Liberalni feminizam nikada govori o tome ko ima koristi od sistema. Muške privilegije su samo stvar koju muškarci moraju da prepoznaju – ali se nikada ne kaže da muške privilegije zavise od podređenosti žena. Nikada se ne uzima u obzir da ne možemo sve biti jednake muškarcima. Ne može postojati klasa poput klase muškaraca bez rada i podrške podređene klase, koju trenutno čine žene.
Ne mogu vam iskreno reći kada sam počela da pratim intersekcijsku filozofiju liberalnog feminizma. Ona je jednostavno bila deo mog misaonog procesa i samim tim, moj život, i na Internetu i van njega. Pratila sam sve blogove i stranice. Doprinosila sam komentarima i deljenjima postova. Govorila sam ljudima da provere svoje privilegije i smatrala da je feminizam tu i za muškarce. Liberalni feminizam je bio jedini feminizam od kojeg sam bila svesna. U stvari, nikada sebe nisam nazvala “liberalnom feministkinjom” iako sam se držala stavova liberalnog feminizma. Nazvala sam sebe “feministkinjom” ne shvatajući da ima i drugih vrsta feminizma.
Dok je još sveže sećanje na ono što je prolazilo kroz moju glavu dok sam se držala tih uverenja, potrudiću se da opišem svoje iskustvo liberalne feminističke perspektive u sledećem odeljku. U završnom delu, objasniću i kako i zašto sam se predomislila.
Mentalni okvir liberalnog intersekcijskog feminizma
Osnažene “mogućnošću izbora”
Svi izbori su dobri i ispravni dokle god ih same izabiramo. Lična preduzimljivost je na prvome mestu. Nikada ne smemo dovoditi u pitanje izbore drugih osoba. Branićemo do smrti neotuđivo pravo svake osobe da načini vlastite izbore i osuditi svakoga ko pokuša analizirati te izbore u širem kontekstu. Budući da smo žene, svaki izbor koji načinimo po pravilu je feministički izbor – dokle god smo mi žene, i mi biramo. Stoga je na primer “feministički” nositi štikle ili postati “seksualna radnica”. Svatko ko pokuša da raspravlja o širem sistemu mora biti ućutkan u ime obrane individualnog izbora.
Budući da su svi izbori dobri i feministički, ja sam nepogrešiva bilo šta da izaberem. To je moje pravo i nitko mi ga ne može oduzeti. To je osnažujuće i oslobađajuće na personalnoj razini.
Samoidentifikacija
Svaka osoba ima pravo na samo-identifikaciju i nitko nema pravo da dovodi u pitanje identitet druge osobe. Identitet je urođen i unutarnji; on se ne može menjati. Identitet je ono što stvarno jesi i što si oduvek bila; on je nepromenjiv. Preispitivanje nečijeg identiteta nikad nije prihvatljivo. Identiteti moraju biti prigrljeni, mora se verovati u njih, i svi ih moraju afirmisati. Svako ko ne afirmiše identitete bespogovorno – biće ućutkan.
Ja sam ko god da ja kažem da jesam. Ja sam to “kako se ja osećam”. Svi ostali me moraju prihvatiti. Osećam se osnaženom.
Privilegija i proveravanje privilegije
Postoji ogroman, složen sistem privilegija. Svi smo privilegovani na neke načine, a na druge nismo. Zadatak svake osobe je da prepozna svoju privilegiju i da sprovodi proveru privilegija drugih ljudi. Privilegovani nikada ne mogu dovoditi u pitanje manje privilegovane. Na primer, bela žena nikad ne može dovoditi u pitanje iskustva crnih žena ili nijhove izbore. Vrste privilegija uključuju, ali nisu ograničene na: muške privilegije, bele privilegije, hetero privilegije, privilegije mršavih, privilegije telesno sposobnih, ekonomske privilegije i cis privilegije*.
Ja sam svesna svojih vlastitih privilegija i priznajem ih često. Prozivam druge ljude kad god oni ne prepoznaju svoje vlastite privilegije. Osećam se superiorno i pravednički zbog zalaganja za najranjivije. Ja se priklanjam onima koji imaju manje povlastica od mene i nikada ne dopuštam da bilo ko njih ili njihove doživljaje dovodi u pitanje. Budući da sam cis osoba, ja nikada ne mogu propitivati bilo šta što se odnosi na trans osobe. Ja sam bolja od ljudi koji ne prepoznaju svoje privilegije.
Feminizam je namenjen svima
Nema ništa isključujuće u feminizmu. Mi uključujemo i prihvatamo svakoga. Verujemo da je muškarcima takođe neophodan feminizam. Svako tko “veruje u ravnopravnost” je “feminist”, čak i ako to ne zna ili neće da prihvati tu reč. Žene nisu središte feminizma, niti bi trebale da budemo. Svi bi trebali da “budemo jednaki”.
Ja imam manje predrasuda od većine ljudi, a opet, osećam se superiorno. Osećam kao da sam pomažem svima, čak i ako oni ne znaju da im je potrebna moja pomoć.
