraju klasnu borbu, koja će se okončati u promeni proizvodnih sila.
Kao sa socijalistima post-marksistima, tako i sa biolozima post-darvinistima, mi tek prihvatamo materijalnu stvarnost sistema u kom živimo. Proizvodne sile temelje se na eksploataciji kojom se izvlači „višak vrednosti“ i zahteva komodifikovani rad koji otuđuje radnike. Borba je inherentna kapitalističkom sistemu. Tek kada radnici postanu svesni sebe kao klase i krenu da deluju u sopstvenom interesu, onda će moći da delaju u cilju urušavanja sistema. Ne postoji duboko pitanje moralnosti ovde; ovde se ne radi o pravednosti. Radi se o borbi između onih koji kontrolišu sopstvenu sudbinu i nisu otuđeni od svojih sredstava za život (kapitalisti) i onih koji žele takvo stanje za sebe, ali im to nije dozvoljeno (radnička klasa).
Ponešto i o nasilju. Kao i većina ljudi, gnušam se nasilja. Nasilje degradira svoje počinioce i čini štetu svojim žrtvama. Marks ne zagovara nasilje, iako ga tretira kao očigledan, zajednički ishod perioda dramatičnih promena proizvodnih sila – tj. u periodima „zbacivanja“. Moramo se zapitati da li je nasilje ikad izbegnuto tokom velikih društvenih promena, kao i odakle je ono dolazilo. Uzmimo u obzir pokret za građanska prava u SAD, koji se u istoriji pamti kao najbolji primer promene putem „nenasilja“. Ali, nije li bilo nasilja? Činjenica je da je država, kao i individue, reagovala na zahteve crnačke američke populacije putem nasilja. Nasilje je postojalo u vreme Pokreta za građanska prava; ali ono nije ispoljeno na velikoj razini od strane onih koji su zahtevali svoja prava. Ali, kada su ti zahtevi ostvareni, postojalo je „nasilje“ druge vrste – kada je država gonila i hapsila grupe koje su širile mržnju, kao što je Klan na primer, što je bio vid državnog „nasilja“ koji bismo smatrali opravdanim. Da ne spominjemo da su napadi na borce za slobodu, bez obzira da li su bili jahači slobode, advokati za ljudska prava ili osobe koje su štitile svoj dom od linč bandi, uvek podrazumevale nasilje.
Šta je sa radničkim pokretom? Od privatnih čuvara preko lokalne policije do federalne vojske, nasilje je stalno primenjivano na one koji su se uključivali u borbu za svoja prava na radnim mestima. Radnički pokret u SAD je naročito obeležen nasiljem, čak i više od svojih kolega iz Evrope, naročito u planinskim delovima Zapada gde su rudarski i energetski koncerni redovno zvali oružane sile da rasture štrajkove. Radnici su se borili putem štrajkova i protesta; a reakcija je bila nasilje.
U istorijskoj borbi, oni koji su odaniji sistemu pod napadom su oni koji prvi odgovaraju nasiljem. Biti marksista ne zahteva verovanje u oružanu pobunu, nasilnu promenu ili autoritarizam u stvaranju novog sveta. To znači samo prihvatanje nečega što već postoji kao činjenica: klasna borba. Taktike i strategije koje radnici primenjuju da povećaju klasnu svest i deluju u cilju okončanja ugnjetačkog sistema naše su da ih odredimo.
Razumeti zašto je savremeni socijalizam upleten sa marksizmom znači razumeti kako se istorija kreće i kako će se kretati, ne temelji se na moralnim argumentima koje zastupamo, već na objektivnim uslovima u kojima živimo. Radnici se neće boriti protiv apstraktnih principa već protiv ljudskih bića sa materijalnim interesima. U svom 18. Brimeru Luja Napoleona, Marks je napisao da „ljudi prave sopstvenu istoriju, ali ne onako kako bi oni želeli“. Možemo promeniti svet samo ako stvarno razumemo postojeće snage oko nas. Ukoliko želimo da promenimo svet, moramo biti u njemu, da gradimo iz njega; da bismo stvarno bili u njemu, moramo ga razumeti. To je ono što nas čini marksistima.
Izvor: JACOBINMAG
PREVOD: Goran Radlovački
