Ljudi širom sveta upadaju u dugove i ostaju bez domova zbog neoliberalnih stambenih politika. Katastrofa solitera Grenfel pokazuje da se cena takve regulacije stanovanja plaća životom.
Sat vremena nakon ponoći 14. juna, katastrofalan požar zahvatio je soliter Grenfel u zapadnom Londonu. Požar nepoznatog porekla proširio se neverovatnom brzinom i u kratkom roku ostavio iza sebe zgarište. Nebrojeni ljudi ostali su zarobljeni u ovoj dvadesetčetvorospratnici, dok oni koji su se našli u blizini svedoče o potresnom prizoru solitera u kome su iza prozora čitave porodice nestajale u dimu. Zapadnim Londonom odjekivali su očajnički pozivi u pomoć onih koji nikada neće napustiti zgradu.
Danas, šest dana nakon požara, vlada i dalje drži u tajnosti broj žrtava, dok oni koji još uvek tragaju za članovima porodica i prijateljima strahuju da je u pitanju nekoliko stotina ljudi. Ovaj požar nije bio nesrećan slučaj, već posledica klasno zasnovane politike socijalnog stanovanja i politike zasnovane na merama štednje. Ovo su smrtonosne posledice takozvane stambene krize i višedecenijske neoliberalne stambene politike.
Deo grada u kome se nalazi ova zgrada važi za najbogatiji deo Londona. U opštini Kensington i Čelzi nekretnine dostižu višemilionske cifre. Ipak, ne žive svi njeni stanovnici u raskošnim kućama. Ova opština je duboko klasno podeljena na elitni deo grada i na deo u kome žive stanari socijalnih stanova koje rentiraju od opštine, ili koje su otkupili kao deo politike „prava na otkup“, koju je uvela Margaret Tačer.
Stanari solitera Grenfel su mrtvi jer su bili siromašni ili jer nisu bili dovoljno „dobrostojeći“. London je grad galopirajuće džentrifikacije i klasnog čišćenja nepoželjnog stanovništva. U toku je rat protiv svih onih koji ne mogu da priušte ogromne cene kvadratnog metra i svih onih čiji je dom u opštinskim stanovima koji se nalaze na profitabilnim parcelama. U tom svetlu je neophodno sagledati i ovu katastrofu koja je odnela stotine života.
Principi stambene politike
U Britaniji je džentrifikacija vodeći princip stambene politike, zbog čega su opštinski stanovi namerno zapostavljeni. Propale zgrade se neodržavanjem pripremaju za rušenje, da bi se na tim parcelama izgradili novi luksuzni stanovi ili poslovni prostor. Nekadašnji stanari raseljavaju se daleko od svojih lokalnih zajednica, porodica i prijatelja.
Za razliku od mnogih drugih projekata socijalnog stanovanja u Londonu, koji su od establišmenta medijskom propagandom proglašeni propalim zabitima u kojima vladaju kriminal i nasilje, soliter Grenfel je imao tu sreću, tj. nesreću, da bude uključen u program regeneracije obnovom. U soliter je prošle godine uloženo deset miliona funti. Ipak, ovaj projekat nije bio vođen motivom da se poboljša život njegovih stanovnika, već željom da se ulepša panorama iz okolne zaštićene zone i luksuznih stanova.
Prema uvidima vatrogasaca, požar u soliteru Grenfel proširio se ogromnom brzinom upravo zbog radova sprovedenih tokom rekonstrukcije. Na spoljašnji deo zgrade postavljena je jeftinija zapaljiva izolacija od plastičnih materijala, koja je, prema svedočenjima, požar prenela širinom i visinom cele zgrade, koja bi bez te oplate bila zaštićena betonskim spoljašnjim zidom. Stanari ovog solitera su se nebrojeno puta žalili opštini i upozoravali na probleme vezane za bezbednost objekta, uključujući opasnost od požara. Devedeset posto stanara potpisalo je nezavisnu peticiju kojom se traži istraga vezana za kompetentnost organizacije zadužene za upravljanje zgradom, ali ih je opština odbila. U pitanju je sistemski nehat koji je do određene mere legalizovan tokom prošle godine u britanskom parlamentu odbijanjem amandmana u stambenoj regulativi koji bi omogućio sistematsko bavljenje podizanjem standarda zaštite zdravlja i bezbednosti u stambenim objektima. Stotine ljudi umrlo je u toku jedne noći jer se London planski obnavlja u interesu bogatih i moćnih, dok su životi većine bezvredni.
Slična politika sve više uzima maha i u Srbiji. Da se Beograd obnavlja u interesu bogatih i moćnih i da život nekada slavljenih radnica i radnika nema nikakav značaj pokazuju svi malobrojni primeri većih projekata obnove grada, od Beograda na vodi do Univerzijadom vođenog Belvila. Nekadašnji stanari agresivno se uklanjaju s profitabilnog zemljišta. Medijska slika se gradi pričama onih malobrojnih koji su izvukli bolji kraj, dok se problemi svih ostalih guraju pod tepih.
Tokom raseljavanja Savamale i Bare Venecije jednom broju stanara je pod pretnjom ponuđen samo nesiguran smeštaj u trajanju od godinu dana. Onima koji su godinama živeli u straćarama u centralnim delovima Beograda, zbog raspada socijalnog sistema i rata, dodeljeni su umesto stanova metalni kontejneri. One srećnike koji su dobili takozvane socijalne stanove u Kamendinu država danas tuži i preti im iseljenjem, jer je postavila uslove konkursa koji su u startu garantovali da novi stanari neće moći da plate račune. Nekadašnji radnici firmi poput „Trudbenik gradnje“, odavno prodati zajedno sa svojim fabrikama, pružaju poslednji otpor iseljenju sa skupog zemljišta, dok privatni izvršitelji postaju sve moćniji profiteri politike klasnog čišćenja centralnih zona Beograda.
