Ljubav, prijateljstvo, poštovanje nisu u stanju da ujedine ljude toliko kao zajednička mržnja.
Anton Pavlovič Čehov
Voljno robujem novinarskom pravilu da tekst mora početi nečim aktuelnim. Iako politički lideri od Istoka do Zapada zdušno i svakodnevno daju povoda da ih se citira u negativnom svetlu, ja bih se ipak okrenuo onim osmoškolcima, iz škole koja nosi Karađorđevo ime, što su tukli i kinjili malog Roma koji se drznuo da uzme u ruke srpsku zastavu. Agresivni balavci će verovatno dobiti nižu ocenu iz vladanja i kvit, ali ni njih, ni njihove roditelje, a bojim se ni nastavnike, neće to naučiti makar istoriji, ako ne i toleranciji. Hoću reći, Karađorđe je pre više od dvesta godina doneo “cigansku haračliju” kojom se Romi po upravnim i sudskim stvarima izjednačuju sa srpskim stanovništvom1) – jer su se u Srpskom ustanku, pod srpskom zastavom i s njom u ruci borili protiv Turaka. Tome današnja narcisoidna istorija ne uči đake. Toliko za aktuelni uvod.
Vodeći komentator časopisa “Fortune”, Dejvid De Volf (Wolf), objavio je tekst o menadžerima u kojem je najupečatljiviji naslov: “Biti lider znači biti omražen”. Konstatacija se ne odnosi samo na lidere u privredi nego još više na političke aktere, i to širom sveta. Sa njima je muka što su, za razliku od privrednih menadžera, većinom istovremeno i voljeni i omraženi. Nabrojao bih najznačajnije omraženo/voljene lidere od istoka na zapad: Putin, Lukašenko, Kvasnjevski, Erdogan, Vučić, Orban, Maduro, Tramp…
Nije lako ustanoviti redosled među njima. Kada je Putin 7. maja 2000. godine postao predsednik Rusije, njegov kolega iz Belorusije, Lukašenko, već je bio na polovini svog drugog mandata. Lukašenko nije imao potrebe da izmišlja sebi Medvedeva (koji nije slučajno za 4 santimetra niži od nevisokog Putina) sa kojim će se smenjivati na vlasti. U prvom krugu izbora 1994. godine dobio je 45 odsto, a drugoplasirani Kebič je dobio samo 15 odsto glasova. U sledećem krugu pobedio je sa 80 odsto osvojenih glasova. Serija tzv. “bugarske većine” kako to Italijani zovu, se nastavlja izborima 2001: pobeda sa 75,65 odsto glasova, 2006. raste na 82,6 odsto, pa 2010. “pada” na 79,65 odsto i sadašnji peti mandat za redom je 2015. godine dobio sa 83,48 odsto glasova. Pritom, od prvog mandata ne prestaju protesti protiv diktatorskog upravljanja zemljom, nepoštovanja osnovnih demokratskih principa, neuspešne ekonomske politike (na 67. mestu u svetu po kupovnoj moći građana)… slobodno se može dopisati sve negativno što kom padne na pamet. Lukašenko je samo najuspešniji, a svi ostali, uključiv i one koji nisu nabrojani, imaju nesumnjivu ambiciju da ga dostignu i prestignu.
Italijanski donedavni premijer Mateo Renci, iako danas samo sekretar Demokratske partije i dalje je vodeća politička ličnost, pa je na nedavnom ispitivanju javnog mnenja izborio prvo mesto i kao najpopularnija (20 odsto) i kao najomraženija (30 odsto) ličnost u Italiji. Ostali su uočljivo iza njega. Vrlo je slična pozicija bila uoči izbora u SAD kada su po naklonosti i omrazi Hilari Klinton i Donald Tramp doživeli ipak da im prvo mesto u obe kategorije otme Ledi Gaga! Kod njih je šoubiznis uvek ispred i uzor politike.
Profesor Semir Zeki sa Univesity College London stekao je međunarodnu reputaciju baveći se upravo problemom dualnosti osećanja. S obzirom da mu je struka neurologija, i da ta nauka cveta od kada postoji magnetna rezonaca, on je ustanovio da i ljubav i mržnja angažuju ista područja mozga, iako su osećanja oprečna. Ne bih se petljao u detalje koje uglavnom ne razumem, ali sasvim je jasno kada prof. Zeki konstatuje da se može izmeriti kako je onaj koji nekoga voli manje kritičan, dok “hejter” – mrzilac deluje trudeći se da iskoristi svoje psihičke sposobnosti kalkulišući kako će nauditi, povrediti, uniziti fokusiranu osobu. Pritom, ljubav ima tendenciju da vremenom jenjava, dok mržnja teži da eskalira.