Rod
Rod neke osobe je unutarnji i nepovrediv. On je srž našeg svemogućeg identiteta. Rod je jednostavno “urođeno znanje o tome ko si”. Rodni identitet se smatra nepromenjivim. Rod i pol se ne moraju podudarati. Trenutno proglašni rod trans osobe je njihov jedini rod, čak i ako su do tog trenutka živeli celog svog života kao suprotni rod. Trans žene su žene. Trans žene su najranjivije žene i oni su najviše ubijane i najviše potlačene. Stoga ih moramo zaštititi pre svih drugih žena. Cis žene nikada ne smeju isključivati ili dovoditi u pitanje trans žene ni pod kojim okolnostima. To bi bilo isto kao kada bele žene isključuju crne žene: nezamislivo.
Ja prihvatam svakoga. Ja sam dobra i otvorenog uma. Nisam puna predrasuda poput drugih ljudi.
Sve se raspalo
Učestvovala sam u svemu ovome sve do prošlog proleća. Dobro sam se osjećala i edukovala sam sebe o svojim privilegijama i tražila sam one s manje privilegija. Činila sam vlastite izbore i branila pravo drugih da čine to isto. Ali jedna stvar me je stalno gnjavila. Postojalo je nešto što nisam razumela:“Šta je žena?”
Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tom pitanju. Pitala sam privatno prijateljice i otkrila da su mnoge od njih takođe bile zbunjene. Svuda sam slušala “trans-žene su žene“, i htela sam razumeti šta to znači. Mislila sam da nešto nije u redu sa mnom kada to nisam odmah mogla razumeti. Da li sam u biti zapravo bila puna predrasuda? Osećala sam se kao da radim nešto pogrešno čak i dok sam razmišljala o tome, ali nije prestajalo.
Postavljala sam ovo pitanje sa strepnjom u svakoj prilici koju sam dobila, ali odgovori me nisu zadovoljili. Ljudi su odgovarali sa: “Pa, kako ti znaš da si žena?” No, umesto da mi razjasne, samo su me nadalje zbunjivali. Moj odgovor, za koji sam bila naučena da ga nikad ne izgovorim bio je: “znam da sam žena, zbog svog tela: vulve, materice, grudi. Znam jer imam menstruaciju i mogu zatrudneti.” Nisam se mogla setiti nijedne karakteristike koja čini osobu ženom osim fizičkog tela.
Žena bi trebala da bude slobodna da bude bilo šta što ona želi da bude, da oblači šta god ona želi da oblači, i voli bilo koga koga ona želi da voli. Ona može prigrliti “ženstvenost” ili je izbegavati. Nošenje ružičaste haljine ženu ne čini više ženom, kao što nošenje udobne obuće (bez štikli) ženu ne čini manje ženom.
Tokom tog razdoblja, gledala sam trans žene u vestima i mislila da ako biti žena – znači čvrsto se pridržavati ženske rodne uloge – možda su one zapravo žene, a ja nisam. Laverne Cox je svakako daleko više stereotipna žena od mene. Ali ja takođe ne želim promeniti svoje telo, niti da budem viđena kao muškarac. Trebale su mi godine da prihvatim i uživam u svom ženskom telu, onakvom kakvo jeste. Prihvatanje sopstvenog tela je bilo jako oslobađajući deo mog života i moje telo uključuje i ženstvene delove mog tela. Pa ipak, iznenada, postalo je zabranjeno govoriti o iskustvu žene iz poštovanja prema trans ženama. Zato što sam posmatrana kao cis žena (“žena rođena kao žena”) i na taj način, posmatrana kao ugnjetavač, nije mi bilo dozvoljeno da iskustvo žene dovodim u pitanje.
Odlučila sam da ga ipak dovodim u pitanje. Počela sam da pitam na intersekcijskim feminističkim Facebook stranicama kad god sam videla nešto što nisam razumela. “Ako žena može biti bilo šta što poželi, a takođe imati i penis, nije li onda reč potpuno besmislena?” Kakav je osećaj kada se neko “iznutra oseća kao žena?” “Ako ženska osoba oseća u svom srcu da je muškarac, ne bi li ideja o trudnoći bila nezamisliva?” Pitala sam ova pitanja i još mnogo toga. Pitala sam nevino, iskreno, bez zlobne namere, i bila oprezna da nastupam polagano. I doista sam želela da razumem. Htjela sam da budem u stanju da prepoznam svoju “cis privilegiju.”
Nekoliko stvari se dogodilo vrlo brzo, kada sam počela postavljati pitanja. Bila sam nazvana “TERF” (trans isključujućom radikalnom feministkinjom). Nisam nikada čula za radikalni feminizam do tog trenutka. Rečeno mi je: “Žena je ona osoba koja kaže da je žena!” što me je samo zbunjivalo još više. Razmišljala sam o reči “cis” i izjavila da ne osećam da se ta reč odnosi na mene jer se nisam identifikovala sa “ženskim rodom”. Rečeno mi je da je odbijanje reči cis bilo kao “da povlačim rende za sir po licu trans žena.” Rečeno mi je da se samoobrazujem. “Nije na nama da te obrazujemo.” I moji komentari su brisani, a mom Facebook profilu je zabranjeno sudelovanje na više stranica, od kojih sam neke pratila godinama.
