‘Moja Bela kuća je tvoja Bela kuća’, razumete. Tako mi je Donald rekao. Kaže, ‘evo ti ključ, Aco brate, i ako ikad u Srbiji ostaneš bez posla, slobodno dođi, možeš i ženu i decu da povedeš’. I još mi je dao ovu lepu hemijsku olovku. Vaš muž je veliki čovek, gospođo. Grejt men. End grejt lider.
Piše: Boris Dežulović
Gud ivning - očigledno uplašen i zbunjen, na kvrgavom je engleskom rekao visoki neki čovek, zatečen gde sa naočalima na vrhu nosa gura veliki, teški ključ u bravu.
- Gud ivning - na nešto manje kvrgavom engleskom, ali nešto očiglednije uplašena i zbunjena, iza otvorenih vrata odgovorila je domaćica, lepa neka gospođa u Versačeovoj teget večernjoj haljini raskošnog dekoltea.
- Ja… došo - odgovorio je kratko visoki, nespretno prekidajući neugodnu tišinu među njima.
- Prosim lepo? - odgovorila je gospođa i dalje očigledno uplašena i zbunjena, jednom rukom držeći kvaku, a drugom skupljajući haljinu na prsima.
- Reko, ja došo. Aj kam.
- A kdo ste zdaj vi?…
- Jao, baš sam neučtiv - uz kiseli se smešak visoki lupio po čelu istom onom rukom sa velikim ključem, pa hitro ubacio u džep i ključ i razbijene naočale, sagnuo se i svečano pružio ruku. - Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, čast mi je. Vi ste sigurno gospođa Melanija.
- Predsednik? - ponovila je gospođa Melanija.
- Izvinjavam se, bivši predsednik Republike Srbije, dabome. Verovatno ste čuli za ono sinoć u Beogradu. Vidite…
- Kje ste dobili ta ključ? - prekinula ga je gospođa Melanija, sad već malo manje očigledno zbunjena, a malo više očigledno sumnjičava.
- Aha, mislite ovaj? - izvadio je visoki opet onaj teški ključ iz džepa. - Dao mi ga vaš gospodin muž, kad sam onomad bio u visokom državničkom posetu vašoj cenjenoj kući. Dok sam još bio predsednik Republike Srbije.
- Donald vam je dal ključ? Tudi vami?
- Jeste, Donald. Vidite, Melanija…
- Gospa Melanija.
- Dabome. Vidite, gospa Melanija, dao mi je taj ključ i ovu… - posegnuo je onda visoki u unutrašnji džep sakoa, pa izvadio nekakav komad hartije – …ovu cedulju. Evo, pogledajte, na engleskom je, tu mi je napisao gde je šta u kući, i tako.
Gospođa je oprezno uzela cedulju iz njegove ruke, pa tek nakon nekoliko dugačkih trenutaka spustila svoj sumnjičavi pogled sa visokog stranca na presavijeni komad hartije.
- I rekao mi je - nastavio je ovaj za to vreme - ‘Aco, mia bela kaza e tua bela kaza.’ ‘Moja Bela kuća je tvoja Bela kuća’, razumete. Tako je rekao. Kaže, ‘evo ti ključ, Aco brate, i ako ikad u Srbiji ostaneš bez posla, slobodno dođi, možeš i ženu i decu da povedeš’. I još mi je dao ovu lepu hemijsku olovku. Vaš muž je veliki čovek, gospođo. Grejt men. End grejt lider.
- Da, da - kimala je glavom gospođa Melanija koncentrisana na onu ceduljicu u rukama. - To je Donaldov rokopis, nedvomno.
- Pa kažem vam ja - nespretno je ovaj cupkao na nogama dok je gospođa čitala s ceduljice. - A ako smem da pitam, gde je on?
- Kdo? - smela se načas gospođa.
- Gospodin muž. Donald. Ver iz Donald?
- Prezident zadnje čase ne prihaja pogosto domov. Volitve, golf. Včeraj je bil v Ajdaho, zdaj je v Ohajo - odgovorila je ona, pa se vratila ceduljici.
- Aha, razumem. En čas ajdaho, en čas ohajo. Tipični Donald. In… - nabacio je visoki svoj tajanstveni osmeh i šmekerski se naslonio na dovratak - …kam je zdaj ohajo?
- Kam je zdaj Ohajo? - sveudilj smetena ponovila je gospođa Melanija.
- Da, ‘kamo je sad otišao’. Kam je Donald zdaj ohajo? - cvrkutao je visoki. - Naučio sam u mladosti malo slovenščine… kad sem bil fant. Sportski pregled. ‘Branilec Olimpije Marko Elsner ohajo v Crveno zvezdo!’