Preosećajna Simon Veil, filozofkinja i mistik (umrla je iz saosećanja sa žrtvama rata) ima jednu lepu rečenicu koja u današnje vreme sve manje biva privlačna, a glasi: “Zlo je suprotno dobru, ali dobro nije suprotno ničemu”. Robert Sternberg, ex predsednik APA (American Psycological Association) u knjizi2) “Psihologija mržnje” tvrdi manje poetski da nasuprot mržnji nije ljubav nego – indiferentnost! On inače mržnju deli na “hladnu” – prezir prema drugome i “vruću” agresivnu, punu besa. Ona hladna mržnja prema istoričarki Nensi Izenberg (Nancy Isenberg) tradicionalno razvijana u Americi u odnosu na sirotinju, stekla je neoliberalizmom status klasnog “rasizma”. Po njoj je “neoliberaizam filozofija koja tržište uzdiže na nivo vodilje svih ljudskih akcija i svako ko u tom kontekstu nije uspešan zaslužuje prezir”.
Izvrstan primer za vruću varijantu su stihovi Oskara Daviča koje je neki dan na FB stavila jedna aktivistkinja pokreta Slobodni građani, a glase:
“Jednoga dana, o jednoga dana
bljesnuće svetlo mitraljeza
kad drugačije svetlo ne može doći”.
Ta varijanta, ma koliko bila poetska, sadži osećanje da napetost dogoreva i da se legalnim, demokratskim putem ne mogu menjati odnosi vlasti i građana. Izbori kao opšteprihvaćeni instrument demokratije uparen sa doslednim poštovanjem pravnih regula pokazuju da su svi na početku nabrojani državnici diktatorskog opredeljenja na vlast došli demokratskim putem i na vlasti se održavaju podjednako koristeći te kriterijume (prilagođavajući ih sebi). Njihova opozicija od Vladivostoka do San Franciska pokušava da se za neuspeh pravda ukazivanjem na nepravilnosti, odnosno krađe, u izbornom postupku. A kako tvrdi italijanski konstitucionalista, Gustavo Zagrebelski, izborni zakoni i izborna procedura nisu centralni problem već opredeljenje većine glasača.
Voljeno/omraženi lideri niti znaju, niti žele da saznaju kako je Džon Stjuart Mil pre dva veka proklamovao da ako bi svi ljudi mislili isto, a samo jedan drugačije, nepoštovanje njegovog mišljenja značilo bi unižavanje demokratije. Oni znaju samo za izvitopereno tumačenje demokratije po kojem većina daje odrešene ruke vladaocu. Njihovo ponašanje proističe iz dubokog nepoštovanja, čak prezira prema “demosu”. Iz nemoći prema moćnom opresivnom aparatu koji svi ti lideri poseduju rađa se mržnja. Mržnja koja se širi, razgranava na sve strane i koju njeni zastupnici tumače kao pravo na slobodno izražavanje mišljenja pozivajući se na 10. član Konvencije o pravima građana. Ista ta konvencija sadrži i zabranu diskriminacije koja njima ne ide u korist.
U Americi je izražavanje mržnje zaštićeno pozivanjem na Prvi amandman njihovog ustava – tvrdi Đovani Zikardi, pravnik i autor knjige “Mržnja online”. Mržnja je postala ekonomska pokretačka snaga na društvenim mrežama, jer mržnja se gleda i čita radije nego umilne pastorale, a svaki klik donosi prihod. U praksi su sloboda govora (free speech) i govor mržnje (hate speech) izjednačeni. Kako se kod nas sumanuti svetski trendovi lako kaleme to su mediji prepuni ogavnih i vulgarnih tvrdnji i političkih prepucavanja međusobno tako da čoveku prosto lakne kad naleti na “cheeky exploit” – pomodnu budalaštinu3), koju bi po osnovu zdravog razuma morao bar da prenebregne.
