Romkinje sa invaliditetom su izložene višestrukoj diskriminaciji, jer osim što pripadaju romskoj populaciji kao jednoj od najranjivijih grupa, one su u nepovoljnijem položaju i unutar svojih zajednica i porodica.
Piše: M. M. Stevanović
– Ono što je danas uglavnom društveno prevaziđeno još uvek je karakteristika u romskim zajednicama, kao i u seoskim sredinama: rođenje takvog deteta smatra se „kaznom“ ili „sramotom“, kaže Danica Jovanović iz Udruženja Roma Novi Bečej, koje pruža stručnu pomoć Romkinjama sa invaliditetom i sa iskustvom nasilja.
Često društveno izolovane, bez podrške i razumevanja članova svojih porodica, neretko bez osnovnog obrazovanja i sa jezičkom barijerom, ostaju uskraćene za usluge sistema socijalne zaštite i stručnih vidova pomoći. Čak i kada odluče da potraže pomoć, što je teško bez potpore nekog udruženja, za njih su po pravilu vrata institucija zatvorena.
– Sistem koji jasno diskriminiše Rome i Romkinje nimalo nije podsticajan za posebne potrebe porodice. Romkinjama žrtvama nasilja u porodici i partnerskim odnosima otežan je ili onemogućen pristup sigurnim kućama, centri za socijalni rad stalno uslovljavaju ili pokušavaju da ograniče ulazak Romkinja u ovaj sistem zaštite. Ako jedan broj sigurnih kuća nije dostupan za žene sa invaliditetom (ili njihovu decu koja su u pratnji) ili je ograničeno dostupan, onda postaje jasno da sistem otvoreno diskriminiše žene sa invaliditetom, posebno Romkinje, ali i njihovu decu sa invaliditetom – objašnjava Jovanović. Međutim, kako dodaje, u ovom kraju nijedna Romkinja sa invaliditetom ili ona koja ima dete sa invaliditetom nije samostalno pristupila sistemu socijalne zaštite, već uvek uz pravnu ili psihološku podršku ovog udruženja. One same, kako ističe Jovanović, ne mogu da prevaziđu „jezičke barijere, da se bore sa brojnim procedurama, uslovima i dokumentima kako bi ostvarile specifičnu podršku kada su suočene sa ličnim invaliditetom ili invaliditetom svog deteta“.
Da je reč o sistemskoj diskriminaciji ukazuje i podatak da Romkinje sa invaliditetom nemaju personalne asistente, odnosno finansijsku podršku za tuđu negu, niti im većinsko stanovništvo pruža ikakve usluge.
– Nismo do sada uočile pojavu da neromkinje i neromi pružaju usluge Romima i Romkinjama sa invaliditetom. U romskim mahalama koje nisu asfaltirane ponekad i upotreba kolica izgleda besmisleno, jer u njih ne zalaze ni kola hitne pomoći, niti taksi službe. Nažalost, takva situacija se veoma često i koristi kao izgovor institucija kako bi se uskratili neki vidovi podrške i pomoći. I tako u krug – navodi Jovanović, a kako dodaje, problema ima i u zdravstvenim ustanovama, do kojih zbog udaljenosti ne mogu lako ni da dođu, dok je onlajn zakazivanje „nedostižan trenutak“ za mnoge Romkinje koje nemaju ni osnovno obrazovanje, koje imaju jezičku barijeru, i žive bez struje i tekuće vode.
Uz pomoć Udruženja Romkinje sa invaliditetom, kao i one sa iskustvom nasilja, podnose i pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Međutim, u „mnogim slučajevima naše pritužbe se odbacuju kao neosnovane ili se, prema njihovim tvrdnjama, ne može utvrditi diskriminacija na osnovu pripadnosti polu ili nacionalnosti“.
Prijave nasilja se ne procesuiraju
Prema najnovijim izveštajima zaštitnika građana i pokrajinskog zaštitnika građana, broj Romkinja koje prijavljuju nasilje disproporcionalno je manji u poređenju sa opštim brojem prijava. S druge strane, Udruženju Roma redovno pristižu zahtevi za podršku, a identifikuju se i neki novi načini vršenja nasilja, koji uključuju incest, silovanje maloletnica, podsticaj na samoubistvo od strane nasilnika… „Nažalost, zbog veoma izražene sistemske i institucionalne diskriminacije Roma i Romkinja, kao i rasizma, i dalje je nepoverenje u institucije veliko. Iako romske zajednice više prepoznaju svoja prava, svesni su da ih je teško ili nemoguće dostići, i pored sveg unapređenja pravnih okvira“, ističe Danica Jovanović. Ovo udruženje je već nekoliko slučajeva slalo pred sudove za ljudska prava UN i EU, a koliko institucije ne reaguju, govori i podatak da tri prijave nasilja u porodici, koliko su imali prošle godine, nikada nisu procesuirane.
„Dal se praviš , il si baš gluva?“
Organizacija Iz kruga – Vojvodina sprovela je fokus grupu sa Romkinjama sa invaliditetom, koju je potom, za Portal o invalidnosti, analizirala Marijana Čanak. Prema njenom zapažanju, one su svakodnevno izložene diskriminaciji na osnovu nacionalne pripadnosti, roda i invaliditeta. Priče o životnim iskustvima Romkinja sa motornim i senzornim invaliditetom otkrivaju sveprisutnu diskriminaciju, budući da su nepoželjne „gde god se pojave“: „Gde god se pojavimo, odbačeni smo. Vidim da nisam dobrodošla.“ Na barijere nailaze i u centrima za socijalni rad, gde im se na osnovu predrasuda da je opstanak žene uslovljen odlukom muškarca savetuje: „Udaj se, pa ćeš imati nekoga da ti kupuje lekove. Tako su mi rekli u centru za socijalni rad.“ Kad traže dodatne informacije u domovima zdravlja, budu ignorisane: „Ne sada, nemamo vremena“, dok je stepen invaliditeta na stalnoj proceni: „Dal se praviš, il si baš gluva?“ U svom neposrednom okruženju, osim što su stigmatizovane, konstantno žive u strahu od nasilja: „Imam 43 godine, a ne smem da izlazim napolje“, „Pobegnem, a on me vrati, pa me još gore istuče zato što sam se poveravala i tražila pomoć.“ Žene koje su prijavljivale nasilje nemaju poverenja u državne organe zbog loših iskustava koje su imale sa policijom: Odem u SUP da prijavim i nikom ništa. Kažu mi: – Ko zna ko te istuk’o, pa si sad našla njega!