- Kam je zdaj Ohajo? - zbunjeno je još jednom ponovila gospođa, pa pokazala iza leđa, prema zapadu. - Ohajo je zdaj tam, na zahodu, kot vedno.
- Donald je sad na zahodu?! - brzo se uspravio visoki.
- Ja. Hočete da ga pokličem?
- Da ga pokl… ne, ne, sačuvaj Bože, pustite čoveka, niko ne voli da ga prekidaju u klonji, jel tako ili nije?
- Mislim da imate prav - prekinula ga je gospođa. - In vi?
- Kaj? Ja? Ja kad sam u klonji, samo moj drug Vule sme da uđe! Nema kod mene…
- Ne, ne, pravim, ste prišli sami, ali so i gospa in otroci z vami?
- Gospa? - smeo se sad visoki.
- Gospa. Žena. Jor vajf. End čildren.
- Aha, to. Ne, ne, sam sam došo, stariji Danilo mi je pod ugovorom sa Zadrugom sve do proleća, a Tamaru sam s mlađim sklonio kod Lukija još prekjuče, pre nego šta su zapalili Skupštinu.
- Luki?
- Luki, bre, Lukašenko. U Belorusiji.
- Rusijo?!
- Ne, ne. Be-lo-rusija. Belorusija. To vam je slično, samo belo i mnogo, mnogo manje, ovolicno.
- Veri vel, izgleda v redu - skratila je gospođa Melanija, pa vratila cedulju visokome. - Poglejte, mister…
- Vučić. Aleksandar Vučić.
- Poglejte, mister Vučič. Jaz takoj grem ven, nocoj letim na Fešn Vik v Parizu. Vi imate ključ od hiše, sicer pa vse veste i sami, vse kar potrebujete je tam, v shrambi - otvorila je konačno vrata gospođa Melanija, pa pokazala na vrata ostave. - Evriting ju nid iz der, in d pantri, okej? Nau: hau mač tajm vil ju nid? Kar zadeva hišo, koliko časa boste potrebovali?
- Koliko vremena? Uf, ne znam sad da vam kažem, mislio sam samo dok se snađem… šta ja znam, do nedelju-dve, najviše.
- Nedelje? Super, do takrat se zagotovo vrnem iz Francije, in takrat se bo vrnil i Donald.
- Sa zahoda? Nedelju dana na zahodu?
- Tja, moški posel - kratko je odfrknula Melanija i izašla na trijem, pogledom potraživši limuzinu i vozača. - Prosim samo zaklenite hišo, ko končate. Lok-d-dor-ven-jur-dan. Okej?
- Jes, mem! - vojničkim je pozdravom visoki ispratio gospođu dok je ulazila u crnu limuzinu, pa ušao u kuću i zatvorio vrata.
To je bilo to, bio je u Beloj kući! Gde su sad one pičke što su ga zajebavale kad je iz Vošingtona doneo ključ slavne Bele kuće, poklon njegova drugara Donalda Trampa, i njegovu personalnu poruku na cedulji? Marš, bre. Eno vam sad, eno vam cela Srbija, pa se sami zajebavajte s njom, dok on i Donald terevenče u praznoj Beloj gajbi. Pičke.
- Aco? Jesi li to ti? - prekinuo ga je u to glas iza vrata na dnu hodnika. - Bogami sam mislio da su te sinoć uapsili.
- Donald? - prišunjao se visoki do ve-cea. Sunce ti jebem, pomislio je, stvarno Donald u zahodu!
- Upadaj, Aco, ne mogu sve sam! - povikao je onda glas, i visoki je oprezno otvorio vrata.
- To si ti?! - šokiran uzmakne visoki ugledavši unutra kosovskog premijera Avdullaha Hotija, na kolenima, sa rukama u žutim rukavicama do lakata uronjenima u veliku plastičnu kantu. - Šta ćeš ti ovde, crni Avdo?
- Šta ću ja ovde? Šta i ti. Nisi ti jedini dobio ključ - veselo mu odgovori Hoti odozdo, cedeći spužvu u kantu. - Kad si već tu, možeš li tamo do špajza, moli te brat, da mi doneseš partfiš, onaj ljubičasti. A ti si za to vreme mogao da se uvatiš kuinje.
- Kuinje?
- Tako je, sve ti lepo piše na cedulji. Ajde, brže, nemamo mnogo vremena, ima Bela kuća do nedelje da se beli ko Kuća cveća.
