Natalia Sedova, Leon Trotsky, Raya Dunayevskaya i Frida Kahlo u Meksiku 1937, foto: NS
Na mutnoj fotografiji Lav Trocki nešto govori u kući Fride Kalo 1937. Levo od njega je njegova žena Natalija Sedova. Desno stoje Frida Kalo i iza nje napola zaklonjena sekretarica Trockog Raja Dunajevska. Ne znamo o čemu razgovaraju, ali znamo da su sve osobe na fotografiji marksisti. Njihove ideje o politici, ekonomiji, moralu i umetnosti oblikovali su spisi čoveka rođenog u Nemačkoj pre 200 godina.
Trocki će biti ubijen 1940. i Sedova će se od tada baviti raskrinkavanjem sovjetske mašinerije. Kalo će postati jedna od najmoćnijih slikarki 20. veka. Dunajevska će obezbediti kariku između klasičnog marksizma i jedinog oblika u kojem on danas može biti relevantan. Ona je kategorična: „Marksizam je radikalni humanizam.“
I 200 godina posle Marksovog rođenja (5. maja 1818) ne posustaje bitka oko njegovih ideja. Američka alternativna desnica maršira kroz Šarlotsvil tvrdeći da je grad podlegao „kulturnom marksizmu“. Guverner Engleske banke Mark Karni upozorava na mogući povratak marksizma zbog uticaja automatizacije na radna mesta i porasta nejednakosti. U međuvremenu, u Kini je oživljen nesumnjivo nekulturni oblik marksizma – kao nova državna doktrina Si Đinpinga. Postavlja se pitanje šta je ostalo od marksizma danas.
U julu 1850. Marks je već teoretičar poraza. U Manifestu Komunističke partije (1848) napisao je da je proletarijat predodređen da ukine privatnu svojinu i uspostavi komunizam, ali već mu je bilo jasno da će za to biti potrebno izvesno vreme. Posle dve godine pokušaja da pogura demokratske revolucije u Francuskoj i Nemačkoj u pravcu postizanja veće društvene pravde, Marks je priznao poraz i vratio se u London.
Ipak, u gornjoj sali paba u Sohou, nad kriglom piva, Marks je uveravao Vilhelma Libknehta da ima nade. Upravo je video prototip električnog voza izloženog u Ridžent stritu: doba parne mašine se završava i počinje novo doba. Libkneht beleži: „Sav rumen u licu od oduševljenja Marks mi je rekao: „Sada je problem rešen – posledice su nesagledive. Posle ekonomske revolucije nužno mora uslediti politička, jer je ova druga samo izraz prve.“
U oblaku duvanskog dima Marks je ocrtao jednostavnu verziju materijalističke koncepcije istorije. Uslediće složenija verzija. U predgovoru Osnovama kritike političke ekonomije (1859) Marks je društvene promene objasnio kao rezultat sukoba između dva sloja realnosti koju je oblikovao čovek: proizvodnih snaga – tehnologije i znanja koji su potrebni da bi se one razvile i koristile – i društvenih proizvodnih odnosa: ekonomskog modela koji zahteva unapređenje tehnologije.
Tehnologija i ekonomski model, govorio je Marks, čine „bazu“ na kojoj počiva „nadgradnja“ koju čine pravo, političke institucije, kulture i ideologije u svakom datom sistemu. Revolucije se događaju kada ekonomski sistem počne da koči tehnološki napredak.
Posle neuspelih revolucija iz 1848. Marks se posvetio komplementarnim projektima: osnivanju i poučavanju snažnih radničkih partija koje će braniti interese radnika i pripremati ih za vlast – i analizi dinamike industrijskog kapitalizma.
Samo jednom, u svesci koja je ostala neobjavljena preko 100 godina, Marks se odvažio da nagađa o obliku tehno-ekonomske revolucije. U „Fragmentu o mašinama“ („Mašine i nauka u službi kapitala“) napisanom 1858. on je zamislio vreme kada će mašine obavljati veći deo rada i kada će znanje postati „društveno“, otelovljeno u onome što je nazvao „opštim intelektom“. Budući da počiva na profitima koje stvaraju radnici, kapitalizam ne može da preživi nivo tehnološkog napretka gde je potreba za radom iskorenjena. Sukob između privatne svojine i zajedničkog društvenog znanja, govorio je, dići će u vazduh temelje kapitalizma. To proročanstvo, tako očigledno relevantno za naše vreme robota i umreženog znanja, ležalo je nepročitano u arhivima do 60-ih godina prošlog veka.
