Mladen Jovičić (Sindikat dizaličara Luke Koper) povodom 10 godina sindikalne borbe dizaličara Luke Koper piše o praktičnoj formuli za organizaciju moćnog sindikata i izbjegavanju zamki pri tome.
Pregled stanja
Ako želimo da znamo da li je neka sindikalna organizacija stvarno to što joj piše u imenu, treba da nađemo odgovor na samo jedno jednostavno pitanje. Da li taj sindikat može da organizuje i izvede štrajk? Svaki poslodavac sebi postavlja to pitanje sve vreme. Dokle god je odgovor negativan, nema razloga za brigu. Porobljavanje radnika može da bude sprovedeno. Na drugoj strani svaki član sindikata ima mnogo razloga za brigu, ako je odgovor na to univerzalno pitanje sindikalizma negativan. Sindikat koji nije sposoban da organizuje štrajk, u stvari i nije sindikat i učinak postojanja i delovanja takvog nemoćnog sindikata je upravo suprotan nameni; takva organizacija pomaže poslodavcu. Ne moramo da govorimo o prodanom ili žutom sindikatu. Čak i, ako je raspoloženje u sindikatu načelno i iskreno usmereno u radničku borbu, činjenica da se poslodavac suočava sa radničkom organizacijom koja ne može da mu nanese štetu, ugrozi mu poslovanje kao što je to pravom na štrajk u ustavima država predviđeno, znači u najmanju ruku, posrednu pomoć poslodavcu.
Apsolutno ne vladam nikakvim statističkim podacima o sindikaliziranosti ili o broju reprezentativnih sindikata na nivou firmi, branša ili država u, recimo balkanskim državama. Ne bi bilo loše da se to zna, ali ako hoćemo da znamo stanje u sindikatima, dovoljno je da pogledamo kakve su plate i uslovi rada. Poredimo to sa stanjem od pre poslednjih balkanskih ratova i jasno je da je radnički boj u prilično jadnoj kondiciji, a standard radnika na poslu i u privatnom životu na nivou koji je približan standardu roba u robovlasničkom sistemu. Danas imamo sve više slučajeva kada su oba partnera zaposlena, a opet ne mogu da sastave kraj s krajem. Neki su oblici robovlasništva ili feudalnog uređenja bili milostiviji do ljudi nego današnja diktatura vlasništva. Po tom pitanju danas imamo pravo da budemo teško deprimirani.
Ako se jednom usrećimo i rešimo briga nezaposlenog građanina, te dobijemo posao, onda apsolutno treba odmah da počnemo ponovo da se brinemo da li će taj posao postojati na neki duži rok i na koji način. Najbolje da se pridružimo sindikalnoj borbi. Trendovi su jasni, poslova je sve manje, zaposlenja na neodređeno vreme još manje, a poslovi koji još postoje su loši i postaju lošiji. Poslodavci imaju potpuno jasno razrađeno znanje kako da nas patosiraju po pitanju uslova rada i plaćanja. Naša će im pasivnost i ušuškanost u činjenicu da imamo posao i platu, u tom dobro doći. Zato je jasno da svaki novi radnik odmah treba da stupi u sindikat, sazna sve o trenutnom stanju sindikalne borbe i pita i predloži kako može da pomogne i doprinese jačanju iste. Zamislimo da je u stvarnosti tako. Da svaki pojedinačni radnik ima svest o nužnosti aktivnog delovanja u sindikatu svog preduzeća, sigurno bi živeli u mnogo boljem i lepšem svetu. Ali pošto tu svest nema svaki radnik, onda moramo mi koji je imamo, tu svest da širimo.
Prednosti horizontalnih sindikalnih struktura
Uvek će, pri preuzimanju inicijative od strane osvešćenijih radnika, doći do spontanog izdvajanja istih tih radnika kao potencijalnih vođa, organizatora i stratega. Za poslodavca je to odličan pokazatelj da je vreme da izvrši presiju na pametnjakoviće i po mogućnosti im podeli otkaze, a viđenije sledbenike sankcioniše, najbolje neformalnim kaznama u vidu težih poslova ili teže ostvarivih zadataka. Drugi, češći slučaj je, da nam velika sindikalna centrala, federacija ili konfederacija obezbedi sindikalnog poverenika. Taj će čovek imati imunitet protiv šikaniranja i kažnjavanja ili dobijanja otkaza, ali će imati i ultimativnu slabost, a to je izdvojenost od članstva sindikata i još više od onih radnika koji nisu članovi sindikata. To važi i ako poverenik pored sebe bude imao nekakav izabrani odbor sindikata kao pomoć u odlučivanju i organizaciji.
