Jelena Ćeriman Foto: Medija centar
Kako pokazuje nedavno istraživanje o povezanosti rodnih stereotipa i rodno zasnovanog nasilja, znatan broj žena ne bi napustio nasilnog partnera niti bi prijavio nasilje.
Piše: Marjana M. Stevanović
Takođe, veliki broj devojaka smatra da je za ženu najvažnije da se ostvari u ulozi majke i da vredi onoliko koliko je spremna da se žrtvuje za svoju decu i porodicu.
Ipak, na osnovu iskazanih stavova osamnaestogodišnjih devojaka iz Vranja, Jagodine, Novog Pazara, Kikinde i Beograda, koje su bile obuhvaćene istraživanjem u okviru projekta „Sa devojkama i za devojke – Podrška lokalnim kancelarijama za mlade u podizanju svesti u oblasti rodne ravnopravnosti“, a koje je analizirala Jelena Ćeriman iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, može se zaključiti da postoji potencijal za promene u našem društvu kada je reč o toleranciji na nasilje u partnerskim vezama.
– Čak 95 odsto ispitanica smatra da žena ne treba sve da istrpi da bi sačuvala brak, što znači da mlade devojke ne misle da su odnosi trpljenja zdravi i funkcionalni za partnerski odnos. Uz to, većina devojaka smatra da kontrola i ljubomora nisu izraz ljubavi – kaže za Danas Ćeriman.
Ostaje pitanje, kako dodaje, na koji način osnažiti žene da prijave nasilje „uprkos različitim sredinskim faktorima koji ih u tome zaustavljaju“.
U Srbiji je, s druge strane, još uvek visoko vrednovan žrtveni model roditeljstva, koji je u našem društvu postao posebno izražen 90-ih. Prema mišljenju većine roditelja iz jednog značajnog istraživanja iz tog perioda – roditelji nemaju prava na svoj život.
– U situaciji oskudnih resursa, glavni način preživljavanja domaćinstava bilo je oslanjanje na lične resurse u porodici, pre svega na žene, koje tada prihvataju svoju žrtvenu ulogu kao svojevrsnu kompenzaciju za odsustvo moći u javnoj sferi – kaže Ćeriman o modelima porodice u tim burnim vremenima. Takav model, koji se održao i do danas, naša sagovornica objašnjava preko određenja „dobre majke“ i „dobrog oca“.
– Dobra majka je i dobra majka, i domaćica, i supruga ili, kako bi roditelji koje sam intervjuisala 2012. godine rekli: „ona koja ti ispunjava želje i pre nego što ih zamisliš“, a dobar otac obezbeđuje sigurnost porodici, kako materijalnu, tako i fizičku i njegova primarna uloga je uloga hranioca porodice bez obzira na zaposlenost majke – navodi Ćeriman.
Međutim, takva podela uloga u domaćinstvu, ističe ona, opterećujuća je i za muškarce i za žene. Jer, ukoliko se ne ispune zadata očekivanja, koja prvenstveno dolaze iz okruženja, događaju se konflikti kako na partnerskom, tako i na ličnom nivou. Stoga je bilo važno, objašnjava Ćeriman, ispitati kako mlade devojke gledaju na ovo pitanje. Istraživanje tako pokazuje da 81 odsto devojaka smatra da majka treba sve da žrtvuje za svoju decu. Da je žena potpuno ostvarena tek onda kada postane majka misli 42 odsto. S tvrdnjom da je primarna uloga žene da bude domaćica, a muškarca da bude hranilac porodice najviše su saglasne devojke iz Novog Pazara. Devojke takođe ističu da su najveći pritisci sa kojima se susreću u svom svakodnevnom životu upravo komentari koji idu u pravcu njihovog ukalupljivanja u ulogu žene koja je u potpunosti posvećena porodici, odnosno rečima jedne devojke: „Doživela sam to da mi kažu da žensko ne treba da završava fakultet jer žene ne treba da rade, već samo muškarci.“
Ipak, skoro sve devojke iz uzorka prepoznaju rodne stereotipe i ističu da im se događalo da, ukoliko se ne priklone postavljenim zahtevima, za posledicu dobijaju ismevanje i omalovažavanje ili etiketiranje. Prema izjavama devojaka, posledice idu i do zabrane školovanja ukoliko se ne prilagode standardima sredine. Čak 76 odsto devojaka navelo je da su se našle u situaciji da im neko kaže da nisu dovoljno dobre u nečemu ili da nešto ne bi trebalo da rade samo zato što su devojke: „Govorili su mi da ne treba da se bavim fudbalom, da treniram, jer ja sam devojka a to je sport za dečake“; „Jedan od primera je upis u vojnu gimnaziju kada mi je okolina govorila da to nije za mene jer sam žensko, jer ja to ne mogu da izdržim fizički“, beleži se u istraživanju.
– Plasiranje ovakvih stavova u javnosti potkrepljuje održavanje stereotipne slike o devojkama kao o „nežnijem polu“. Obeshrabrivanje devojaka da ostvare svoja interesovanja ili da iskažu svoju različitost često se ostvaruje pod referencom dobrih namera i pružanja saveta devojkama, ali još češće direktno u vidu postavljanja zabrana ili normi – objašnjava Ćeriman. Kako dodaje, norme se uglavnom ispoljavaju preko upotrebe glagola moći, smeti, trebati, hteti… U primerima se primećuju izrazi koji sugerišu da devojka nešto „ne može“, „ne treba“ da uradi ili da nešto „nije za nju“.
Kontinuirano nametanje zahteva sredine kod mladih devojaka može dovesti do stvaranja loše slike o sebi i sopstvenim sposobnostima, te uopšteno do gubljenja samopouzdanja i odustajanja od vlastitih interesovanja. Odustajanje od određenih interesovanja potom vodi u sve veće rodne segregacije mladića i devojaka poput segregacije u određene grupe zanimanja. Dostupni podaci pokazuju da su u sistemu visokog obrazovanja devojke najbrojnije u oblasti društveno-humanističkih nauka, umetnosti i zdravlja, a na tržištu rada u polju usluga i pomažućih profesija.
– Segregacija u pogledu profesionalnog rada neizbežno znači i ekonomsku neravnopravnost, te u krajnjem ishodu dovođenje devojaka i žena u položaj povećanog rizika od siromaštva – zaključuje Ćeriman.
Rodnu ravnopravnost i samoodbranu u nastavu
Stavovi i iskustva devojaka pokazuju da one osećaju društvene pritiske, ali da su isto tako svesne i sopstvenih snaga i potencijala. U njihovim stavovima se može nazreti otpor prema sredini koja im svakodnevno nameće jasno omeđene rodne uloge i identitete. „Ovaj podatak još jednom potvrđuje neophodnost sistemske i integrisane akcije u pravcu smanjenja rodne neravnopravnosti, te osmišljavanje akcija koje bi uključile i druge aktere u lokalnoj zajednici a ne samo mlade devojke“, naglašava Jelena Ćeriman. Same ispitanice smatraju, između ostalog, da rano obrazovanje dece o rodnoj ravnopravnosti i rodno osetljivi nastavni programi mogu imati značajnu ulogu u formiranju pozitivnih stavova prema ravnopravnosti žena i muškaraca i sprečavanju nasilja. U pogledu mera bezbednosti, neke od njih predlažu pojačan policijski nadzor u lokalnim zajednicama, naročito u večernjim časovima, kao i strože kazne za počinioce nasilja, ali i organizovanje kurseva samoodbrane za devojke.
