Iako je proglašen princem psihoanalitičkog pokreta, Karl Gustav Jung se od Frojdove škole odvaja 1913. godine. Glavni razlozi za razlaz bili su neslaganje Junga sa Frojdom u tome da se svim psihičkim poremećajima izvor može naći u seksualnom, kao i Jungova sklonost ka misticizmu koja je priznavala pravo postojanja i parapsihološkim dešavanjima (i Frojd se njima bavio, ali ih je objašnjavao racionalno – procesima prenosa, telepatije).
Svakako da se jaka Jungova istraživačka i mislilačka ličnost nije mogla zadovoljiti ostajanjem u Frojdovoj senci.
Što se tiče prvog povoda za razlaz, Jung je priznavao da histerična i neurotična stanja imaju izvor u seksualnom, ali je uviđao da postoje duševni poremećaji koji se, prema njegovom mišljenju, nisu mogli svesti na objašnjenje u disfunkciji nagonskog polnog života, kao što je npr. šizofrenija.
Naime, ozbiljni poremećaji kao što je psihoza zahvataju celu ličnost, i karakteriše ih celokupno nemanje osećaja za realnost, a ovo ne može biti odlika koja ima izvor u seksualnom, budući da se prostire na celu ličnost.
Takođe, Karl Gustav Jung nije bio sklon da prihvati Frojdovu teoriju o dečjoj seksualnosti — smatrao je da je, recimo, uživanje deteta na dojci majke samo osećaj koji se javlja kao posledica zadovoljavanja nagona za ishranom, a ne nekakav fenomen koji ima poreklo u polnom nagonu.
Karl Gustav Jung i iskorak izvan dozvoljenog u naučnom smislu
Karl Gustav Jung je bio zainteresovan za proučavanje astrologije, okultizma, i drugih oblasti kojima stroga nauka osporava pravo na legitimitet. Verovao je u„tajanstvenu prirodu“ ljudske duše, koja se ne može svesti na puke biloške i fiziološke očiglednosti. Frojd se takođe bavio ovim temama, ali uvek oprezno, skeptično i kritički, pazeći da ga ne odvedu sa pravog puta naučnih objašnjenja.
Ova strana Jungove ličnosti usmerila ga je ka radu na otkrivanju i predočavanju opšte simbolike koju pronalazimo u snovima, mitovima, književnosti, a koja je stalno živo prisutna u ljudskim životima, od primitivnih vremena do danas.
Što se tiče metodoloških razlika, Karl Gustav Jung je zamerio Frojdu sklonost da u proučavanju snova svojih pacijenata kreće sa unapred pripremljenom teorijom, i da zapravo očekuje potvrdu onoga što je već teorijski pretpostavio, udaljavajući se na taj način od objektivne analize.
Dakako, i sam Karl Gustav Jung se imao oslobođati svojih subjektivnih očekivanja i takozvanih projekcija – slučajeva kada analitičar tobože nepristrasno prateći pacijenta pronađe sopstvena skrivena očekivanja.
U tumačenju snova, Jungov se pristup udaljava od Frojdove teorije o snu kao ispunjenju želje (sa elementima čija je funkcija da zavedu sa pravog puta tumačenja i ublaže šok saznanja kao što su latentne misli sna, sekundarna obrada, cenzura) već smatra da je san ono što jeste i da mu tako treba i pristupiti.
Svoj stav je obrazložio:
Ako je sve u prirodi ono što jeste, zašto bi san bio nešto drugo od onoga što jeste?
Takođe, ako se već klinička slika i kompleksi mogu izvesti i iz drugih materijala koji su analitičaru na raspolaganju, Jung je smatrao da snovi imaju vlastitu, daleko izuzetniju i značajniju ulogu, i da je sveobuhvatna funkcija snova nadoknađivanje (kompenzacija) nedostataka ili poremećaja svesnog uma.
Ukoliko ih nepristrasno odgonetnemo i prihvatimo njihove simboličke poruke, snovi mogu poduprediti naš put ka postizanju Jastva, celovite ličnosti koja podrazumeva sponu i kreativnu saradnju našeg svesnog, racionalnog dela sa nesvesnim elementima psihe.
Sigmund Frojd (levi ugao) i Karl Gustav Jung (desni ugao)
Celovitost kao individualni zadatak pojedinca
Pojmovi koje pre svega imamo u vidu kada govorimo o bogatom doprinosu koji je Karl Gustav Jung doneo psihologiji jesu: kolektivno nesvesno, arhetip, jastvo, individuacija, čovekova senka, personifikacije ženskog odnosno muškog dela nesvesne ličnosti – anima i animus, psihološki tipovi.
Evo kratkog pregleda prva četiri Jungova pojma.
Kolektivno nesvesno i arhetipovi
Na ideju o kolektivno nesvesnom K. G. Jung je došao proučavajući brojne snovedrugih ljudi. Naime, u njima se osim individualno nesvesnog javljali i simbolički elementi čiji se izvor nije mogao pronaći u snevačevoj prošlosti, niti u literaturi koju je snevač mogao čitati.
Frojd je takođe priznavao samosvojnost ovih simboličkih predstava, koje je nazivao arhaičnim ostacima, ali im nije predavao prevelik značaj. Jung je ove nagone nepoznatog porekla koji se javljaju samo preko simboličkih i fantazijskih nazvao arhetipovima, primalnim slikama.
Inače, treba napraviti razliku između arhetipa i arhetipskih predstava: s obzirom na to da je arhetip nesvesni modus razumevanja, on se može samo izvesti – svesno ga opažamo samo putem arhetipskih predstava. Jung je naglašavao da arhetipovi u praktičnom iskustvu u isto vreme moraju biti i slike i emocije, odosno imati numinoznost, živu psihičku energiju – samo tako oni su dejstveni u životu pojedinca.
Individualni pristup je neophodan, ne mogu se tumačiti proizvoljno nego na način koji zahtevaju životne prilike pojedinca o kojem je reč.
