Dok su najnoviji modeli tehnoloških proizvoda koji se razlikuju od konkurentskih veoma popularni među kupcima, inovacije poput roze čokolade, plavog vina ili kukuruza u duginim bojama su možda interesantni za deljenje na društvenim mrežama, ali u globalnoj trgovini se za sada nisu pokazali kao popularni proizvodi. Čak i kada se za neke nove vrste, poput crne paprike, dokažu zdravstvena svojstva, kupci ih teško prihvataju jer se kroz istoriju pokazalo da su ljudi mnogo konzervativniji i oprezniji kada su u pitanju prehrambene novotarije.
Oko 45 odsto kukuruza i 85 odsto soje koja se redovno nalazi na američkim trpezama su produkti genetskog inženjeringa. Između 70 i 75 odsto prehrambenih proizvoda na rafovima prodavnica sadrži bar neki sastojak koji je izvorno nastao u naučnim laboratorijama. Genetski inženjering ne podrazumeva nužno nezdravu hranu, već se obično koristi kako bi se biljkama i životinjama pružila otpornost na parazite i vremenske uslove ili usadio neki drugi kvalitet. Često ova hrana izgleda isto kao i „prirodna“, pa kupci nisu ni svesni njenog porekla. Ali šta se dešava kada prehrambeni proizvodi nastali genetskim inženjeringom izgledaju sasvim drugačije od onoga na šta smo navikli?
Dok su najnoviji modeli tehnoloških proizvoda koji se razlikuju od konkurentskih veoma popularni među kupcima, pokazalo se da neobična hrana nije baš komercijalno uspešna. Nekada čak mora da prođe dugačak put da bi se uopšte našla u prodavnicama.
Tako je prošle godine poznati švajcarski konditor Beri Kalebo (Barry Callebaut) proizveo roze čokoladu bez veštačkih boja, za koju se očekivalo da će u rekordnom roku privući veliko interesovanje milenijalaca, ali ispostavilo se da se ona tek sada polako probija na pojedina azijska tržišta. Ova poslastica, poznata pod imenom „Rubi“, pravi se od zrna kakaa koje je ružičaste boje i potiče iz Ekvadora, Brazila i Obale slonovače. Svoju neobičnu boju duguje specifičnom procesu ekstrakcije brašna iz zrna kakaa sa pomenutih područja. Prošog meseca je napravljena Kit Kat verzija ove čokolade, koja se fizički prodaje samo u Japanu i Južnoj Koreji. Američka agencija za hranu i lekove (FDA) tek treba da odobri njenu upotrebu ali i njeno ime, što bi mogao biti dugotrajan proces zbog zahteva standardizacije – ona zbog procenta mleka i količine kakaa koju sadrži ne potpada ni pod jedan dosadašnji tip čokolade.
Skoro pa vino
Sličnu sudbinu imalo je i prvo plavo vino na svetu. Španski vinogradari su lansirali na tržište „Gik live“, koje je, iako zbog svoje neonsko plave boje izgleda pomalo veštački, potpuno prirodno. Napravili su ga hemičari od specijalnog pigmenta izvučenog iz kore grožđa. Početkom prošle godine, španska inspekcija anonimno je upozorena na postojanje ovog vina, posle čega je izrekla kaznu od 3.000 evra njegovim proizvođačima zbog „kršenja regulative“, koja pored belog, crnog i rozea, ne priznaje postojanje drugih boja vina. Gik-u je zabranjeno da svoj proizvod naziva vinom, pa se on sada zove „99% vino i 1% sok od grožđa“. Ovo „skoro pa vino“ se sada u Španiji prodaje u kategoriji „ostala alkoholna pića“. U SAD, i u mnogim drugim zemljama, je pak njegova prodaja u sklopu vinske ponude dozvoljena. Mladi preduzetnici koji stoje iza ovog alkoholnog napitka, ni sami sebe ne nazivaju vinarima, već „kreatorima i inovatorima“.
Turski naučnik Osman Kaja je takođe u 2017. kreirao tamno ljubičastu „šilja“ papriku, koja izgleda kao da je crna. Veoma je slatka i dugo zadržava svežinu. Ona osim interesantnog izgleda ima i posebna zdravstvena svojstva – sadrži veliku količinu antocijana, pigmenta koji ima izražena antioksidaciona dejstva, pruža zaštitu od UV zračenja i pozitivno deluje na krvne sudove. Crna paprika ne služi za kuvanje ili prženje, već se konzumira isključivo sveža. O njoj se, međutim, malo zna. Nigde se ne prodaje seme za ovu papriku, a pitanje je kada će i da li će ona uopšte ući u trgovinske lance. Ono što je možda još manje poznato je činjenica da na našim prostorima već dugo postoji crna paprika tipa „babura“, ali se teško može pronaći na pijacama, već se njeno seme može naručiti uglavnom preko interneta. Iako je, takođe, bogata antioksidantima, očigledno je da ne postoji veliko interesovanje za nju, verovatno zato što se ne uklapa u naše uobičajeno poimanje paprike.
