episkop Nikanor
Episkop banatski bi malo da puca po učesnicima Evroprajda, rukovodeći se apokrifnom Božjom zapovešću “Ubij bližnjeg svog”, ali mu nedostaje alat da izvrši svoj čovekoljubivi naum. Rešio Hristov sluga da pobije ljude koji mu se ne sviđaju, pa to mirno propoveda pred okupljenim vernicima i sveštenstvom koje prepodobno sluša reči vladičanske, a pristalice ovog neljudskog pogleda na svet dele poziv na ubijanje po društvenim mrežama, uz pokliče oduševljenja, radujući se unapred krvavom piru.
Piše: Tomislav Marković/Žurnal
Beograd je ove godine grad-domaćin Evroprajda koji će biti održan od 12. do 18. septembra. Najava ovog događaja mobilisala je sve desničarske i konzervativne krugove koji svoju homofobiju, netrpeljivost i mržnju prema svemu drugačijem zakrivaju velom borbe za takozvane tradicionalne vrednosti. U krstaškom ratu protiv Evroprajda istakli su se brojni političari prividno različitih opredeljenja.
Podjednako je gorljiv predsednik opozicionih Dveri Boško Obradović kao i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić koji dolazi iz redova Srpske napredne stranke. A posle se žalimo kako nas ubija nesloga, kako je teško prevazići neizbrojne srpske podele. Čim se pojavi neki mračni cilj, kad god nekome treba uskratiti prava, kad god treba braniti patrijarhat i nacionalnu zadrtost, čak i najljući neprijatelji se brzo ujedine.
Branitelji pravoslavne kulture
Među najagilnijim borcima protiv predstojeće manifestacije našli su se brojni visoki predstavnici Srpske pravoslavne crkve. Sveštenik Slobodan Lukić objavio je na zvaničnom sajtu SPC-a tekst “Pastirska briga Crkve i sodomski grijeh” u kojem je govorio o “drskoj i sve nasilnijoj propagandi homoseksualizma”, a homoseksualnost je – po ovom kleriku – “krajnje devijantan izraz čovjekovog stanja poslije pada praroditeljâ ljudskog roda u grijeh”.
Osetljivi su naši sveštenici na određena seksualna opredeljenja, dočim u masovnim ubistvima ljudi druge vere i nacije uglavnom ne vide ništa sporno, niti to smatraju grehom. Ne vide nikakav greh ni u sveopštoj korupciji i lopovluku, autoritarizmu i neslobodi, siromaštvu i izrabljivanju, lažljivoj državnoj propagandi, zlostavljanju nemoćnih, potrebitih i slabih, nikad nisu čuli za neku Božju zapovest koja bi to zabranjivala. Ništa to ne smeta sveštenstvu, ali kad vide da “ljubi koji koga hoće”, tad im padne mrak na oči.
Potom se na istom sajtu oglasio episkop zvorničko-tuzlanski Fotije sa apokaliptičkim predviđanjima u formi pastirske besede. Fotije je mrtav hladan ustvrdio da će učesnici Europrajda posetiti “sve kulturne, crkvene institucije, manastire, Bogosloviju i Gimnaziju u Sremskim Karlovcima“, što je on, navodno, video u programu manifestacije. To jednostavno nije tačno, ali koga briga za istinu kad se valja obračunati sa zakletim neprijateljem. Okomio se Fotije na nadležne organe koji sve to dozvoljavaju, na one koji su potpisali pristanak za održavanje manifestacije.
“Zašto neko, ko je to potpisao, nije mislio glavom da time dovodi u pitanje svoj narod, njegovu etiku, moral, tradiciju, savest, istoriju, verovanje – sve? Niko nije brinuo o tome i sada nam se dovode ljudi iz potpuno stotog sistema vrednovanja i verovanja. Oni propagiraju nešto što nije prihvaćeno u našoj srpskoj pravoslavnoj kulturi”, veli Fotije.
Od jednoumlja do bezumlja
Prosto je neverovatno kako crkveni oci bez imalo zazora, sasvim naivno i iskreno govore kako im je sasvim neshvatljivo da na Božjem dunjaluku postoje različiti ljudi, razna verovanja i tradicije, raznoliki načini života. Njima je savršeno nepojmljivo da je svet šarolik, mnogostruk, pluralan, da nisu svi ljudi isti, da se ne može baš čitavo čovečanstvo podvesti pod jednu veru i jedan kanon. Pa čak i u hrišćanstvu postoje različite tradicije, teologije, denominacije, a kamoli van njega.
Težnja za apsolutnim jedinstvom i jednoumljem leži u osnovi Fotijevih reči i, uopšte, ovakvog načina mišljenja i posmatranja sveta. Da se pitaju naši crkveni oci čitav svet bi bio sveden na njihovu patuljastu meru, svi bi mislili kao jedan, onaj koji stoji na vrhu crkvene hijerarhije. A ko se drzne da misli svojom glavom, da živi i radi drugačije nego što su proglasili samozvani čuvari reda i morala, razni veliki i mali inkvizitori, taj će biti izložen šikaniranju, progonu, zlostavljanju, pa čak i fizičkoj likvidaciji.
