Nasuprot milijarderima iz Silicijumske doline koji ulažu neverovatne sume u potragu za besmrtnošću i entuzijazmu naučnika koji predano rade na takvim projektima, kritičari opsesije večnim životom upozoravaju da besmrtni čovek fizički više ne bi bio ljudsko biće i što je još gore – nestalo bi sve što ljudskom postojanju daje smisao.
Da li će milijarderi iz Silicijumske doline, zahvaljujući ogromnom novcu, napretku nauke i tehnologija uspeti da pobede smrt? Na toj želji okliznuli su se mnogi njihovi prethodnici, koji su koristeći tadašnje naučne recepte za večni život „ispustili dušu“, poput prvog kineskog cara Kin Ći Huanga koji se oko 200. godine pre nove ere otrovao gutajući preparate od žive, ili pape Inoćentija VIII, koji je umro 1492. godine nakon što je primio krv tri zdrava mladića, uveren da će na taj način „ukrasti“ i njihovu mladost. Istorija beleži da se želja za besmrtnošću koristila i u predizbornim kampanjama: političar Leonard Džons iz Kentakija kandidovao se 1868. za predsednika SAD tvrdeći da će, ukoliko pobedi, s narodom podeliti tajnu kako je molitvama i postom prevario smrt, da bi iste godine preminuo od upale pluća.
Pomenuti i slični primeri, međutim, nisu odvratili milijardera Pitera Tila, poznatog kao suosnivača Pejpala, da donira 3,5 miliona dolara Fondaciji Metuzalem. Njeno najznačajnije istraživanje SENS (Strategies for Engineered Negligible Senescence), posvećeno je pronalaženju lekova koji leče oštećenja uslovljena starenjem: gubitak ćelija, preteranu deobu ćelija, neodgovarajuće odumiranje ćelija, gomilanje otpadnog materijala unutar i van ćelija, mutacije u mitohondrijama i međusobno povezivanje vanćelijskih matrica. Obri de Grej, suosnivač te fondacije, objašnjava da se istraživanje zasniva na premisi kako ljudsko telo radi kao mašina, pa shodno tome ima strukturu koja uslovljava sve aspekte njegovog funkcionisanja, uključujući i raspadanje. „To znači da, ako tu strukturu možemo da obnovimo na molekularnom i ćelijskom nivou, tada bismo mogli da obnovimo i funkcije tela, odnosno da ga u potpunosti podmladimo“, uveren je de Grej.
Ali SENS, koji ima godišnji budžet od pet miliona dolara teško će parirati Guglovom projektu Calico, na čijem čelu je Sergej Mihajlovič Brin, suosnivač i tehnološki direktor ove kompanije. Brin, naime, pokušava da „izleči smrt“ ulažući milijarde dolara u partnerstvo sa farmaceutskim gigantom AbbVie. Mada se informacije o ovom projektu i dalje svode na „rekla-kazala“, pretpostavlja se da je u pitanju razvijanje leka koji bi oponašao FOXO3, gen koji se povezuje sa izuzetno dugim životnim vekom.
Može li se iz starosti preći u mladost?
U konkurenciji je i Glen fondacija za medicinska istraživanja, preteča današnjih projekata za borbu protiv starenja. Ova fondacija, koju je 1965. osnovao preduzimljivi kapitalista Pol F. Glen, od 2007. dodeljuje godišnje „Glen nagrade“ u vrednosti od 60.000 dolara nezavisnim istraživačima koji dolaze do obećavajućih otkrića za usporavanje starenja. Fondacija pomaže i pokretanje novih inicijativa za borbu protiv starenja, sarađujući sa Harvardom, MIT-om, Salkov institutom i klinikom Majo, Američkom fondacijom za istraživanje starenja, kao i sa Elison Medikal fondacijom, čiji su eksperimenti sa miševima uzburkali naučnu zajednicu.
Reč je o projektu koji realizuje naučni tim Anderson centra uz pomoć Elison fondacije, a koji je vršeći istraživanja na miševima došao do zaključka da u procesu starenja značajnu ulogu igraju telomeri, strukture nalik na resice koje se nalaze na vrhu hromozoma. Ronald Depino, vođa ovog naučnog tima objašnjava da u mladim organizmima enzim telomerasa održava stabilnost i zdravlje telomera, dok u starijim nivo tog enzima opada, telomeri se skraćuju i hromozomi počinju da se krnje. Genetski inženejring primenjen na miševima je pokazao da kada se spreči proizvodnja enzima telomerasa miševi ubrzano stare i suprotno – kada se ona podstakne, miševi se podmlađuju, odnosno njihovi organi počinju da se obnavljaju.