Arhetipovima bismo nazvali univerzalne ljudske religijsko-mitološke predstave o stvaranju sveta, raju, paklu, rođenju, smrti, vaskrsenju. Takođe, izlazak i opadanje sunca, cikličnost i mene prirode, duhovi zaštitnici, demoni, predstave mudraca, velike majke, zmajeva i drugih mitoloških čudovišta, predstava heroja – sve kolektivne simboličke predstave koje se tiču osnovnih faza razvoja čoveka, kao i najdubljih zapitanosti ljudskog roda su arhetipovi.
Jastvo i proces individuacije
U svojim analizama snova Karl Gustav Jung je uočio izvesni obrazac meandričnog kretanja – simbolično izraženi lajt motivi su nastajali, kretali se, vraćali, nestajali, pa se ponovo javljali. Njihova pojava i uloga nije bila slučajna, izgledalo je da oni imaju svoju svrhu i da njima upravlja naše psihičko središte.
Ovo psihičko središte, sastavljeno od totalnosti nesvesnog i svesnog dela ličnosti Jung je nazvao Jastvo (u nekim prevodima Sopstvo).
Funkcija Jastva u životu svakog pojedinačnog čoveka je upravljačka, nalik na komandni centar ono je vodič ka ispunjavanju teško ostvarive, ali ne i nedostižne punoće ličnosti, koja je za svakog čoveka naravno različita i samo njemu svojstvena. Proces kojim ovo pokušava da se dosegne zove se individuacija.
Svrsishodan psihički razvoj pojedinca može se uporediti sa polaganim rastom drveta kojeg odlikuju osetljivost na spoljašnje uslove, postepenost i prilagodljivost. Drvo se ne žali niti ljuti na okolnosti koje mu ne idu naruku, već nastoji da oseti kako treba da raste – pruža grane za suncem, povija se na vetru, crpe hranljive sokove iz zemlje. Naravno, prvo je neophodno da seme drveta koje u sebi sadrži klicu svog budućeg razvitka padne na pogodno tlo. Da li će se i kako će se dalje razvijati, zavisi od niza okolnosti na koje ono ne može svesno da utiče, već nastoji da ih predoseti i da im se prilagodi.
Iako je za svakog pojedinca poseban, proces individuacije ima svoje tipične faze. Skoro po pravilu počinje krizom u životu, praćenu osećajem da se u svesne planove umešala neka nadlična sila koja ih „ometa“. Ekvivalent ovom početnom stadijumu u bajkama i pričama su motivi praznine, dosade, neplodnosti kraljevskog para, suše, poplava, bolesti koje pustoše kraljevinu itd. Način da se prevaziđe teška situacija je pronalaženje i donošenje nečeg izuzetnog, retkog i posebnog – zlatne ženske pletenice, belog kosa, tri dlake s đavolove glave.
U stvarnom životu kada pojedinac zapadne u ovakvo stanje uobičajeni zdravorazumski saveti za otkljanjanje problema kao što su da se radi više ili manje, pronađe neki hobi, živi opuštenije ili zdravije i slično, ne pomažu. Potrebno je da čovek u sebi nađe dovoljno istinske hrabrosti i nepristrasnosti, i suoči se sa „mrakom koji nešto od njega zahteva.“ Tek tada započinje težak i dugotrajan rad na samoobrazovanju, analogan nemogućim podvizima mitoloških junaka.
Jungova senka – Naši Doktor Džekil i Mister Hajd
Negde duboko u nama, ispod granice svesti, divljaju raznorodni motivi i nagoni, a uloga svesnog Ja je, između ostalog, da sve njih uravnoteži. Naš svesni deo je zapravo krhka i dragocena tvorevina.
Iako nam se čini da razumski deo prirodno funkcioniše sam po sebi bez nekog većeg truda sa naše strane, ne treba zaboraviti koliko psihičke energije se troši na njegovo održavanje u zacrtanim granicama normalnog – ne treba se zaboraviti Jungova senka.
Linije između svetlog i tamnog, zdravog i bolesnog, dobra i zla mnogo su poroznije nego što to na prvi pogled izgleda. Ponekad bivamo gonjeni porivima za koje ni ne znamo da su izvan naše svesne kontrole.
Karl Gustav Jung je ove različite arhetipske predstave nesvesne psihe prepoznao i imenovao kao senku, animu i animusa.
Svesni deo ličnosti baca svoju nesvesnu senku. Senka nije cela nesvesna ličnost. Ona se naime sastoji od manje poznatih, mahom necivilizovanih, primitivnih i neprilagođenih ličnih osobina koje međutim ne priznajemo kod sebe i kojih se stidimo. One bi sasvim lako mogle postati delom svesne ličnosti, da ih se nismo „odrekli“ na javi i gurnuli negde daleko u ćoše.
U snovima senka je uvek istog pola kao i snevač, i shodno načelu kompenzacije, često se javlja kako bi ukazala na neku neprirodnost, zapostavljenu stranu snevača, nadopunila manjkavosti njegovog svesnog stava ili upozorila na buduće opasnosti.
Pošto se sastoji mahom od negativnih i od strane svesnog Ja zapostavljenih i nepriznatih osobina, sasvim je u duhu ljudske prirode da senku lakše primećuje kod drugih. Tako smo drugima olako spremni pripisati mnoge loše osobine: pohlepu, lenjost, aljkavost, nepravičnost, podmuklost, lažljivost, površnost, prenagljenost, ljubomoru, loše namere i tako dalje, dok se to nama nikako ne dešava, a ako se kojim slučajem primeti i prizna pre je slučajni eksces nego pravilo ili trajna osobina.
Puni smo opravdanja i izgovora za sopstvene slabosti, dok nas kod drugih iste takve užasavaju. Naravno, ovde se po pravilu, na ovaj zaobilazni način, otkriva naša senka. Možemo biti načisto s tim da sve one osobine koje nas najvećma razbesne kod drugih, posedujemo i mi sami.
