„Ukoliko zaista razumete šta je religija, onda je religija sve“ bila je uvodna rečenica na jednom predavanju profesora i filozofa Serža Benhejona.
Otkako je počeo da razvija svest o sebi i svetu oko sebe, čovek je tragao za odgovorima, a svet ga je neprekidno stavljao pred nove nepoznanice i nove izazove.
Ono što nije mogao da razume, čovek je smatrao duhovnim, svetim, nedokučivim, osećajući strahopoštovanje uvidevši svoju malenkost.Razvijajući umetnost i obrede u svrsi približavanja tom duhovnom svetu pre više od 50.000 godina počeo je da gradi sistem mišljenja i verovanja koji u današnjim leksikonima zauzima mesto pod rečju religija.
Za prve ljude, bez potpuno razvijenih kognitivnih sposobnosti, religija je bila ključna za napredak i dalji razvoj svesti, kulture, pojedinca, kao i naroda. Prema tome, religija je oblikovala svet i pogled na njega.
Pitanje je, stoga, kako se ona razvijala i opstala, i kako su povezane religije širom sveta?
Istorijat religije
Kroz istoriju čitavog čovečanstva, religija je bila svojstvena svim kulturama i narodima, te se ona smatra univerzalnom čovekovom težnjom.
Kao što je već spomenuto, pre oko 50.000 godina, tokom Paleolita, počela je da se razvija čovekova svest o duhovnosti i religiji.
Prvo što je čovek uočio bila je moć volje. Shvativši da on dela i pomera svoje telo zahvaljujući svojoj volji, verovao je da svako biće i pojava u svetu oko njega takođe poseduje um i funkcioniše prema sopstvenoj volji. Odatle se razvio politeizam, verovanje u više bogova, koji je kasnije bio zastupljen u drevnoj kulturi Indije, Vavilona, Asirije, Grčke, Egipta i Rima.
Životinje, sunce, kiša, godišnja doba, ili bilo šta njemu nedohvatljivo i nedokučivo, bilo je, stoga, uzvišeno biće, a kako je njegov osnovni nagon bio nagon za preživljavanjem, čovek je zavisio od tih „uzvišenih bića“ prirode. Svoje poštovanje iskazivao im je prinošenjem žrtava, stvaranjem obrednih slika na zidovima pećina i drugim ritualima.
Upravo zbog nagona za opstankom čovek je gradio svest o životu, smrti i zagrobnom životu. I dok gotovo sve današnje religije govore o životu posle smrti, hiljadama godina ranije još su neandertalci razvili rituale sahranjivanja svojih preminulih, i to u položaju fetusa, tako simbolišući ponovno rođenje.
Na zidovima duž cele pećine Gargas u Francuskoj pronađene su slike koje predstavljaju otiske šaka praistorijskih ljudi. Kako pećinu nisu naseljavali, razvila se teorija da su prvi ljudi verovali u postojanje duhova u pećini, i ostavljajući svoje otiske, želeli su da im iskažu poštovanje i pokušaju da im se približe. Stoga se ova pećina smatra prvom poznatom pretečom crkve.
Prema tome, može se reći da su sva delanja prvih ljudi bila u službi religije, koja je bila suština njihovog sveta.
Poreklo današnjih religija
Kako je čovek uočio svoju povezanost sa prirodom i zavisnost od njenih zakona, verovao je da je priroda Bog, odnosno – Bog je sve.
Tako se razvila još jedna grana religije – panteizam, zastupljen u Africi, budizmu, konfučijanizmu, taoizmu, kulturi američkih Indijanaca i Egiptu pod vladavinom faraona.
Danas najzastupljenjije religije – hrišćanstvo, islam i judaizam, potekle su sa srednjeg istoka oko 2000 godina p.n.e. , i potom se dalje razvijale i širile svetom. Ove religije su monoteistične i umnogome međusobno povezane – dok se hrišćanstvo razvilo iz jevrejske kulture i tradicije, islam svoje korene ima i u hrišćanstvu i u judaizmu.
Religioznost je, dakle, čovekova iskonska potreba koja se tokom vekova razvijala. Religija je bila „jednostavan“ odgovor na pitanja o fukcionisanju univerzuma, a postojanje više religija je kulturološki fenomen.
„Važno je shvatiti da sve religije sadrže mnoga sveta i istinita učenja koja su prenosili produhovljeni mislioci. Međutim, sa ovim učenjima su isprepletane čovekove interpretacije i dodaci koji su formirali osnovu razdvajanja religija.“
Serž Benhejon
Ono što je u hrišćanstvu Isus, u islamu je Muhamed, u Egiptu Horus, a malo istočnije – Buda. Što je u Bibliji „Knjiga postanja“, u majanskoj kulturi bio je Popul Vuh, u drevnom Japanu mit o Izanagi i Izanami. Ono što je za neandertalca bio grom, za drevnog Grka bio je Zevs.
Da li je čovek pronašao odgovore na svoja pitanja?
Zasadivši seme, čovek se klanjao prirodi moleći je da mu pomogne da iz semena iznikne pšenica, zaboravljajući da ju je on sam posadio. Moleći duhove za uspeh u lovu, čovek je zaboravljao da on sam treba da lovi. Sahranjujući svoje pretke i verujući u život posle smrti, čovek je zaboravljao koliko još treba da živi.
Prema starim Latinima, spajanje sa bogom (religio), ili ponovno čitanje (re-legere) prema Ciceronu, religija jeste predstavljala nešto svojstveno ljudima i postala osnov njihovog razvitka, ali je ona bila u samom čoveku. Bilo da je u pitanju jedan ili više bogova, da je bog sve ili je sve bog, težnje pojedinca bile su usmerene prema onome u šta je verovao.
Zahvaljujući filozofima, naučnicima, strastvenim (ili pak ludim) neistomišljenicima i tragačima za višim smislom, koji su posmatrali prirodu i uvideli zakone po kojima ona upravlja svetom, a ne određeno verovanje ili ličnost, čovečanstvo je počelo da stiče nova znanja i napreduje, a nauka i kritičko mišljenje postali su osnova za razumevanje života, sveta i položaja čoveka u njemu.
Pitanje je koje se danas postavlja je da li je, prema tome, religija ubrzala ili usporila čovekov napredak, i kakav bi postao čovek da nije imao u šta da veruje?
Od toga da li u početku bi svetlost ili bi Veliki prasak, ostaje nam samo da razmišljamo i nastavimo da tragamo za odgovorima. Sa sigurnošću možemo da tvrdimo jedino ono Dekartovo – Cogito ergo sum.
Sanja Đurđević - kultivisise.rs
