Pravi razlozi za proteste u Francuskoj su znatno dublji od podizanja poreza na gorivo kao neposrednog povoda. Demonstranti nisu razularena masa koja hoće da ruši demokratiju, niti su ludaci koji bi da troše dizel dok nas ugljendioksid sve ne poubija. To bezumlje protiv društva i planete posledica je politike čiji je zastupnik i Emanuel Makron, predsednik Francuske.
Sile haosa i bezumlja; šačica stranih plaćenika, kriminalaca i nasilnika; rušioci grada i demokratskog poretka; zabludela omladina i divljaci. Svako ko je odrastao i/ili proveo devedesete godine u Srbiji sasvim izvesno se naslušao i nagledao ovakvih komentara i medijskih naslova. Takve vesti su danas nova normalnost francuskog medijskog prostora. Nije novost da su mediji produžena ruka propagande vladajućih klasa, niti da će svaki pokušaj destabilizacije neoliberalnog statusa quo biti propraćen oštrim napadima na sve revolucionarne potencijalnosti. Od ignorisanja do nezapamćene količine iskrivljenih vesti mejnstrim medija, put je bio kratak – pozorište u, dosad, četiri akta – četiri subote velikih okupljanja u glavnim gradovima Francuske.
Ako je porez na gorivo bio neposredni povod, uzroci protesta su svakako dublji. Makron je od dolaska na vlast ubrzao neoliberalizaciju države:
- ukinuo je poreze najvećim francuskim i multinacionalnim kompanijama; ukinuo je progresivno oporezivanje kapitala;
- ukinuo je indeksiranje penzija prema inflaciji;
- smanjio je državnu pomoć za stanovanje;
- ukinuo je slobodu visokog obrazovanja uvođenjem državnog raspoređivanja učenika na osnovu rezultata njihovog maturskog ispita (razlog aktuelnog protesta srednjoškolaca) i uvođenjem visokih školarina za studente koji dolaze van EU (razlog aktuelnog protesta studenata).
Ne treba zaboraviti ni da se trenutno mobilizuje akademska zajednica jer je samoprozvani otac start-up nacije (digitalizacije i kreativne industrije su popularne svuda, ne samo kod naše aktuelne premijerke) ukinuo 300 radnih mesta u sistemu zajednice državnih naučnih instituta. Ne treba zaboraviti ni to da je u njegovo vreme dekan jednog univerziteta došao sa svojom ekipom pod maskama da bije studente koji su protestvovali a specijalna policija CRS je upadala masovno na univerzitete i prebijala studente.
Ne treba zaboraviti ni da je njegov telohranitelj i bliski saradnik išao sam da bije demostrante iz zabave, a Makron i ekipa su zataškali slučaj. Niti da najavljena taksa na gorivo nije zaista bila namenjena merama zaštite životne sredine – većinski je trebalo da služi punjenju budžeta i pokrivanju javnog duga koji nastaje zbog svih napravljenih ustupaka vlasnicima kapitala. I, na kraju, ne treba zaboraviti ni da je poručio svim nezaposlenima da su sami krivi što ne mogu da nađu posao jer je za to „dovoljno preći ulicu“.
Makron je bezočno otimao i otimao, u ovo malo vremena provedenog na vlasti koju je osvojio samo na osnovu straha od pobede Marin Le Pen, a uz to se i podrugljivo smejao građanima u lice.
Medijsko krivotvorenje stvarnosti
Ono šta u medijima nećete (ili ćete jedva) čuti i videti je da su se „žutim prslucima“ na primer u subotu pridružili studenti, radnici, Komitet za istinu o smrti Adama Traore (jedan od slučajeva policijskog nasilja), delovi LGBTQ zajednice. Da su na maršu za zaštitu životne sredine jasno istaknuti zahtevi da nema ekološke pravde bez socijalne pravde. Da su u Monpeljeu svojevremeno „žuti prsluci“ podržali marš protiv nasilja nad ženama. Ako niste pratili žive prenose, nećete videti slike kako „žuti prsluci“ prilaze da daju cveće CRS jedinicama i masovno pozivaju na mirne demonstracije, pomažu zaštitu izloga luksuznih radnji. Nećete videti kako su CRS jedinice, kojih je bilo 89.000 na ulicama Francuske ove subote, od čega 8.000 u Parizu i dvanaest blindiranih vozila nikad dosad korišćenih u istoriji Francuske, ispalile gumeni metak u demonstranta koji je mirno stajao ispred njih podignutih ruku a zatim u novinara koji je to pored snimao, iako je imao jasnu oznaku PRESS. Nećete videti kako su CRS jedinice same počele da gađaju demonstrante vodenim topovima i suzavcem. Nećete videti ni da su ljudi privođeni zbog nošenja maski za zaštitu od suzavca i/ili da su im se te maske oduzimale. Da bi samo koji trenutak kasnije, ta ista policija na te iste građane ispaljivala suzavac.