Svaki put kada se, recimo u nekoj žustroj svađi, osetimo pogođenima u živac, treba zastati i razmisliti o tome da li se krije istina u tim rečima – istina o nama, ali i o izazivaču, jer je verovatno i on pod dejstvom svoje senke. Ovde je reč o takozvanoj projekciji, činjenici da na druge ljude projektujemo sopstvene nesvesne loše osobine, namere i strahove.
Jasno je da dokle god se ne oslobodimo zamagljujućih sopstvenih projekcija nećemo moći graditi normalne, zrele i iskrene odnose sa drugim ljudima. Saznanja o sopstvenoj senci dakako nisu prijatna, a dalje je na svakom pojedincu da li će nastaviti život u blaženom neznanju, samozavaravanju, ili se pošteno suočiti i integrisanjem u svesnu ličnost ih prevazići, preobraziti i uključiti u proces individuacije.
Tokom razvoja ličnosti, što smo manje u stanju reći – oni su takvi, oni su to uradili – to jest što više otkrivamo sopstveni nesvesni talog, u toj meri postajemo sami sebi sve veći teret, jer se odgovornost prebacuje isključivo na nas.
Kolektivna senka
S obzirom na to da Jungova analitička psihologija veruje u postojanje kolektivno nesvesnog, može se očekivati da kao poseban deo nesvesnog postoji i kolektivna senka kao Jungova senka.
Na primer, ovako glasi jungovsko objašnjenje za kolektivnu psihozu Hitlerove nacističke Nemačke i njena strahovita zverstva: nemačko kolektivno Ja, pogrešno se poistovećujući sa totalitetom Jastva, naduvalo se do identiteta sa „čistom arijevskom rasom“ i projektovalo svoju kolektivnu senku na Jevreje.
Kad god je reč o masovnim pokretima, ideologijama, ratnim pokličima i slično možemo očekivati karakteristično ispoljavanje kolektivne senke na neprijatelja – ono svoj aktuelni izraz dobija u ratnohuškačkoj propagandi. U doba mira, u svakodnevnom javnom i političkom životu kolektivne senke isijavaju u običnim čaršijskim ogovaranjima, strančarenjima, spletkarenjima, poznatim detinjastim, ali izgleda i neizbežnim, podelama na nas, tako svetle i dobre, i njih, tako crne i zle.
Šta su anima i animus?
U jungovskoj terminologiji persona je deo svesnog Ja koji je zadužen za našu komunikaciju sa drugima, za naše predstavljanje u društvu. Posredstvom naše persone mi se socijalno prilagođavamo, razmenjujemo ideje, učestvujemo u javnom životu.
To je samo jedan deo naše ličnosti, lice ili maska koje pokazujemo društvu. Potpuno poistovećenje Ja sa personom nije dobro ni poželjno, jer brižljivo izgrađena i pomno negovana persona često krije unutrašnju prazninu, nalik je na glumca koji se preterano uneo u svoju ulogu, toliko da mu ova na kraju preuzme i proguta celu ličnost. U svakom pojedincu na suprotnom kraju od svesne i društveno prilagođene persone, nalazi se nesvesna predstava o duši – anima i animus.
Karl Gustav Jung koristi muški i ženski oblik latinskog naziva za dušu da bi njima označio nesvesnu arhetipsku predstavu o duši koje imaju ljudi, s obzirom na to da ona nije ista za oba pola. Muškaraci imaju predstavu o duši u obliku anime, dok kod žena ona ima oblik animusa.
U jednom od tekstova koji zajedno sakupljeni sačinjavaju knjigu O razvoju ličnosti K.G. Jung objašnjava:
Anima ima erotsko-emocionalno, animus rezonujući karakter, otuda najveći deo onog što muškarci znaju da kažu o ženskoj erotici i uopšte o osećajnom životu žene, počiva na projekciji njihove sopstvene anime i zato je lažno. Začuđujuće pretpostavke i fantazije žena o muškarcima počivaju na dejstvu animusa, koji je neiscrpan u stvaranju nelogičnih sudova i pogrešnih kauzaliteta.
Anima
S obzirom na to da je anima muškarčeva nesvesna predstava o duši ona se može otkriti posredno, u snovima, fantazijama, kroz iracionalna ponašanja, neodređena i čudna raspoloženja, emotivna stanja.
Takođe je nalazimo opredmećenu u bajkama, mitovima, pričama, kao i umetničkim književnim i slikarskim delima. U svakodnevnom životu ona je „odgovorna“ za osećajne i druge veze prema suprotnom polu, uopšte za njegov odnos prema ženama. Muškarac svoju animu gradi prema liku svoje majke, i utoliko će pozitivno ili negativno porodično i emocionalno iskustvo sa majkom u bitnome određivati i njegovu uspešnost ili neuspešnost u kasnijim vezama. Dalje, anima može imati negativna, kao i pozitivna svojstva.
U svom negativnom obliku, anima može biti demon smrti. Do takvog ishoda dolazi kada čovek dopusti da njime u potpunosti ovladaju negativna, demonska svojstva anime, koja se međutim pojavljuju u vrlo zavodljivom obliku.
Matrica ovakvih priča je sledeća: usamljenog lovca pozivaju vodena božanstva, prelepe vodene vile, obećavajući mu zaštitu i spokoj; on im poveruje i krene za njima, ali se utapa u vodi. Ako bismo tražili objašnjenje i pouku iz ovakvog primera, ona bi bila da za odraslog muškarca, nažalost ili ne, nema i ne bi ni trebalo da bude povratka u detinjstvo, u sigurno materinsko okrilje. Ovaj poziv je primalljiv, ali lažan, zato što je nestvaran i odvlači pažnju od pravog života.
Drugi vidovi negativnog dejstva anime mogu se ispoljiti kroz njegovu izuzetnu preosetljivost (slučaj kada se muškarac ponaša kao princeza na zrnu graška), nesigurnost u ophođenju sa drugima, naročito ženama, emotivnu nezrelost, zle slutnje, nekakvo sudbinsko osećanje da su svi njegovi pokušaji da izgradi normalnu vezu sa osobama suprotnog pola unapred osuđeni na propast.