Sindikalni poverenik je čovek izložen velikom pritisku. Ako stvarno hoće i radi to što treba da radi, onda će poslodavac sve vreme pokušavati da ga diskredituje, a članstvo će da gleda u njega sa iščekivanjem i sumnjom istovremeno. Koliko god sindikalni poverenik pokušavao da organizuje članstvo tako da ga podrži i pomogne mu, uvek će on biti taj koga ćemo da vučemo za rukav i pitamo ¨Kad će plata?¨. Čak i ako se u takvoj strukturi organizacije sindikata uspe u nekim zahtevima prema poslodavcu, na dugi rok je struktura veoma ispostavljena riziku za razdvajanje i unutrašnje konflikte. Možemo da budemo sigurni da će, posebno u slučaju parcijalnih uspeha, poslodavac da nađe neko zlo rešenje. Veoma često se, na primer, nešto čudno desi sa našim sindikalnim poverenikom, tako da su sve češći njegovi sastanci sa direktorom ili upravom, a sve ređi susreti sa kolegama i članstvom. Često odlazi u centralu na koordinacijske sastanke i izbiva sa posla.
Nema sumnje, da spomenuta ispostavljenost sindikalnog vođe, skoro uvek uzima svoj danak. Tu osobu nema smisla kriviti za izdaju, važnije je da se shvati da ne postoji toliko ljudi čelične volje i duha, koji će dugoročno izdržati kombinaciju zahtevanja članstva da se nešto postigne i vrebanja poslodavca koji će sve uraditi da tu osobu, ili kupi ili uništi. Ako i imamo sreću da nam je sindikalni poverenik Baščelik volje i borbenosti, šta će da bude sa njim kada poslodavac organizuje nov parasindikat, koji će u veoma kratkom roku čak postići neke rezultate, jer će poslodavac to hteti, i tako privući radnike u prepis članstva.
I pored ovih opisanih situacija, koje ne ulivaju optimizam, postavlja se pitanje ko je uopšte izmislio organizacijsku strukturu koja pretpostavlja sindikalnog poverenika koji je odgovoran nekoj višoj centrali o kojoj članstvo i radnici ne znaju ništa i s kojom najčešće nemaju nikakav direktan kontakt. Sve su te vertikalne strukture danas u grču neučinkovitosti, a najviše energije se troši na održanje nekad davno stečenih pozicija. Naravno da u tome nemaju uspeha. Eventualno neki uspevaju da održe svoje profesionalne ili poluprofesionalne funkcije u centralama, a kao prokletstvo moraju da podnose to da kao odgovorni posmatraju laganu propast sindikalizma i prava radnika. To nam ništa ne valja. A i kako da valja, kad smo ignorisali prvi i jedini aksiom sindikalnog delovanja, a to je solidarnost jednakih.
Umesto da se udružujemo sebi jednaki, mi se organizujemo na isti način kao kapitalisti. Članstvo sindikata koje plaća članarinu zato da mu sindikalni poverenik pod patronatom sindikalne centrale ostvari radnička prava, u stvari stimuliše uslužnu sindikalnu delatnost. Pare za uslugu koju neće dobiti, jer sindikalna borba može da se pobeđuje samo kada postoji složna baza, koju izrazita vertikalna struktura ne može da realizuje, pogotovo ne na dugi rok. U nedostatku prave sindikalne moći, kvazi sindikalizam uvodi još više elemenata uslužnog preduzeća. Danas se može čuti da je dobro biti član nekog sindikata jer taj pozajmljuje mini kredite bez kamate ili omogućuje jeftiniju kupovinu u nekoj bednoj franšizi, ako se pri tome predloži članska kartica. Usluge nasleđene iz starog sistema su ferijalni kapaciteti i kupovina zimnice. Sve ekseri u posmrtni sanduk sindikalizma.
Autentična sindikalna borba popravlja plate i skraćuje radnu obavezu, tako da radnici mogu da biraju gde će na odmor i kakvu će zimnicu da nabave. Postoje primeri kada radnici ne mogu da se učlane u novi borbeniji sindikat, jer su ovisni o mini kreditu kod starog, žutog sindikata. Kakva katastrofa!
Sindikalna borba nije uslužna delatnost, a svaki novozaposleni radnik bi morao odmah da dobije uputstvo o nužnom delovanju u sindikatu, ako želi da stvori i zadrži kvalitetno radno mesto.