***
U prvih 50 godina posle Marksove smrti (1883) njegove ideje su pretrpele tri reinterpretacije. Najpre je njegov saradnik Fridrih Engels pokušao da sistematizuje Marksove ideje u jednu teoriju, koja više nije obuhvatala samo istoriju već i fiziku, astronomiju i etnografiju. To je marksizam koji su učili čelnici ranih socijalističkih partija. Ali oni su dodali drugu reviziju tvrdeći da Marksove teorije pravdaju miran parlamentarni socijalizam, a ne revoluciju. Onda se od 1899. javio marksizam sukoba i klasne borbe, koji je moć ljudske volje i organizacioni polet uzdigao iznad pojmova istorijske nužnosti i nepromenjivih etapa razvoja.
To je marksizam koji su Trocki i Sedova učili u ruskim ilegalnim krugovima i on ih je odveo u Pariz kao emigrante 1902. Ukratko: Rusija može da postane demokratska zemlja samo pod vođstvom radničke klase; predstoji zadatak organizovanja radnika u partiju koja je jednako beskompromisna, tajna i hijerarhijski uređena kao i države kojima vladaju carevi i kajzeri koje ta partija želi da sruši. Njeno oružje biće masovni štrajkovi i barikade, a ne izbori i horska i planinarska društva.
U to vreme je marksizam već podrazumevao teoriju radničke klase dijametralno suprotnu Marksovoj. On je smatrao da su revolucije iz 1848. bile neuspele zato što kapitalizam još nije bio spreman da bude srušen, dok Lenjin 1902. smatra da nisu spremni radnici – i nikada neće biti ako ih elitna, ilegalna „avangardna partija“ ne natera da se pokrenu.
Lenjin je smatrao da je ukupna kvalifikovana radna snaga razvijenog sveta potkupljena profitima od imperijalizma, pa će na zapadu i u manje razvijenim zemljama revolucija biti zadatak nekvalifikovanih radnika. Negde od 1910. nacionalističke pobune i ratovi za zemlju u Meksiku, pa u Kini, Irskoj i na kraju u Rusiji kao da su potvrdili to predviđanje.
Trocki i Sedova su bar prisustvovali nastanku tog novog, revolucionarnog marksizma. Generacija Fride Kalo i Dunajevske nije znala za drugi.
Dunajevska je rođena u jevrejskoj porodici u današnjoj Ukrajini 1910, a emigrirala je sa roditeljima u Čikago 1922. Stupila je u Komunističku partiju sa 14 godina u vreme jednog školskog štrajka. Izašla je iz partije 4 godine kasnije pošto su je gurnuli niz stepenice zbog protivljenja isključenju Trockog iz Kominterne.
Trocki je učestvovao u revoluciji 1917. Doprineo je ukidanju radničke kontrole u fabrikama i suzbijanju opozicionih pokreta na levici. Tridesetih godina je zaključio da su fašizam i staljinizam „blizanci“ koji se razlikuju samo po svojim ekonomskim bazama.
Posao Dunajevske u prokazanom trockističkom pokretu bio je da iz kancelarije u Njujorku uređuje bilten na ruskom jeziku za distribuciju u Sovjetskom Savezu. Došla je u Meksiko 1937. da radi kao stenografkinja i prevoditeljka za Trockog – baš u vreme kada se velika čistka obrušila na njihovu ilegalnu mrežu.
Kalo se pridružila meksičkom komunističkom podmlatku 1928. kada je imala 21 godinu. „Ja sam komunističko biće“, napisaće kasnije. Za generaciju mladih intelektualaca koje je privlačio meksički komunizam, to stanje je podrazumevalo ne samo seksualne i umetničke eksperimente, već i interesovanje za starosedelačke kulture Meksika i oduševljenje seljačkim ratovima koje je vodio Emilijano Zapata.