Ono što je za naučnike bilo najfascinantnije otkriće su rezultati prema kojima je manipulisanje pomenutim enzimom ne samo zaustavilo proces starenja, već i ukazalo na mogućnosti da se organizam može podmladiti. Depino smatra da, ako starenje može da se preokrene u obrnutom pravcu, ljudi bi mogli da žive ne samo daleko duže, već i da budu zdravi sve dok neki njihov organ u poptpunosti ne zakaže.
Ko želi da radi 380 godina?
Radikalniju ideju ima ruski milioner Dmitrij Itskov, koji veruje da je rešenje u tome da se ljudska tela u potpunosti zamene. S tim ciljem je 2011. pokrenuo najambiciozniji projekat u borbi protiv starenja, okupivši veliki broj stručnjaka specijalizovanih za robotiku, neuralne interfejse i razvijanje veštačkih organa. Njihova namera je da biološki omotač ljudskog tela zamene robotičkim ili hologramskim avatarima do 2045. godine. Objašnjavajući da ta ideja nije toliko sumanuta kao što deluje na prvi pogled, Itskov podseća da već postoje teledirigovani robotički avatari, te da će, kada se usavrše, biti daleko superiorniji od ljudi i moći će da ih zamene u najrizičnijim poslovima.
Najveći problem u tom konceptu i dalje je kako će se zameniti ljudski mozak. Tog ambcioznog cilja poduhvatio se informatički gigant Intel, koji namerava da do naredne godine završi izradu superkompjutera, poznatog kao „exascale“, s ciljem da simulira rad ljudskog mozga. Pojedini naučnici predviđaju da će simulacija celokupnog mozga na nivou pojedinačne nervne ćelije i njenih sinapsi sa „exascale“ računarima biti ne samo moguća, već i raspoloživa tokom naredne decenije.
Entuzijazam koji pokazuju naučnici u pomenutim i mnogim drugim projektima pokrenutim da prevare smrt, ne dele baš sve njihove kolege, naročito u oblasti društvenih nauka. Deo tih kritika na račun opsesije da svi živimo kao Metuzalem, izneo je novinar Greg Esterbrok u tekstu „Šta biva ako svi doživimo stotu?“ objavljenom 2016. u časopisu Atlantik. Easterbrok, između ostalog, citira ekonomiste koji smatraju da neprekidno produžavanje životnog veka neće moći da prati i odgovarajuće zdravlje, što znači da ćemo decenijama produžiti životno doba u kojem organizam neminovno propada, a što će „isisati sav novac iz privrede“.
Čak i kada bi nauka i silne milijarde uložene s ciljem da se zaustavi starenje uspele u tom naumu, šta bi većina ljudi time dobila možemo već i sada da naslutimo sa neprekidnim pomeranjem starosne granice za odlazak u penziju. Ukoliko bi čovek mogao da živi u proseku čak 400 godina usmesto prosečnih 80, kao što se tom idejom poigravaju Ronald Depino i njegov „tim za podmlađivanje“, da li je sreća raditi najmanje 380 godina?
Besmrtnost ne trpi decu
Besmrtnost nosi i druge probleme. Vizija ruskog milionera Itskova o avatarima, potvrđuje da je osnovni preduslov za što duži život savršeno telo, što znači da bi moralo stalno da se dograđuje matičnim ćelijama, ili bi predstavljalo kombinaciju robota i čoveka. Koja god naučna metoda da preovlada u budućnosti, ishod bi bio isti – besmrtan čovek neće biti više čovek, već neko drugo stvorenje.
U večnom životu ne bi mogla da opstane nijedna veza koja čovekovom postojanju daje smisao, jer nema tog prijateljstva, ljubavi i porodičnih spona koje bi izdržale večnost. Na kraju, u svetu besmrtnih ljudi neće biti mesta za nove živote, jer bi rađanje dece definitivno dovelo do prenaseljenosti koja već postaje problem za sve oskudnije resurse na planeti, što bi značilo nove, i sa usavršavanjem tehnologija sve razornije ratove. Zato bi zabrana rađanja dece delovala kao najracionalnije rešenje, čak i u slučaju da se pronađu i nastane druge planete pogodne za ljudski život.
Sve u svemu, sumiraju kritičari, šta bi u besmrtnom čoveku ostalo od čoveka?
Zorica Žarković