Sve veći je broj nesumnjivo intelektualnih osoba koje se mašaju psovke i vulgarnih reči. Slutim da je njihova namera da se približe ili dodvore dominatnom prostakluku, da ga valjda posle preveslaju na civilizovanu stranu. Jedinjenje lošeg i dobrog ne daje dobre rezultate. Dokaz je tragični pokušaj Đinđića da sa Crvenim beretkama napravi savez.
“Socijalna fraktura” – naziv je za sve prisutniju antagonizaciju u savremenom društvu koja dobija formu pokreta odbijanja (bilo čega) što vlasti predlažu. Nekada je Gadafi bio vođa Fronta odbijanja, zemalja koje su narcisoidne vođe odvele u propast. Danas je odbijanje postalo ideologija neobuzdane politizacije po cenu prenebregavanja interesa građana i društva. U italijanskom parlamentu, na primer, nije moguće postići saglasnost vlasti i opozicije ni na jednom pitanju, ma kako ono bilo vitalno po interese zemlje i građana. Izglasavaju se zakoni i uredbe dokupljivanjem većine sa poslaničkog otpada (mešovita grupa). Bitna razlika između stabilnih skandinavskih zemalja i juga Evrope, kome pripadamo i mi, je sposobnost Skandinavaca da uprkos međusobnim političkim sukobima4) uspevaju da razdvoje političke interese od interesa države i građana. U tim zemljama nije nikakva retkost da vlada i opozicija zajednički glasaju mere koje znače doprinos opštem dobru.
Mržnja, netrpeljivost, prostakluci, zlovolja, bes prosto cure ne sve strane iz medija. Nemačka je smogla snage da pokrene donošenje zakona (usvojen nacrt) kojim se oni koji doprinose širenju mržnje i lažnih vesti kažnjavaju do 50 miliona evra – što nije malo čak ni za Fejsbuk, Tviter i slične medijske gromade. Čitam šta sve naši novinari, koji bi trebalo da budu odgovorniji od internet bašibozuka, pišu na račun Vučića – koji je, ne zaboravimo, izabran voljom većine glasača uz manje sumnje nego predsednik Amerike. Kao što je uostalom biran i njegov mentor Milošević. Nisam ga glasao, šta više nemam ni trunke naklonosti prema njemu, njegovoj aroganciji i osobama koje mu pomažu da vlada. Držim se mudrosti Erazma Roterdamskog i njegovog: “Sačuvaj me bože usrećitelja…”
Iz esnafskih ili ideoloških razloga da budem na strani novinarskih prostakluka i mržnje jednostavno, bar za mene, nije moguć izbor. I prostakluk i bes dokaz su nemoći, nesposobnosti da se analizira i traže argumentovani otpori vlastodržačkom poretku. Možda se na taj način može promeniti vlast – mada ne znam ni za jedan takav slučaj – ali ne i shvatanja. Napadi na Anu Brnabić, osobu koja je dobila mandat za sastav vlade, što je za našu sredinu revolucionarni gest – ogavni su i zasnovani na multiploj mržnji prema drugačijima. Pitanje je mrze li je i vređaju zato što je gej, ili zato što je uspešna na poslu, ili zato što se prihvatila da radi korisne stvari, ali u okrilju vlasti koju drži Vučić. Ni u jednom napadu na nju nisam našao zamerku njenom radu na opštu dobrobit dok je bila ministar. Tu je ona razlika između nas i Skandinavaca. Opozicija mora shvatiti da u Srbiji, pored Vučića, postoje i građani, kakvi god da su, i da ne moraju biti ni za vlast ni za njenu opoziciju.
Završio bih citatom iz predizbornog govora Saše Jankovića: “Ne želim da vas lažem, neću da vam obećavam da ću vas zaposliti lečiti, hraniti… svima nam treba nešto drugo. Treba nam država. Ovo nije pitanje da li ću ja biti predsednik već da li će bilo ko od vas moći da radi posao, a da se ne klanja. Treba nam država čiji službenici odgovaraju pred zakonom, a ne pred sudom partije…” To su reči ozbiljne političke ličnosti, bez mržnje, bez okrivljavanja drugoga. Na takvoj platformi van vladajućih političkih struja u Francuskoj je uspeo Makron. Francuska je pokazala da ima kritičnu masu za promenu društvenih okolnosti. Redovno pratim na internetu “Podršku Saši Jankoviću” i bojim se da mnogi prilozi nisu na nivou političkog dostojanstva onoga kome bi da daju podršku svojim nedovoljnim razumevanjem.