Održavanje zgrada je na tako lošem nivou da je pitanje dana kada će katastrofe razmera one u soliteru Grenfel početi da se dešavaju i u Srbiji. Ovaj problem dobija nove dimenzije sa uvođenjem profesionalnih upravnika i firmama koje se bave održavanjem, čime se upravljanje izmešta iz zajednice, a sav finansijski teret prebacuje na one koje nisu u stanju da plate.
Stvaranje novih veza solidarnosti
Masovno ubistvo regeneracijom dovelo je u Londonu do eksplozije akumuliranog i posve artikulisanog besa. Paralelno je nikla masovna solidarna (humanitarna i politička) mobilizacija. Dan nakon požara lokalna zajednica, skrhana tugom, precizno je artikulisala svoje zahteve: da zemljište na kome je soliter ostane u javnom vlasništvu, da se na mestu izgorele zgrade izgradi jednak broj novih socijalnih stanova bez ijednog izgubljenog, da se žrtvama nađu stanovi u istom kraju, kao i da se pruži podrška stanarima okolnih zgrada. Samoorganizovani protest toga dana se završio upadom i privremenom okupacijom opštinske zgrade nakon što je odbornike koji su odbili da se sretnu sa stanarima policija počela da evakuiše na zadnja vrata.
Nakon tri dana od požara, ni opština niti država nisu preuzele odgovornost za organizovanje volonterske pomoći oko solitera. Samoorganizovani volonteri i različite institucije iz lokalne zajednice prikupljaju pomoć, vode solidarnu kuhinju za sve one kojima su potrebni topli obrok i smeštaj. I pored svakodnevnih apela onih koji se organizuju na terenu, opština nije učinila ništa da pomogne i preuzme ovaj teret od volonterskih grupa. U isto vreme, vlasti i mediji manipulišu brojem žrtava. Iako je izvesno da taj broj daleko prevazilazi zvanično potvrđenih trideset žrtava.
Pokušaj torijevske premijerke Tereze Mej da umanji ovu katastrofu, uključujući potpuno odsustvo empatije koji je pokazala i otvoreni strah koji izražava spram lokalne zajednice, artikuliše s jedne strane nagomilano nezadovoljstvo spram torijevaca. Njihova vladavina zasnovana na neoliberalnoj politici i merama štednje već je načeta na prevremenim izborima koji su se pokazali kao premijerkina pogrešna kalkulacija. Umesto odvezanih ruku u pogledu Bregzita, prinuđena je da postigne parlamentarnu većinu s radikalno desnom partijom iz Irske (DUP: Demokratska partija jedinstva). Umesto desetkovane laburističke partije, popularnost Džeremija Korbina sada je neprikosnovena. „Mej mora da ode!“ (May must go!) parola je koja prati mnoge govore pripadnica lokalne zajednice kao i antivladine proteste koji su organizovani dan nakon katastrofalnog požara.
Vlada je obećala javnu istragu, ali oni koji znaju ko određuje pravila u ovakvim uvidima zahtevaju krivičnu istragu i kazne za odgovorne, uključujući i krivičnu odgovornost same vlade. U ovom procesu razotkrivanja ni laburistički članovi parlamenta koji imaju svoje zasluge u ovom stambenom haosu nisu imuni. Istina je konačno isterana na čistac i slabo se ko usuđuje da brani pređašnju agendu. Ipak pojedini, kao što je državni sekretar za zajednice i lokalnu samoupravu Sajid Džavid, kao i laburistički gradonačelnik Londona Sadik Kan, pokušavaju da ovu priču iskoriste kako bi nastavili s rušenjem socijalnih stanova i čišćenjem profitabilnih parcela. Ovakvi pokušaji nas podsećaju da bitka nije završena i da se oni na pozicijama moći neće predati bez otpora.
Masovna grobnica u soliteru Grenfel proširila je pukotinu u neoliberalnom sistemu. Poražavajuća stvarnost kulja kroz ovaj procep i više nije moguće zatvarati oči pred njom. Stanari solitera i ovog dela grada, pripadnici britanske radničke klase, crnkinje i crnci, oni imigrantskog porekla i etničke manjine postali su najbolji analitičari ovog pogubnog sistema. Njihove reči odzvanjaju svakodnevno s malih ekrana, iz dnevnih novina, s društvenih mreža. One razobličavaju medijsku propagandu i njenu pogubnu ulogu u održanju neizdrživog, pozivaju na odgovornost privatne firme koje su učestvovale u proizvodnji ove katastrofe, opštinu i institucije zadužene za upravljanje i održavanje zgrada. Oni pozivaju na sveopštu solidarnost bez obzira na rasnu, etničku i versku pripadnost.
Kao nikada dosad, pred nama se rastvara svaki pokušaj establišmenta da odbrani svoju pohlepnost i aroganciju. Ovakve pukotine otvorene nasiljem sistema otvaraju horizont radikalnih promena. Ovo je trenutak u kome neophodnost strukturne promene postaje kristalno jasna, a pokret onih koji više ne pristaju na ućutkivanja i opresiju raste. Veze solidarnosti koje se na ovaj način grade teško će biti raskinute.
U Srbiji dekorativna oplata sistema odavno tinja. Požar se polako rasplamsava na svakom koraku sa svakim potezom ubilačke mašinerije neoliberalne države. Da li nam je potrebna katastrofa ovih dimenzija da rasprši ideološku konfuziju u kojoj bauljamo? Grenfel nije tragedija, već nesreća koja se mogla izbeći. Na nama ostaje da se organizujemo i sprečimo ovakvu budućnost.
* Naslov je parola preuzeta s tvitera grupe Southwark Notes iz Londona