Anima može imati i pozitivna svojstva: ona je na primer zaslužna za pravi izbor bračnog druga, kao i za pozitivan odnos i iskustva sa suprotnim polom kroz čitav život.
Takođe, njenim posredstvom čovek može da dođe do onih otkrića za koja su neophodni izvesni iracionalni, proročki, „ženski“ kvaliteti ličnosti kao što su slutnja, intuicija, predosećanje i tako dalje.
Brojni su primeri podsticajnog i pozitivnog ospoljavanja anime u književnosti, kao blagonaklone i brižne voditeljice duše: Danteova Beatriče u Božanstvenoj komediji, Geteovo „večito žensko“ u Faustu, srednjovekovni kult dame kod trubadura.
U skladu sa opštim stupnjem duševnog, pre svega emocionalnog razvoja koji je čovek dosegao, može se stepenovati i njegova anima.
-Kada muškarac ostane na početnom, zakržljalom stupnju emocionalnog razvoja njegova anima ima fizički oblik privlačne žene. U stvarnosti, ovo bi značilo da muškarac previše vremene provodi sanjareći nad pornografskim materijalom i slično.
-Drugi stepen bi mogao biti simbolizovan trojanskom Jelenom — romantičnom i visoko estetizovanom, ali ipak i dalje pretežno telesnom predstavom anime.
-Treći bi bio predstavljen blagom, neporočnom i majčinskom figurom device Marije.
-Četvrti i najviši stepen bi bila Mudrost sama.
Animus
Nesvesna predstava o duši kod žena ima oblik animusa. Kao što je već rečeno, karakter animusa je rezonujući. U svakodnevici animus je najvidljiviji i najprepoznatljiviji kao oblik svetog uverenja koje žene u nekim prilikama mogu imati. To su obično mišljenja koja su iznad i izvan svake kritike, u čiju istinitost žena ne sumnja ni kada slepo verujući i sledeći ih sasvim stalno i iznova promašuje temu.
Rekli bismo da su takve žene zadrte i tvrdoglave. Svojom nepopustljivošću i slepilom, kada je na pogrešan način sasvim obuzeta animusom, žena može napraviti haos u svom privatnom životu — razoriti porodicu, oterati muža i decu u bolest, pokidati veze s bližnjima…
Ovakav krajnje negativan vid animusa u bajkama i pričama predstavljen je kao demon smrti, može se recimo personifikovati kao Had, vladar carstva mrtvih, ili neko drugo božanstvo donjeg sveta. Takođe se u pričama pojavljuje kao nepoznati stranac, misteriozni ljubavnik čiji se identitet i poreklo ne sme saznati, jer je on — smrt sama, te radoznala junakinja svoju znatiželju na kraju plaća životom.
Još jedno negativno oličenje animusa srećemo u bajci o Plavobradom: njegova nova izabranica sme da uživa u bogatstvu i bezbrižnom životu u velelepnom dvorcu pod jedinim uslovom da ne uđe u tajnu odaju čije ključeve ima ali u koju joj je strogo rečeno da ne sme ulaziti; ali radoznalost je jača i mlada žena onda u zabranjenoj prostoriji pronalazi leševe svojih prethodnica, stradalih od ruke Plavobradog.
Često se animus u životu žene ispoljava pod vidom njenog razmišljanja o tome „kakve bi stvari trebalo da budu“ nasuprot onome kakve jesu, što onda daje povoda za stalna poređenja između ideala i stvarnosti i odatle proisteklo nezadovoljstvo.
Nije teško pogoditi da se animus svake određene žene razvija shodno obrascu njenog odnosa prema ocu, te da će preslikavati i varirati njegove elemente ili biti reakcija na njih.
Naravno, animus nije samo negativan: ukoliko žena kritičkim i poštenim uvidom u svoj duševni život uspe da prevlada nepovredivost svojih uverenja, mogao bi joj se otvoriti put razvoja. Animus je može obdariti muškim osobinama preduzetnosti, hrabrosti, intelektualnog poštenja, duhovne mudrosti.
Shodno jungovskom načelu kvaterniteta stepen razvijenosti animusa pojedinačne žene počinje:
- od predstave o snažnom, telesno dopadljivom junaku (Tarzan),
- preko romantičnog umetnika (romantičarski pesnik Šeli),
- zatim društveno angažovanog pronosioca reči (politički govornik),
- do duhovnog vođe (oličenog u Gandiju, na primer).
Jungovi psihološki tipovi
Moderni testovi za određivanje psihološkog tipa koji se mogu naći na internetu uzimaju u obzir kriterijume koje je utvrdio Karl Gustav Jung, a termini ekstravertan i introvertan odavno su ušli u svakodnevni govor.
Prvi označava osobu koja je društvena, neposredna, otvorena, lako sklapa kontakte, brzo reaguje na spoljašnje uticaje, dok je druga obično zatvorena, ćutljiva, okrenuta ka svom unutrašnjem svetu, sporije i odmerenije reaguje, i vrlo često je kritički nastrojena prema vladajućim društvenim obrascima.
Jung je uvek naglašavao da je jedini pravi predmet proučavanja psihologije pojedinac, i da mu treba prilaziti bez predrasuda i unapred pripremljenih teorija. Međutim, prilikom rada sa brojnim pacijentima, i uopšte stalnog posmatranja psihičkih fenomena, mogao se steći utisak da postoje mehanizmi i osobine ličnosti koje su zajedničke većem broju ljudi.
Jungova teorija o psihološkim tipovima
Kako bi se uneo nekakav red prilikom proučavanja bezbrojnih varijacija ljudske prirode, K. G. Jung je razvio svoju teoriju o psihološkim tipovima. Stalno je isticao da psihološki tipovi nisu dogmatski, te da se njihova uloga i primena sastoji pre svega u omogućavanju boljeg razumevanja ljudi između sebe u svakodnevnom životu, kao i prilikom terapije.