Samo u subotu privedeno je 1.723 demonstranata, od čega je 1.220 zadržano u pritvoru. Od toga 1.082 privedenih je u Parizu, a preko 900 zadržanih. U nedelju ujutru 396 demonstranata je pušteno. Ukupno 179 povređenih primljeno je u bolnice. Dok se u medijima govori o plemenitim strategijama francuske policije, istovremeno se ćuti o tome da je francuska policija jedina u Evropi koja koristi GLI-F4 granate za suzbijanje demonstracija. A znate šta su GLI-F4 granate? 25 grama TNT-a.
Francuskoj državi kao da je žao da nasilje nije dodatno eskaliralo prošle subote. I tako se od medijskih izveštaja u subotu da su svuda protesti prošli mirnije nego prethodne, došlo do medijskih izveštaja da je načinjena veća materijalna šteta nego dosad.
Istovremeno, nakon dužeg ignorisanja – pretpostavljamo u uzbuđenju oko najavljene ali, avaj, otkazane posete Makrona svom prijatelju Vučiću – i domaći mediji su počeli da prate dešavanja u Francuskoj. U Francuskoj trenutno, a i šire, svi pokušavaju da daju svoje analize o novom pokretu, pa i o tome da li uopšte možemo govoriti o novom društvenom pokretu. Žute prsluke obukli su i u Belgiji, Bugarskoj, na protestu protiv izvršitelja koji profitiraju izbacivajući ljude na ulicu u Srbiji, ali obukao je i Boško Obradović iz Dveri, u Skupštini Srbije, čime je stigao i na vesti francuskog radija. Heteregenost učitanog značenja je očigledna. Radi li se o demonstracijama ili o narodnoj pobuni? Da li su levičari ili desničari? Jesu li građani ili divljaci? I ko ih plaća da nam ruše Trijumfalnu kapiju? Ukratko, ko su „žuti prsluci“?
Ko je taj narod?
Režim ih naziva „divljacima“, „rušiocima“, „pučistima“; sindikatima i političkim partijama smeta što su „apolitični“; desnici što ne poštuju „čvrstu ruku policijske države“; za The Times su plaćenici Kremlja. Od Miteranove kapitulacije osamdesetih godina, u eri totalitarne vladavine neoliberalizma, svako preispitivanje sistema izaziva oduzimanje političkog subjektiviteta – svakako ste ili emotivni, ili nostalgični, ili nerazumni, ili nečiji agenti.
U državi u kojoj prosečna primanja stagniraju već deset godina, izborna apstinencija godinama raste – u drugom krugu izbora 2017. godine, iznosila je 25% šta je rekord za Francusku. „Žuti prsluci“, po svim dosadašnjim istraživanjima, su uglavnom ljudi koji su apstinenti, ili razočarani (čak i Makronovi) glasači. Pripadaju klasi koja se i dalje, u imaginarijumu onih koji nisu primetili da su postali bogati, naziva srednjom a ima primanja ispod prosečne zarade. Zaposleni a u nemogućnosti da spoje kraj s krajem. Čini ih visok procenat žena uz snažan glas samohranih majki. To su i građani koji žive na Reunionu, jednoj od poslednjih kolonija, tzv. prekomorskih teritorija Francuske, u Indijskom okeanu gde se preko 40% stanovništva nalazi ispod granice siromaštva. „Žuti prsluci“ su i građani koji su državnim podsticajima u poslednjih desetak godina nabavljali pod bremenom kredita dizel vozila da bi im se danas reklo da dizel više nije kul. Građani koji su zbog visokih stanarina bili primoravani da se sele na obode gradova, u unutrašnjost i manja mesta, gde su im – zbog štednje i racionalizacije javnog sektora – gašene bolnice, pošte, vrtići. Dakle, građani koji ne mogu ni na radno mesto da odu bez upotrebe tog istog dizel vozila. Građani koji znaju da, pri punoj ekološkoj svesti, nemaju više izbora sem da se pobune. Građani kojima, po istraživanju rađenom 7. decembra, podršku daje 66% ukupnog francuskog stanovništva.