Težnja za jedinstvom i jednoumljem redovno završava u nasilju, takav sled je neminovan, jer je i sama ta težnja izraz nasilja nad stvarnošću koja je uvek kompleksna i raznorodna. U ekstremnijim okolnostima nepriznavanje drugosti uvek je vodilo ka pogromu i istrebljenju onih koji nisu “mi”, po verskoj, nacionalnoj, ideološkoj ili bilo kojoj drugoj osnovi, što smo doživeli nedavno, devedesetih godina prošlog veka. Tada su druge, nesrpske i nepravoslavne nacije i vere proglašene za tuđe, za fotijevski stoti sistem vrednovanja i verovanja, za “nešto što nije prihvaćeno u našoj srpskoj pravoslavnoj kulturi”, pa su bile izložene zločinima i genocidu. Uz vatrenu podršku mnogih crkvenih velikodostojnika.
Nenaoružani episkop
U crkvenim pripremama za Europrajd najdalje je otišao episkop banatski Nikanor. Njegova beseda održana ispred pravoslavnog hrama nije objavljena na sajtu SPC, već su je vladikine pristalice podelile na društvenim mrežama, pa je kasnije završila u medijima. Nikanor se prvo okomio na tehničku premijerku Anu Brnabić zbog njenog seksualnog opredeljenja, ali se brzo prebacio na šovinističku frekvenciju.
Aludirajući na to da je premijerkina porodica poreklom iz Hrvatske, Nikanor je osuo baražnu paljbu: “Niti je naše vere, niti je našega porekla, nego neprijatelj, njezini roditelji i dedovi su bili neprijatelji, koljači srpskoga naroda”. Moglo je to i jednostavnije, zašto trošiti reči kad postoji ustaljena formula. Što bi rekli razni premijerkini partijski drugovi: “Svi Hrvati su ustaše”. Nije se Nikanor tu zaustavio, tek je hvatao zalet, požalio se da ne može mnogo da učini protiv ove pošasti, ali ipak postoji nešto što je u njegovoj moći – da baci anatemu i da prokune sve bezbožnike.
Izlaganje je bilo malo zbrkano, smušeno, pa čak i komično, ali je osnovna ideja jasna, episkop je krenuo u konačni obračun sa zlom: “Ustaćemo svi protiv toga, ja prvi. I ovoga momenta ustajem, već sam ustao, i ovoga momenta danas ustajem i kunem, kleću, prokleću sve one koji organizuju i u tome učestvuju i budu učestvovali u takvom nečemu. Ja toliko mogu”. Tu ga je već ponela emocija, pa se najzad opustio i otvorio napaćenu pravoslavnu dušu: “Da imam oružje i to bih upotrebio, i tu bih silu upotrebio, samo da ga imam, ali ga nemam. I verovatno nam ga neće niko ni dati i ako bih ga zatražio, sada kad čuju da bih izašao sa oružjem, a bih izašao”.
Zverska osećanja
Episkop banatski bi malo da puca po učesnicima Evroprajda, rukovodeći se apokrifnom Božjom zapovešću “Ubij bližnjeg svog”, ali mu nedostaje alat da izvrši svoj čovekoljubivi naum. Rešio Hristov sluga da pobije ljude koji mu se ne sviđaju, pa to mirno propoveda pred okupljenim vernicima i sveštenstvom koje prepodobno sluša reči vladičanske, a pristalice ovog neljudskog pogleda na svet dele poziv na ubijanje po društvenim mrežama, uz pokliče oduševljenja, radujući se unapred krvavom piru.
Episkop možda nije naoružan, mada ne vidim zašto bi mu u ovoj zemlji gde uživa apsolutne privilegije bio problem da nabavi neki karabin ili pušku, ali zato ima mnogo sledbenika koji jesu naoružani i mogli bi da shvate Nikanorove reči kao dozvolu za ubijanje. U nedelju je u Beogradu održana protestna šetnja protiv Evroprajda, zapravo litija u organizaciji udruženja “Za odbranu porodice” sa više od 5.000 učesnika. Između ostalih parola, izvikivali su i ime episkopa Nikanora, nakon čega se zaorio dug gromoglasan aplauz i pokliči “Dostojan!” Saradnja je dvosmerna: vladika Nikanor je blagoslovio litiju. Zaista zlokobno.
Organizacija “Da se zna” podnela je krivičnu prijavu protiv episkopa banatskog Nikanora zbog krivičnog dela rasne i drugih diskriminacija. Teško da će nešto od toga biti, s obzirom da su episkopi zaštićeniji od belih medveda, njima je sve dozvoljeno, baš kao i članovima vladajuće političke kaste. Ne važi kod nas zakon za sve, već samo za one koji nemaju moć i bogatstvo. Oglasio se i predsednik Aleksandar Vučić, na sebi svojstven način: “Episkop Nikanor je izvređao sebe i našu crkvu, unizio našu crkvu, mnogo više nego što je to ikada uradila Ana Brnabić ili bilo ko drugi”.
Tipična zamena teza. Nije Nikanor napao crkvu, već LGBT osobe, oni su meta, a ne SPC. Ako patrijarh i drugi episkopi misle da ih je Nikanor osramotio, to se da lako rešiti, mogu jednostavno da ga razreše vladičanske dužnosti. Bojim se da većina pravoslavne hijerarhije misli isto kao Nikanor, možda samo neki ne bi potezali oružje, ali bi svakako zabranili održavanje ovakvih manifestacija koje je mitropolit Amfilohije nazivao “paradama smrti”. Kao što smo videli, Nikanor bi Evroprajd najradije bukvalno pretvorio u paradu smrti, uz malu pomoć vatrenog oružja. Imaju li episkopi i neka verska ili neguju samo zverska osećanja?