Prema Jungovom mišljenju, ukoliko bi tipovi psihijatra i pacijenta bili različiti (jedan ektravertan, a drugi introvertan), teško bi im pošlo za rukom da se slože i harmonično sarađuju. Takođe, mnogi izvori nesporazuma u svakodnevnom životu mogli bi se objasniti pomoću pripadanja različitim tipovima, jer svaki tip veruje za sebe da je njegovo gledište na mestu, a da je ovaj drugi suprotnog tipa neznalica, bezveznjak i šarlatan, to jest drugome odriče svaku vrednost.
Jungovska tipologija zasniva se na parovima suprotnosti i uzima u obzir kriterijume opšte podešenosti subjekta prema objektu, kao i osnovnih psihičkih funkcija.
Postoje dva različita tipa podešenosti prema spoljnjem svetu: ekstraverzija i intoverzija, dok je osnovnih psihičkih funkcija četiri, dve su racionalne— mišljenje i osećanje, i dve su iracionalne — oset i intuicija.
Ektraversija i introversija
Pre svega, valja istaknuti da ektraversija i introversija nisu karakterne osobine. K. G. Jung njih objašnjava kao mehanizme delovanja prema spoljašnosti, kao opšte tipove podešenosti jedinke prema spoljašnjem objektivnom svetu.
S obzirom na opštu i očiglednu raširenost ove suprotnosti, Jung veruje da je ona fundamentalna, i da se tipovi dele bez izbora, da izbor tipa nije stvar svesne volje čoveka.
Postoje porodice u kojima već vrlo rano jedno dete pokazuje sklonost ka ekstraversiji, a drugo prema introversiji, pri istim i jednakim majčinskim uticajima. Pošto, dakle, nije reč o svesno i namerno odabranom stavu, K. G. Jung smatra da ovaj fenomen svoje postojanje duguje nesvesnom, instinktivnom razlogu.
Oba tipa podešenosti imaju osnovu u dvama prirodnim i različitim načinima prilagođavanja jedinke na spoljašnje uslove u borbi za održanje života:
- prvi način, ekstraversija, predstavlja veću plodnost i razmnožavanje jedinke pri slabijim odbrambenim snagama same jedinke (kraćim životnim vekom);
- dok drugi, introversija, znači slabiju plodnost uz bolji odbrambeni mehanizam.
O tome on dalje iznosi svoje zapažanje:
„Čini mi se da je ova biološka suprotnost ne samo analogon nego i opšta osnova naših dvaju psiholoških načina prilagođivanja. Ovde bih želeo da se ograničim na opšte ukazivanje, na osobenost ekstravertnoga, s jedne strane, da se postojano troši i u sve rasprostire, i na tendenciju introvertnoga, s druge strane, da se brani protiv spoljašnjih zahteva, da se što više uzdržava od svih trošenja energije koja se odnose direktno na objekat, ali da zato sebi stvori što obezbeđeniju i moćnu poziciju… Što jedan ostvaruje obimnim vezama, drugi postiže monopolom.“
Oba načina su delotvorna i ostvaruju svoju svrhu. Na pitanje zašto se određeni čovek prilagođava spoljnom svetu na jedan, a ne na drugi način, može se odgovoriti samo da to zavisi od lične dispozicije — jednostavno nekima je podesnije da zauzmu jedan stav prema okruženju od oba koja su moguća.
Kakva je ekstravertna osoba?
Osobe koje opisujemo kao ekstravertne upravljaju se u najvećem broju slučajeva prema spoljašnjim, objektivnim okolnostima, a ne prema svojim subjektivnim shvatanjima. Naravno to ne znači da oni nemaju subjektivnih shvatanja nego da imaju sklonost da prilikom svog odlučivanja i delanja spoljašnjim okolnostima pridaju veću, odlučujuću ulogu negoli svom subjektivnom stavu.
Njihova pažnja upravljena je prema licima i stvarima, i interesovanje je njima toliko zaokupljeno da retko traži nešto izvan toga. Delanje ekstravertnih osoba je takvo da uzima u obzir date okolnosti i njima se prilagođava.
To, recimo, znači da će se prihvatiti poziv koji u tome trenutku pruža nadama bogate mogućnosti, doneti odluka primerena trenutnim sticaju prilika u nekom preduzetom poslu.
Prilagođavanje ili ulagođavanje?
Moglo bi se pretpostaviti da su s obzirom na njihovu uklopljenost i okrenutost spolja, ekstravertne osobe savršeno prilagođene životu, međutim to ne mora biti slučaj.
Ovde Jung razlikuje ulagođavanje od prilagođavanja. Naime, jedinka može biti potpuno prilagođena datim okolnostima, ali date okolnosti mogu biti nenormalne i neprirodne, te onda jedinka svojom ulagođenošću u takvu sredinu zapravo učestvuje u opštem skretanju sa „pravog puta“. Samo kada nastoji da sledi opšte zakone prirode za pojedinca se može reći da teži pravom prilagođavanju.
U skladu sa Jungovom koncepcijom o održavanju ravnoteže u psihičkom životu, svaka preteranost na jednoj strani vodi u krajnost, koja onda izaziva reakciju nesvesnog na drugoj strani. Tako, ukoliko čovek ekstravertnog stava previše potiskuje svoju subjektivnost, ona može nenadano ispoljiti, često na pogrešan način.
Ovde K. G. Jung navodi primer uspešnog poslovnog čoveka, štampara koji je od skromnog početka za dvadeset godina teškog rada unapredio svoj privatni posao i izdigao se do značajnog položaja. Onda je međutim kod njega nastupila subjektivna reakcija, setio se svojih zapostavljenih umetničkih sklonosti, i umesto da svoju potrebu kao kompenzaciju održava van posla, kao neki sporedno zanimanje, hobi, on je počeo proizvoditi prema svom vlastitom primitivnom ukusu. Za nekoliko godina njegova štamparija je propala.
Jung na osnovu svog iskustva smatra da je najčešća neuroza ekstravertnog tipa histerija. Histeriju karaketriše preterano opštenje sa licima iz okoline. Postoji tendencija histeričnog bića da sebe nastoji da učini interesantnim ljudima sa kojima saobraća.
Kakva je introvertna osoba?