Ulje na vatru
Blokade kružnih tokova, autoputeva, puteva, komercijalnih zona događaju se u čitavoj Francuskoj već mesec dana. Prve subote je procenjeno da je u njima učestvovalo oko 400.000 ljudi. Prošle subote oko 136.000 ljudi. Nezvanične procene su da je i ovog vikenda bilo oko pola miliona ljudi. U eri dezinformacija, teško je proceniti.
U Marseju se urušavaju stambene zgrade u radničkim i imigrantskim krajevima jer gradske vlasti ne misle da je život tih ljudi vredan redovnog održavanja njihovih zgrada. Čak i Visoki komesarijat za ljudska prava Ujedinjenih nacija trenutno zahteva ispitivanje policijskog nasilja u Francuskoj na osnovu tri skorašnja slučaja (Fransoa Bajiga, Adama Traore, Teo L). Scena kako privedeni srednjoškolci kleče na kolenima s rukama iza glave, ili priterani uza zid, obišla je svet. Kako je režim to prokomentarisao? Organi „reda“ izjavili su da su to regularne procedure a propala kandidatkinja navodne levice, Segolen Rojal, primetila je kako ta situacija nije štetila deci i u stvari nije bila loša da im posluži za primer.
Od formulisana 42 zahteva, francuska vlada je najpre samo odustala od podizanja cene goriva. I pozvala na socijalni dijalog, koji je dosad ignorisala. Onda se Makron obratio „naciji“ u ponedeljak uveče. Na krizu kakva nije viđena (pre)dugo, odgovorio je u 13 (slovima trinaest) minuta. Čak i u tako kratkom vremenu, uspeo je da kaže puno ničega. Svega nekoliko konkretnih mera je najavljeno – poput povećanja minimalca „ali uz garanciju da poslodavci neće snositi ni evro tog troška“; ukidanje poreza i doprinosa na plaćene prekovremene radne sate; ukidanje poreza i doprinosa na godišnje bonuse „ukoliko poslodavci mogu da ih priušte“; i ukidanje dodatnih nameta penzionerima ispod određenog limita penzije. Uz obećanje da ćemo o ostalom pričati naredna tri meseca, preko sindikata i gradonačelnika. Ali i da se nikakvo „nasilje“ neće više ni najmanje tolerisati.
I šta sad?
Dakle, Makron je rekao da će nastaviti s upotrebom sile a da će najavljene mrvice platiti, ne najbogatiji i vlasnici kapitala, nego – narod. Prve reakcije samih demonstranata su da se protesti nastavljaju. Dok idemo u susret petom aktu, pitanja je svakako više nego odgovora.
Jedino izvesno je da je situacija nepodnošljiva za većinu francuskih građana. I da se širi konsenzus da dosadašnje tradicionalne političke borbe, parlamentarne i sindikalne, služe samo održavanju statusa quo. Iako su Nepokorena Francuska (France Insoumise) pod vođstvom Melenšona i Nacionalni zbor (Rassemblement National) pod vođstvom Le Pen jedine veće političke partije koje su dale određen stepen podrške pokretu „Žutih prsluka“, pokret i dalje ostaje horizontalan, bez vođstva, heterogen, ideološki isprofilisan taman onoliko koliko stane u 42 izneta zahteva. Svakako da među demonstrantima ima mnoštvo različitih orijentacija i mišljenja, i da sve to komplikuje pitanje ko će „plutajući označiteljžutih prsluka“ uspešno hegemonizovati.
No umesto naivnog gutanja sistemske propagande mejnstrim diskursa, jedino razumno se čini da se nastavi sa pokušajima razumevanja novog društveno-političkog konteksta i sa odlučnim odbijanjem da se učestvuje u teatru državne represije lažnim reprezentacijama o nasilnosti pokreta. Jer kao i svaki put dosada, nasilje se događa kao odgovor na represiju režima, u situacijama kada više drugih odgovora nema. A odgovor svakako nije bacanje prašine u oči. U trinaest minuta.