Solidarnost i jedinstvo su temelji sindikata
Izgleda da poslodavac ima mnogo više načina da nas onemogući da uspešno sindikalno delujemo, nego što radnici imamo mogućnosti da uspostavimo, barem ravnopravan dijalog sa poslodavcem. Ali nije baš tako. Gornji deo teksta opisuje nesporno loše i opasne elemente organiziranja i delovanja sindikata. Imamo ispostavljene sindikaliste u opasnosti da će da izgube radno mesto ili postanu korumpirani, imamo otuđene sindikaliste u koje članovi upiru prstom, jer im nisu izborili šta treba, iako to i ne mogu, imamo neinformisano i nesvesno članstvo koje se učlanjuje u sindikate zbog mikro ugodnosti, i sve češće uopšte nemamo članstvo. Imamo i marginalne centrale koje služe same sebi. Na drugoj strani najčešće nemamo dovoljno članstva da bi bili reprezentativni kao sindikat preduzeća. Zato ovisimo o centrali. Nemamo aktivne članove koji hoće da raspravljaju i odlučuju, a na drugoj strani, ako i kada raspravljaju i odlučuju, onda hoće i da se bore. Nemamo ni raspodelu odgovornosti, koja oduzima mogućnost upiranja prstom u dežurnog krivca.
Prostim rešavanjem i izbegavanjem gore navedenih zamki tražimo i stvaramo formulu koja nam omogućuje organizaciju jakog sindikata, koji bi mogao da bude sposoban da izvede uspešan štrajk. Sindikata sa relativno manjim rizikom da će doći do podela unutar organizacije, do korupcije ili okorištavanja sindikalnom imovinom. Sindikata radnika koji su iskreno solidarni i jedinstveni.
Ako razmislimo i shvatimo da su ta dva pojma, znači ¨solidarnost¨ i ¨jedinstvo¨, dva temelja, dve osnovne komponente koje moraju da budu prisutne i stvarno aktivne kada govorimo o sindikatu, onda je zapanjujuće koliki je danas broj formalno postojećih sindikata koji ne sadrže ni jednu od ove dve osnovne komponente. Bilo bi fer da zbog toga brišu reč ¨sindikat¨ iz svog imena i uistinu se transformišu u savetodavce ili pravne servise za radničko pravo.
Moć baze
Ako hoćemo da organizujemo pravi sindikat, onda najpre treba da radimo samo i isključivo na stvaranju dovoljno jake baze. Tu se radi o članstvu sindikata u pojedinačnoj firmi, a ako je firma velika i razuđena na više ili mnogo poslovnih jedinica, onda neka primarna baza ultimativne solidarnosti i jedinstva bude poslovna jedinica, a sindikat ipak neka bude jedan i isti za celu firmu, odnosno poslovni subjekat. To zato što, kada bude trebalo da se radnici lancima vežemo za kapiju ili mašinu ili proizvodnu traku, onda smo u osnovi dovoljni mi, koji radimo u poslovnoj jedinici, odnosno firmi, ako je firma na jednoj lokaciji. Slično je po pitanju štrajka. Naravno da je dobro da štrajk ispuni zakonske normative za izvođenje, dobro je da sindikat najavi štrajk i još bolje je da najmanje ceo sindikat solidarno izvede štrajk čak i kada je u pitanju samo jedna poslovna jedinica, ali ako hoćemo da budemo sigurni i podignemo šanse za uspeh naše radničke borbe, onda treba najpre da organizujemo moćnu akciju na linije fronte, a to je mesto žarišta problema. Sve ostalo što dolazi iz šireg sindikata, centrale, civilnog stanovništva, medija itd., je podrška i pomoć. Dobro je da ta solidarna podrška bude tu kada dođu snage specijalnih policijskih jedinica sa vatrogascima i fleksericama da iseku lance ili razbiju barikade i pohapse nas, ali pre svega naša osnovna sindikalna jedinica mora da bude sposobna da izvede vezivanje lancima, odnosno štrajk. Ako formalna instanca sindikata ili sindikalne centrale nije uspela ili nije htela da nam tu pomogne, mi jedinično moćni izvedimo spontani ili divlji štrajk. Kada pobedimo sve će postati legalno, a ako ne pobedimo ionako nema veze. Razlozi za štrajk ili barikade i lance su verovatno imali za cilj da nas dovedu u isto ili slično bespravno i poniženo stanje. Čak je bolje boriti se i izgubiti, nego postati rob bez borbe, zar ne? Uostalom, ako su nam sve osnovne organizacijske jedinice jake u solidarnosti i jedinstvu, onda ne treba da se plašimo da nećemo dobiti podršku i solidarni štrajk.