Pokušavala sam pronaći odgovore na moja pitanja na Internetu već neko vreme, ali sada sam imala nešto novo da pretražujem. Potražila sam “radikalni feminizam”. Potražila sam za grupe za debate. Saznala sam o ideji roda kao društvenog konstrukta i kliknulo mi je. Stvari su se počele da imaju smisla. Na kraju, našla sam ljude koji su mi pomogli i odgovorili na moja pitanja, koji su mi predložili knjige, blogove i članke za čitanje. Napokon sam shvatila.
Sve je bilo u redu sa mnom; više nisam bila liberalna feministkinja.
Popunjavanje delova koji nedostaju
Još uvek obrađujem sve ovo. Nisam ovde da izložim radikalnu feminističku filozofiju, jer postoji daleko više obrazovanih žena koje to već rade. Postoje knjige. Ja ću reći da sam nakon što sam bila u interakciji s liberalnim feministkinjama, očekivala da su radikalne feministkinje pune mržnje i netrpeljivosti. Nisu. Gotovo svaka radikalna feministkinja koju sam srela brine duboko i želi da svet bude bolji za sve, ali pre svih i najviše – za žene. One ne ućutkuju žene dok govore o vlastitim iskustvima.
Gledajući unazad na to, sada vidim sve te načine na koje liberalni feminizam ne podržava žene, i na koje nije podržao ni mene. Centriranjem na muškarce i muške potrebe, žene su degradirane na poziciju manje važnosti. Liberalni feminizam prestaje da bude pokret za poboljšanje položaja žena i postaje pokret koji se bavi samo individualnim slučajevima.
Liberalni feminizam retko prepoznaje istoriju. Nikad nisam saznala odgovor na drugo pitanje koje me je mučilo: “Zašto je sve ovako kako jeste?” Odgovori su bili tamo negde sve vreme i samo su čekali da se pročitaju. Postoji toliko toga za naučiti od feministkinje koji su postojale pre nas, ali umesto da ih uključimo, njihov rad je gurnut na stranu i ne uzima se u obzir. I sama sam naučila više od čitanja knjige “Stvaranje patrijarhata” od Gerde Lerner, 1987 nego što sam saznala za sve to vreme bivajući liberalnom feministkinjom.
Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje sistem ugnjetavanja ili žene kao klasu. Umesto toga, svaka osoba je u svom posebnom individualnom mehuru, nikad povezana s drugima, nikada se ne posmatra kao grupacija, i nikada se ne posmatra u kontekstu istorije. Razlike su u fokusu, a nikada naša zajednička ženska iskustva u društvu koje žene vidi manje važnim od muškaraca.
Liberalni feminizam nikada govori o tome ko ima koristi od sistema. Muške privilegije su samo stvar koju muškarci moraju da prepoznaju – ali se nikada ne kaže da muške privilegije zavise od podređenosti žena. Nikada se ne uzima u obzir da ne možemo sve biti jednake muškarcima. Ne može postojati klasa poput klase muškaraca bez rada i podrške podređene klase, koju trenutno čine žene.
Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje da se izbori ne događaju u vakuumu. Moramo učiniti najbolje što možemo u svetu u kojem danas živimo, ali to ne znači da je svaki izbor dobar. Žene stalno biraju manje zlo, i mnogo puta ne želimo da naši izbori budu uzvišeni. Mnogo puta, da je bilo nekog drugog izbora, mi bismo ga uzele. Neuspeh da sagledamo naše izbore u širem kontekstu čini liberalni feminizam odličnim za pojedinca u kratkom roku, ali ne čini ništa da se promeni sistem u ukupnom poretku. On izdaje najugroženije žene u potrebi za podrškom u korist lične individualne preduzimljivosti.
Iznad svega, liberalni feminizam izdaje žene jer nas ućutkuje. Rečeno nam je da o vlastitim telima i vlastitim iskustavima u životu nikad ne treba da govorimo. Umesto toga, moramo popuštati drugima, od kojih su najpoznatiji – muškarci.
U nekom trenutku došlo je do toga da sam skoro odustala od feminizma u celosti. Jednog dana, rekla sam: “nema više!” i izbrisala sve stranice i blogove iz moje istorije. Ali to nije bio kraj. Sada se nalazim okružna obrazovanim ženama koje su izvori znanja i iskustva. Često se osećam ponizno pred dubinom njihovog razumevanja. Takođe se osećam inspirisano. Nisam više sam usamljena pojedinačna žena u svetu čija pravila nemaju smisla. Učim načine da shvatim svet koji nude objašnjenja na širem planu. Ja sam se probudila i imam puno toga da pročitam.
Moj feminizam nikada neće ućutkivati žene.
*Cisrodni je termin koji označava nekoga ko ima rodni identitet koji je u skladu sa onim koji im je “dodeljen” po rođenju. Termin je kreiran da bi označio osobe koje nisu transrodne bez udaljavanja transrodnih osoba.