Introvertne osobe ponašaju se tako da njihova subjektivna stanja, procene, mišljenja i osećanja imaju prevagu nad objektivno datim. Ljudima koji pripadaju ekstravertnome tipu vrlo često će introvertne videti kao egocentrične, osobenjake ili zanesenjake, ali Jung smatra da takvo viđenje nije ispravno i da ono neopravdano teži oduzimanju vrednosti.
Ljudsko saznanje uopšte uslovljeno je i subjektom koji saznaje, samim čovekom. Ovako K. G. Jung objašnjava prirodu zakonitosti introvertnog stava:
„Kao subjektivni činilac označavam onu psihološku akciju ili reakciju koja se sa delovanjem i uticajem objekta stapa u novo psihičko činjeničko stanje. Ukoliko subjektivni činilac od najstarijih vremena i kod svih naroda na svetu ostaje u veoma velikoj meri istovetan sa samim sobom — time što su elementarna opažanje i saznanja tako reći svagde i u sva vremena ista — utoliko je on isto tako čvrsto zasnovan realitet kao i spoljašnji objekat. Kad stvar ne bi tako stajala, onda se nikako i ne bi moglo govoriti o nekoj trajnoj i u bitnosti istoj i postojanoj stvarnosti, i sporazumevanje sa predanjima bila bi nemogućna stvar.“
Međutim, treba imati u vidu da, prema principu koji važi i za ekstraverni stav što je već spomenuto, prekomerni razvitak subjektivnog stava ne vodi ka boljoj prilagođenosti. On vodi ka veštačkom subjektivisanju svesti koja osobu otuđuje od realnosti.
Tada ugroženo Ja podiže silne brane prema spoljašnjosti ne bi li održalo varljivu i krhku, umišljenu nadmoćnost prema objektivnim činjenicama. Tada se u nesvesnom javlja reakcija i objekti kojima je dugo i uporno u svesnom stavu uskraćivana vrednost, zadobijaju nekakvu magijsku snagu primoravajući subjekat na još jače mere obezbeđenja protiv njihovog „razornog“ uticaja.
Prema mišljenju K. G. Junga, najčešća neuroza introvertnog tipa je nervna iscrpljenost, bolesna preosetljivost koja se manifestuje iracionalnim strahovima, povlačenjem od društva, nemanjem volje i koncentracije tj. psihastenija.
Osam psiholoških Jungovih tipova
Pored dva psihološka mehanizma koje je K. G.Jung opisao kao ekstraversiju i introversiju, on kao osnovu za svoju teoriju o psihološkim tipovima uzima u obzir i psihološke funkcije.
Njih ima četiri:
- mišljenje,
- osećanje,
- oset,
- intuicija.
Psihološke funkcije
Ovako ih opisuje u svom uvodnom tekstu za knjigu Čovek i njegovi simboli:
„Ova četiri funkcionalna tipa odgovaraju očiglednim sredstvima pomoću kojih se svest orijentiše prema iskustvu. Oset (tj. čulno opažanje, senzitivitet) govori vam da nešto postoji; mišljenje vam govori šta je to; osećanje vam govori da li je to prihvatljivo ili ne; a intuicija vam govori odakle to dolazi i kuda ide.“
Ovo nisu jedine psihološke funkcije (postoje i volja, fantazija…), ali Jung smatra da ih preporučuje njihova osnovna priroda. One su bazične, nisu sekundarne. Mišljenje i osećanje su racionalne funkcije, jer se zasnivaju na razumskom tj. logičkom zaključivanju, dok su oset i intuicija iracionalne jer su zasnovane na opažaju koji je neposredan.
Ovde valja objasniti kako Jung osećanje smatra racionalnom funkcijom, jer se to može učiniti čudnim. Osećanje koje on ima u vidu nije ni emocija, ni sentiment, ni afekat, već podrazumeva sud o vrednosti koji dovodi do prihvatanja ili neprihvatanja, do procene tipa dobar ili loš…
„Osećanje je pre svega proces koji se vrši između Ja i data sadržaja, i to proces koji sadržaju daje određenu vrednost u smislu usvajanja ili odbijanja („prijatnost” ili „neprijatnost”), ali zatim i proces koji se, bez obzira na trenutni sadržaj svesti ili na trenutne osetne senzacije, može pojavljivati tako reći izolovan kao „raspoloženje” („Stimmung”). … Stoga je osećanje i neka vrsta suđenja, ali koje je od intelektualnoga suda utoliko različno ukoliko se ne vrši radi donošenja neke pojmovne sveze, nego radi nekoga pre svega subjektivnoga usvajanja ili odbijanja.“
Dakle, prema Jungovim zapažanjima ljudi su tako sačinjeni da im nisu sve funkcije podjednako razvijene nego uvek jedna preteže, pa se na osnovu dominantne funkcije i određuje kom funkcionalnom tipu određeni pojedinac pripada, da li je misleni, osećajni, osetni ili intuitivni tip.
Pri tome se funkcije istog obeležja međusobno isključuju, ne mogu se imati podjednako razvijene obe racionalne funkcije, niti se mogu imati podjednako razvijene obe iracionalne funkcije.
Na primer, ako čovek pripada misaonom tipu, njegova osećajna funkcija biće slabije razvijena i biti označena kao tzv. „funkcija niže vrednosti” i imati primitivna, arhaična svojstva jer je u nerazvijenom stanju.
Ali zato jedna od preostale dve iracionalne funkcije (oset i intuicija) može biti znatno razvijena kod mislenog tipa, jer zbog svojih iracionalnih svojstava nije u suprotnosti sa preovlađujućom mislenom. Takvu funkciju onda nazivamo sekundarnom (ili pomoćnom).
Osam psiholoških tipova
Kada tipične stavove, introversiju i ekstraversiju, iskombinujemo sa četiri osnovne psihološke funkcije, dobijamo osam psiholoških tipova.
Ovo je nekoliko njihovih opštih karakteristika.