Važnost reprezentativnosti na razini firme
Pitanje reprezentativnosti je druga jako bitna stvar za sindikat. Danas se reprezentativnost prečesto ¨kupuje¨ od sindikalne centrale. Znamo da postoje različiti nivoi reprezentativnosti u okviru zakona koji tako omogućuje nekoj šačici radnika da svom kvazi sindikatu obezbedi reprezentativnost. Često će tu mogućnost iskoristiti sindikat kojeg je u stvari stvorio poslodavac da bi izazvao podelu i nejedinstvo. Od najveće je važnosti da se radnici povežemo u tolikom broju da ostvarimo reprezentativnost na nivou preduzeća. Tako ćemo biti u odličnom položaju naspram poslodavca, pre svega jer ćemo biti neovisni. Ako jednog dana ojačamo i povećamo broj članova u firmi, struci, delatnosti itd., naravno da ćemo uzeti potvrdu o reprezentativnosti na svim tim nivoima. Ali veoma je važno da najpre ispunimo sve preduslove za uspešnu borbu na nivou našeg preduzeća. Pa baš nam to preduzeće zakida poštenu platu, tera nas da radimo u opasnim i nečistim uslovima i krši sve normative o maksimalnom broju radnih sati. Kada se izborimo za poštenu platu i uslove rada, kada nateramo poslodavca da nam redovno dostavlja informacije od značaja za poslovanje i položaj radnika, tada možemo da kažemo da smo uspešno pokrili i popravili praktično sve što se od radničke borbe očekuje. Viši nivoi sindikalizma u nekom hipotetično merljivom području dejstvovanja sindikata, imaju jako sporan učinak. Razvlačenje po sednicama i pregovorima sa vladinim ministrima i sekretarima možda može da obezbedi neki sporiji gubitak radničkih prava, zaustavi neki sporni zakon na neko vreme, ali ne može da popravi ništa i nigde, ako vlada ili poslodavci ne osećaju realnu pretnju ulicom, štrajkovima i blokadama.
Nije da nam više i složenije strukture nisu potrebne, odlučno tvrdim da jesu, ali isto tako insistiram da te strukture moraju da budu moćne. Ta je moć kolateralna, pojavljuje se kao posledica množenja moći osnovnih sindikata koji se udružuju. Pitanje centrala je malo složenije, zato neka se shvati kao tema za drugu priliku.
Funkcija jakih sindikata na ravni preduzeća
Neko je negde i nekad pobedio mnogo krvavu radničku bitku i tako uspeo da u ustav upiše pravo na štrajk. To znači da taj štrajk i ta krvava borba nisu bili upisani u ustav i zakon pre izvedbe. Praštrajk nije bio legalan! Ali bio je legitiman!
Izjednačavanje tih dvaju pojmova je zamka u koju površni sindikalisti i njihovi pravnici prečesto upadaju. Zato radnici ne treba mnogo da iskačemo iz razmišljanja o snazi baze. Snaga i moć će nam obezbediti mogućnost da se isuviše ne opterećujemo pravnim okvirima kada smo obespravljeni i potlačeni. Kada budemo imali mnogo jakih sindikata preduzeća imaćemo i jaka udruženja sindikata. Mogu da se zovu i centrale i konfederacije, ali ne smeju da preuzimaju oštricu sindikalne borbe iz prostog razloga što to nije njihov prirodan status ili uloga. U suprotnom imamo mračnu današnjicu gde nijedan član nije baš siguran šta je značenje pojma sindikat i koji su osnovni načini delovanja sindikata. Današnji član plaća članarinu, ta se uplaćuje centrali za neki preskupi pravni suport i platu, sa TV-a nam poznatog, profesionalnog sindikalnog vođe, kojeg u ime članarine imamo pravo da psujemo i krivimo za sve naše radničke muke. To je simptom uslužne sindikalne delatnosti, što u stvari nema veze sa sindikalizmom. Ali ima sa poslom. Taj posao je uslužna delatnost, slično kao što je računovodstveni servis uslužna delatnost. Sindikat je znači postao firma, a firme znamo šta trebaju da ne dođe do iskorištavanja. Da, da, trebaju sindikat. Pravi borbeni sindikat ujedinjene radničke braće.
Na mnoge radničke pobede!
Mladen Jovičić je po zanimanju elektrotehničar, 1998. je migrirao iz Beograda u Koper, gde se 1999. zaposlio u Luci Koper, kao dizaličar. Ove godine sa saborcima Sindikata žerjavistov p.d. - Luka Koper (Sindikat dizaličara pomorskih djelatnosti – Luka Koper), proslavlja 10 godina radničke borbe.
