U svom autorskom tekstu za Independent, Slavoj Žižek kroz osvrt na fenomen Džordana Pitersona, nove „intelektualne zvezde“ Zapada, analizira nedostatke aktuelnih pristupa nekim savremenim globalnim problemima: opsednutost političkom korektnošću, manipulisanje istinama i činjenicama, lukavstvo liberalnih populista, šuplje moralisanje levice...
Uzimajući kao polaznu tačku i relevantnu referencu popularnost Pitersona, koga vidi kao oličenje zdravorazumskih liberalnih konzervativaca (čiji se projekat može opisati kao očuvanje i odbrana liberalno-ekonomskih temelja naših zajednica, istovremeno čuvajući tradicionalne vrednosti u kulturološkom i etičkom pogledu), Žižek još jednom pokazuje kako rešenje problema može biti deo samog problema.
Zašto ljudi smatraju da je Džordan Piterson izuzetno ubedljiv?
Zato što levica ne može samu sebe da dovede u red
(Slavoj Žižek o Džordanu Pitersonu, političkoj korektnosti, levici...)
Široka popularnost Džordana Pitersona, nekada opskurnog kanadskog kliničkog psihologa i univerzitetskog profesora koji je postao miljenik alternativne desnice, je dokaz da je „ćutljiva većina“ liberalnih konzervativaca konačno pronašla svoj glas. Piterson, koji je rekao da je ideja o beloj privilegiji (eng. white privilege, prim. prev.) „marksistička laž“ i koji je spekulisao da „radikalne feministkinje“ ne govore o zloupotrebama ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji zbog „njihove nesvesne želje za potčinjavanjem brutalnoj dominaciji muškaraca“, ubrzano postaje mejnstrim govornik.
Njegove prednosti u odnosu na prethodnu anti-LGBT+ zvezdu Mila Yiannopoulosa su očigledne. Yiannopoulos je bio duhovit, brzo je govorio, pun dosetki i sarkazma, i otvoreno gej – podsećao je, po mnogim crtama, na kulturu koju je napadao. Piterson je njegova suprotnost: on kombinuje „zdravorazumski“ pristup i (naizgled) hladnu naučnu argumentaciju sa žestinom prema pretnjama upućenim liberalnim temeljima naših društava – njegov stav je: „Što je dosta, dosta je! Ne mogu više to da podnesem!“
Lako je prepoznati pukotine u njegovom propagiranju hladnih činjenica nasuprot „političkoj korektnosti“: ne samo da se često oslanja na neproverene teorije, već je veliki problem u paranoičnom konstruktu koji on upotrebljava za tumačenje onoga što vidi kao činjenice. „Činjenice su činjenice“, ume on da kaže i potom da nastavi govoreći kako je „ideja da su žene ugnjetavane tokom istorije užasna teorija“ i da je poimanje roda kao socijalnog konstrukta "isto tako loše kao i reći da je Zemlja ravna“
Žak Lakan je pisao da čak i ako je ono što ljubomorni muž govori o svojoj ženi (da spava sa drugim muškarcima) potpuno istinito, njegova ljubomora je i dalje patološka: patološki element je muževa potreba za ljubomorom kao jedinim načinom da sačuva svoje dostojanstvo, pa čak i identitet. U istom smislu, moglo bi se reći, čak i da je većina nacističih tvrdnji o Jevrejima tačna (da oni eksploatišu Nemce, zavode nemačke devojke itd.) – što oni naravno ne čine – njihov antisemitizam bi i onda bio (što i jeste) patološki fenomen jer je potiskivao pravi razlog zašto je nacistima bio potreban antisemitizam za utemeljenje njihove ideološke pozicije. Prema nacističkoj viziji, njihovo društvo je organska celina harmoničnih saradnji, tako da je bio potreban spoljašnji uljez kako bi se objasnile podele i antagonizmi.
Isto važi i za to kako se danas anti-imigrantski populisti suočavaju sa „problemom“ izbeglica: pristupaju tome gradeći atmosferu straha zbog nastupajuće „islamifikacije“ Evrope, i pritom su uhvaćeni u nizu očiglednih protivrečnosti. Za njih, izbeglice koje beže od terora jednake su teroristima od kojih beže, neuviđajući očiglednu činjenicu da, iako među izbeglicama verovatno ima i terorista, silovatelja, kriminalaca i tako dalje, većinu čine očajni ljudi koji traže bolji život.