Ekstravertni misleni tip
Ovaj tip ličnosti teži da svoja celokupna ispoljavanja oblikuje prema intelektualnom promišljanju i zaključivanju koje se bazira na objektivnim činjenicama. Često svoja zapažanja i delovanje sabija u neku intelektualnu formulu za koju onda on smatra da ima opštevažeće značenje, i čije bi merilo i važenje da proširi na sve slučajeve.
Po prirodi stvari, najviše mu odgovaraju zanimanja državnog tužioca, reformatora, propagatora društvenih novina i slično. Međutim, što je intelektualna formula u kojoj je zatvaren njegov pogled na svet uža, to se ovaj tip više izlaže opasnosti da postane zanovetalo i mudrijaš, koji bi sve da stegne u jednu šemu.
Ekstravertni osećajni tip
S obzirom na to da se osećajnost vezuje pre svega za žene, pripadnici ovog tipa nalaze se većinom među njima. One su sklone da prihvate uvrežene moralne i društvene norme svog vremena. Svojim osećanjem užlebljuju se u objektivno date okolnosti.
Kada je u pitanju bračni izbor, opredeliće se za podesnog muškarca, onog čiji im društveni status odgovara. Jung primećuje da to nije uopšte loše, jer su često brakovi sklopljeni na ovaj način stabilni, i da su ovakve žene dobre drugarice svojih muževa sve dok se oni i njihova deca ponašaju u granicama onog što je normalno za njihov društveni sloj i njihovu zemlju.
Ekstravertni osetni (senzitivni) tip
Ima najjače razvijen osećaj za objektivnu realnost. Spoljašnji svet saznajemo čulima koja ona su deo naše nagonske prirode. Ekstravertni senzitivni tip uživa u jakim i intenzivnim osetima, i ovaj svet zaokuplja svu njegovu pažnju, nikada ne traži ništa izvan njega.
Ovaj tip se ispoljava u rasponu od čulnog neotesanca do rafinovanog estete. Uglavnom je društven, lepo se oblači, u njegovoj kući se dobro jede i pije, voli sve što je prijatno i komforno. Ne zanimaju ga ideje/ideali.
Ekstravertni intuitivni tip
Intuicija kao nesvesno opažanje kod ektravertnog (spoljašnjeg) stava ispoljava se u vidu traganja za novim mogućnostima. Ektravertni intuitivac vidi iza ili, bolje reći, ispred svakodnevnih pojava i može da nasluti nove mogućnosti razvoja neke situacije, posla, bilo kog ljudskog preduzeća.
U njegovoj pustolovnoj prirodi je da se nikad ne zadovoljava postignutim nego osvojena polja brzo napušta, tragajući za novim. Zanimanja u kojima se najbolje ostvaruje ovaj tip ličnosti su trgovac, spekulant, političar, marketinški stručnjak, PR.
Ako žena pripada ovom tipu, onda njene osobine više nalaze primenu u društvenosti, manje u profesiji. Takva žena se dobro koristi društvenim vezama, u stanju je da nanjuši i otkrije ljude od vrednosti, ali to sve brzo napušta u potrazi za novim izazovima.
Introvertni misleni tip
Kod ovog tipa prvenstvo pripada logičkom mišljenju koje je, međutim, upravljeno ka subjektivnoj činjeničnosti. Postoji sklonost ka razvijanju sopstvenih subjektivno obojenih teorija i (filozofskih) sistema. Objektivne činjenice imaju neznatnu vrednost, one su tek polazna tačka za gradnju misaonih tvorevina koje se od njih udaljavaju.
Kao tipičnog normalnog predstavnika mislenog tipa introvertnog stava Jung navodi Imanuela Kanta. Već samo ograničenje oblasti istraživanja ovog filozofa upućuje na zaključak o njegovoj pripadnosti ovom tipu: dok se Čarls Darvin(tipični predstavnik ektravertnog mislenog tipa prema Jungu) bavi proučavanjem činjenica objektivnog spoljašnjeg sveta, Kant se bavi kritikom moći saznanja uopšte.
Introvertni osećajni tip
Najviše se sreće kod žena. One su spolja neupadljive, nemaju težnju da se izdvajaju svojim izgledom i ponašanjem, deluju ravnodušno i nezainteresovano. Spoljni površni sud im odriče svako osećanje, jer ih ne pokazuju otvoreno.
Međutim, njihova osećanja nisu ekstenzivna nego intenzivna, razvijaju se u dubinu. Uopšte, bogat unutrašnji život njihova je osnovna karakteristika. Često suzdržana strasna osećajnost isijava u vidu nekog teško odredivog, dominantnog uticaja na njihovu okolinu.
Introvertni osetni (senzitivni) tip
Ovde je naglasak na subjektivno determinisanoj obradi čulne senzacije. Recimo, svi vidimo iste stvari, ali ih pritom doživljavamo različito zavisno od naše subjektivne percepcije, što postaje očevidno pri umetničkoj reprodukciji (ili kreaciji) viđene stvarnosti. Potpuno isti slikarski motiv, na primer, jednu određenu vazu sa cvećem, svaki od umetnika naslikaće na svoj način.
Dok kod ekstravertnog senzitivca čulna vezanost ostaje usmerena na objekat, kod introvertnog osetnog tipa ona se udaljava od objekta i približava subjektu, postaje natopljena subjektivnim bojama. Može se očekivati da je najviše umetnika i esteta koji pripadaju ovom tipu.
Introvertni intuitivni tip
Najtajanstveniji je i najneprozirniji od svih tipova, jer je najmanje komunikativan. Sledi svoje unutrašnje vizije, intuicijom doseže do arhetipova zakopanih u svom biću, objektivna stvarnost ga nimalo ne zanima i na nju se ne obazire.
Glas propovednikov u pustinji, tako Jung opisuje suštinu ovih ljudi. Mistici, proroci, vidovnjaci pripadaju ovom tipu.
Karl Gustav Jung o rascepljenosti modernog čoveka
Karl Gustav Jung je pri zalasku svoje uspešne karijere bio zamoljen da napiše knjigu kojom bi se najšira čitalačka javnost upoznala sa njegovom psihologijom. Posle kraćeg kolebanja, odazvao se ovom pozivu i tako je nastala knjiga Čovek i njegovi simboli, sastavljena od pet delova.