Pigment antocijan je zaslužan i za izgled ljubičastog paradajza, koji je lansiran na tržište 2012. godine. Njegovi kreatori Džonatan D.G. Džouns i Kejti Martin osnovali su kompaniju Norfolk Plant Sciences, kako bi popularizovali ovu zdravu namirnicu koja utiče na usporavanje starenja, no čini se da nisu ostvarili veliki tržišni uspeh. O poslovanju ove kompanije nema mnogo podataka, a vesti na njenom sajtu i nalozi na društvenim mrežama nisu ažurirani od 2013. godine. Ljubičasti paradajz nije u asortimanu veleprodaja, pa samo možemo da pretpostavimo da ovaj poduhvat nije doživeo komercijalni uspeh.
Verovatno niste čuli ni za njegovog „rođaka“, beli paradajz, koji se takođe nije proslavio za prve četiri godine svog postojanja. Kukuruz boje duge su mnogi od nas jedini put videli na internetu, kada je prezentovan javnosti 2012. godine i kada se njegova fotografija viralno raširila po celom svetu. Međutim, on se ni sada ne prodaje masovno, već ga zaljubljenici kupuju onlajn od njegovog kreatora. Može se koristiti u ishrani, pa čak i za pravljenje kokica, koje nažalost nisu šarene, ali čini se da se uglavnom koristi kao ukras. Beli brokoli je verovatno ostao nezapažen zato što su ga kupci, oni koji su imali prilike da ga vide na rafovima, pomešali sa karfiolom.
Ovakvu promociju i slab tržišni uspeh postigle su i kockaste lubenice, kruške u obliku Bude, jabuke sa aromom cimeta i slični proizvodi o kojima se više priča nego što se bilo ko usuđuje da ih okusi. Psiholozi kažu da su potrošači skloni eksperimentisanju sa tehnološkim proizvodima kod kojih se uvek očekuje da su noviteti kvalitetniji i bolji od svojih prethodnika, ali da sa hranom to nije slučaj. Ljudi su mnogo konzervativniji i oprezniji kada su u pitanju prehrambene novotarije.
Šarena paleta predrasuda
Mnogi, međutim, ne znaju je da je ono što danas smatramo uobičajenim oblikom, ukusom i bojom voća i povrća, takođe drastično izmenjeno u proteklih nekoliko vekova. Primera radi, lubenice iz 17. veka uopšte nisu bile ovako bogate crvenim sočnim sadržajem, već su u unutrašnjosti imale šest crvenih delova oivičenih belim okvirom. Najstarije banane poznate čoveku su veoma vremešne – poznato je da su rasle pre 10.000 godina, a da su ljudi počeli da ih uzgajaju pre sedam milenijuma. Te banane, pak, uopšte nisu bile duguljaste i nisu imale homogenu unutrašnjost, već su se sastojale iz mnoštva jezgrovitih grudvica. Plavi patlidžan je nekada bio i beo, azurno plav ili čak žut, za razliku od današnjeg – tamno ljubičastog. Breskve su pre 4.000 godina dostizale veličinu od samo 25 milimetara, i bile slanjikavog ukusa.
Mnoštvo je ovakvih primera koji dokazuju da je ljudska vrsta, i kada nije imala skupe laboratorije sa veoma složenom tehnologijom, eksperimentisala sa ukusom, oblikom i bojom voća i povrća. Međutim, to ne znači da averzija prema nesvakidašnjoj hrani nije ukorenjena u ljudima. Namirnice igraju veliku ulogu u kulturnom i socijalnom identitetu svakog naroda. U nekim krajevima sveta uobičajeno je jesti insekte, dok je u drugim zemljama to nezamislivo. Koreanci, tako, jedu žive morske crve koji se mrdaju u njihovim ustima, dok većina Evropljana i Amerikanca ovo smatra veoma bizarnom praksom. U muslimanskim zemljama se ne jede svinjetina, dok na primer na Balkanu postoji veliki broj proizvoda napravljenih od nje, počev od ćevapa, preko slanine, pa sve do čvaraka. Ljudi jedu ono što je uobičajeno u njihovom okruženju. Zbog toga im je bilo potrebno mnogo vremena da se, kroz generacije, naviknu na drugačiji izgled namirnica.
Marija Dukić