Drugim rečima, uzrok problema koji su imanentni današnjem globalnom kapitalizmu projektuje se na spoljašnjeg uljeza. Anti-imigrantski rasizam i seksizam nisu opasni jer iznose laži; najopasniji su onda kada je njihova laž predstavljena u formi (delimično) faktičke istine.
Nažalost, liberalno levičarska reakcija na anti-imigrantski populizam nije ništa bolja. Populizam i levičarska „politička korektnost“ sastoje se od dve komplementarne forme laganja, držeći se klasične distinkcije između histerije i opsesivne neuroze: histerik govori istinu u formi laži (ono što govori doslovno nije istinito, ali ta laž u varljivoj formi izražava istinsko nezadovoljstvo), dok je ono što opsesivni neurotičar tvrdi doslovno istinito, ali je u pitanju istina koja služi laži.
Populisti i PK liberali služe se obema strategijama. Najpre, i jedni i drugi se služe faktičkim lažima u svrhu onoga što populisti nazivaju viša istina. Religijski fundamentalisti zagovaraju „laganje za Isusa“ – recimo da bi se sprečio „strašan zločin počinjavanja abortusa“, dozvoljeno je propagirati lažne naučne „istine“ o fetusima i zdravstvenim opasnostima abortusa: ili kako bi se podržalo dojenje dozvoljeno je predstaviti kao naučnu činjenicu da uzdržavanje od dojenja uzrokuje rak dojke, i tako dalje.
Klasični anti-imigrantski populisti besramno šire nepotvrđene priče o silovanjima i drugim zločinima izbeglica kako bi dali kredibilitet vlastitom "uvidu" da izbeglice predstavljaju pretnju našem načinu života. Previše često, PK liberali idu istim putem: prelaze u tišini preko stvarnih razlika u „načinima života“ između izbeglica i Evropljana, jer bi spominjanje tih razlika bilo viđeno kao promovisanje evrocentrizma. Podsetimo se skandaloznog seksualnog zlostavljanja u Roteramu, kada je u tom slučaju rasa počinilaca bila gurnuta u stranu da se nešto ne bi protumačilo kao rasistički.
Suprotna strategija – predstavljanje laži u obliku istine – široko je rasprostranjena na obe strane. Anti-imigrantski populisti ne samo da šire faktičke laži, već lukavo koriste deliće istine upakovane u njihove rasističke laži, dok sa druge strane borci za političku korektnost takođe praktikuju „laganje sa istinom“: u svojoj borbi protiv rasizma i seksizma, oni najčešće navode ključne činjenice, ali ih pritom pogrešno tumače. Protesti populista na spoljašnjeg neprijatelja projektuju iskrenu frustraciju i osećaj gubitka, dok političko korektni levičar navodi legitimne primedbe (obelodanjuje seksizam i rasizam u njihovom govoru i tako dalje) ali samo da bi istakao vlastitu moralnu superiornost, sprečavajući na taj način realne društvene promene.
Zbog toga Pitersonova pojava ima izrazito dejstvo. Njegove šašave teorije zavere o LGBT+ pravima i o „#MeToo“ pokretu kao najnovijim marksističkim projektima koji treba da unište Zapad su, naravno, smešne. Potpuno se ignorišu unutrašnji antagonizmi i nedoslednosti liberalnog projekta kao takvog: napetost između liberala koji su spremni da dopuste rasističke i seksističke viceve u ime slobode govora i onih koji zastupaju političku korektnost i žele da cenzurišu takav govor, smatrajući da je takav govor nepoštovanje slobode i dostojanstva onih kojima je upućen, nema nikakve veze sa autentičnom levicom.
Piterson ističe ono što mnogi od nas osećaju da je pogrešno u politički korektnom univerzumu opsesivnih regulacija – problem sa njim ne leži u njegovim teorijama, već u delimičnim istinama koje one sadrže. Ukoliko levica nije sposobna da se pozabavi ovim ograničenjima vlastitog projekta, ona bije izgubljenu bitku.
Izvor: Independent
Prevod: Nikola Ačanski za umnjak.com