Uvodnu studiju Pristup nesvesnom napisao je sam Jung, dok su preostala četiri poglavlja napisali njegovi najbliži saradnici prema njegovoj želji i savetima.
Iako je ona napisana pre nešto manje od šezdeset godina, teme koje su u njoj obrađene aktuelne su i dan-danas. Može se reći da su još zaoštrenije postavljene u savremenom, ubrzanom i digitalno-tehnokratskom svetu naše svakodnevice.
Ovo su problemi na koje je Jung na razumljiv i slikovit način ukazao:
- Precenjivanje snage volje pojedinca oslobođenog praznoverja, ali sa novim unutrašnjim rascepom i demonima koji ga prate;
- Zašto su religijska i druga opšta „nenaučna“ uverenja neophodna ljudima;
- Činjenica o nenadoknadivom gubitku povezanosti savremenog „racionalnog“ čoveka sa simbolima iz prirode.
„Jedino što odbijamo da priznamo jeste činjenica da zavisimo od „sila“ koje su izvan naše kontrole. Tačno je, međutim, da je civilizovan čovek od nedavno stekao izvesnu količinu snage volje, koju može da primeni kad god poželi. On je naučio da uspešno obavlja svoj posao, a da prethodno ne mora da pribegava pesmama i bubnjevima kako bi ga oni doveli u stanje da radi. Čak se oslobodio i svakodnevne molitve za Božiju pomoć. Može da sprovede ono što naumi, i svoje ideje bez sumnje može glatko da pretvori u delo, dok primitivnom čoveku na svakom koraku smetaju strahovi, praznoverje i druge nevidljive prepreke delovanju. Moto: „Ono što hoćeš to i možeš“ – praznoverje je modernog čoveka.
No ipak, održanje svoje vere savremeni čovek plaća priličnim nedostatkom samoposmatranja. On je slep za činjenicu da i pored sve njegove razumnosti i delotvornosti njime vladaju „sile“ koje su izvan njegove kontrole. Njegovi bogovi i demoni nisu nipošto nestali; samo su dobili nova imena. Oni ga održavaju u pokretu bez odmora, s nejasnim strepnjama, psihološkim komplikacijama, nezasitom potrebom za pilulama, alkoholom, duvanom, hranom – i, pre svega, velikim brojem neuroza.“
„Međutim, postoji jedan čvst empirijski razlog zašto bi trebalo da negujemo misli koje nikada ne mogu da budu dokazane. Za njih se zna da su korisne. Čoveku su svakako potrebne opšte ideje i uverenja koja će dati smisao njegovom životu i omogućiti mu da pronađe svoje mesto u vaseljeni. On je u stanju da podnese i najneverovatnije teškoće kada je uveren da imaju smisla; uništen je kada mora da prizna, povrh svih svojih nevolja, da učestvuje u „besmislenoj priči nekog idiota“.
Uloga religijskih simbola jeste da daju smisao čovekovom životu. Pueblo Indijanci veruju da su oni sinovi Oca Sunca i to verovanje im daruje perspektivu (i cilj) koja daleko prevazilazi njihovo ograničeno postojanje. Pruža im obilje prostora za razvijanje ličnosti i omogućava im ispunjen život kompletnih ličnosti. Njihov položaj je mnogo bolji od položaja čoveka u našoj civilizaciji, koji zna da je (i da će ostati) samo običan gubitnik bez ikakvog unutrašnjeg smisla u svom životu.
Osećaj dubljeg smisla postojanja uzdiže čoveka iznad pukog zarađivanja i trošenja. Ako tog smisla nema, on je izgubljen i jadan. Da je sv. Pavle bio uveren da je on samo običan lutajući tkalac ćilimova, on zasigurno ne bi bio čovek kakav je bio. Njegov stvarni i smisleni život bio je u unutrašnjem uverenju da je on Božiji glasnik. Neko bi mogao reći da je patio od megalomanije, ali to mišljenje bledi pred svedočenjem istorije i sudom kasnijih generacija. Mit koji ga je obuzeo učinio je od njega nešto više od običnog zanatlije.
Međutim, takav mit se sastoji od simbola koji nisu svesno smišljeni. Oni su se dogodili. Nije čovek Isus stvorio mit o bogočoveku. On je postojao mnogo vekova pre njegovog rođenja. On je i sam bio ponesen tom simboličnom idejom koja ga je, kako nam govori sv. Marko, uzdigla iz skučenog života drvodelje iz Nazareta.“
„Savremeni čovek ne shvata do koje mere ga je njegov „racionalizam“ (koji je uništio njegovu sposobnost da odgovara na numinozne simbole i ideje) prepustio milosti psihičkog „podzemlja“. Oslobodio se „predrasuda“ (ili barem tako misli), ali je u tom procesu izgubio svoje duhovne vrednosti u veoma opasnoj meri. Raspala se njegova moralna i duhovna tradicija, i on sada, zbog tog raskida, ispašta u zbunjenosti i rascepljenosti koje su rasprostranjene u čitavom svetu.
… Kako je naučno razumevanje raslo, tako je naš svet postajao dehumanizovan. Čovek se oseća usamljenim u kosmosu zato što više nije povezan s prirodom i izgubio je svoju emotivnu „nesvesnu istovetnost“ sa prirodnim pojavama. One su polako izgubile svoja simbolička značenja. Grmljavina više nije glas razbesnelog Boga, niti je munja njegovo osvetničko koplje. Ni u jednoj reci nema duha, nijedno drvo nije čovekov životni princip, nijedna zmija otelovljenje mudrosti, nijedna planinska pećina dom velikog demona. Čoveku više ne govore nikakvi glasovi iz kamena, biljaka i životinja, niti se on obraća njima, verujući da ga oni mogu čuti. Nestao je njegov dodir sa prirodom, a s njim i duboka emotivna energija koju je stvarala ta simbolička povezanost.“