Osobe na ovoj fotografiji imaju sledeće zajedničke pretpostavke: revolucije se obično događaju u zaostalim zemljama; one podrazumevaju gerilsko ratovanje, preotimanje zemlje i njeno deljenje seljacima i surovu represiju prema bogatašima; marksistička partija mora da se kloni konzervativizma zapadne radničke klase i da brani starosedeoce i rasno ugnjetene ljude; „revolucionarni subjekt“ je radnička klasa – uprkos tome što je zavedena na krivi put.
To su bili samopožrtvovani ljudi spremni na manipulacije i nasilje za postizanje višeg dobra. Ali svako od njih se na svoj način borio da sačuva marksizam s ljudskim licem: da se odupre organizovanom laganju, masovnim ubistvima i suzbijanju umetničkih sloboda u staljinizmu.
Tragično je koliko niko od njih, sem Dunajevske, nije shvatao u kojoj meri je marksizam u svom začetku bio humanističko učenje.
Marks je oštro kritikovao filozofiju i napisao da su „filozofi samo tumačili svet, a radi se o tome da se on promeni“. Ekonomsko-filozofski rukopisi napisani 1844. u Parizu, a objavljeni tek 1932. u Moskvi – pokazuju kako je on došao do tog zaključka: preko razmatranja filozofije prosvetiteljstva, koja je prožeta humanizmom, zasnovana na pojmu ljudske prirode i koja se može pratiti unazad do Aristotela, preko svetog Avgustina i Hegela.
Svrha ljudskih bića, kaže Marks 1844, jeste da se oslobode. Ljude ne porobljava samo kapitalizam ili bilo koji drugi oblik klasnog društva, već je problem u njihovoj društvenoj prirodi, koja ih primorava da rade u grupama i da sarađuju služeći se jezikom a ne samo instinktom.
Kada prave stvari ili otkrivaju nove ideje, ljudi teže da otelove svoj koncept „sopstva“ u novom predmetu ili ideji – taj proces Marks naziva otuđenje ili alijenacija. Mi dopuštamo da naši proizvodi, duhovni ili fizički, imaju moć nad nama, bilo u obliku religije ili praznoverja ili posredstvom fetišizovanja potrošne robe, ili tako što se pokoravamo rutinama i disciplinama koje smo sami stvorili. Da bi pobedilo otuđenje, čovečanstvo treba da se oslobodi svih hijerarhija i klasnih podela – što povlači ukidanje privatne svojine i države.
Rukopisi iz 1844. sadrže ideju koja je izgubljena u marksizmu: koncept komunizma kao „radikalnog humanizma“. Komunizam, kaže Marks, nije prosto ukidanje privatne svojine, već „naše prisvajanje ljudske suštine… potpuni povratak čoveka samome sebi kao društvenom (to jest ljudskom) biću“. Komunizam, kaže Marks, nije cilj ljudske istorije već prosto oblik u kojem će se društvo pojaviti posle 40.000 godina hijerarhijskog organizovanja. Istinski ciljevi ljudske istorije su sloboda i samoostvarenje pojedinca.
Kada su ovi rukopisi objavljeni 1932. sovjetski intelektualci su ih proglasili za grešku. Postupiti drukčije značilo bi priznati da cela materijalistička koncepcija istorije – klase, načini proizvodnje, tehnologija naspram ekonomije – treba da počiva na dubokom humanizmu s moralnim implikacijama.
Dunajevska je došla do ruske verzije Ekonomsko-filozofskih rukopisa 40-ih godina prošlog veka i provela gotovo punu deceniju nudeći svoj engleski prevod za štampanje; na kraju ga je sama objavila 50-ih godina.
Ona je shvatila da Ekonomsko-filozofski rukopisi dovode u pitanje sva prethodna tumačenja Marksa. Za sovjetske birokrate je suprotnost između Marksove ideje slobode i njihove sumorne, tlačiteljske stvarnosti bila očigledna. Zapadni marksizam, opsednut proučavanjem nepromenjivih struktura, bio je zatečen Marksom koji ne govori o bezličnim silama, već o jasnom i gotovo aristotelovskom pojmu ljudske prirode, autonomije i blagostanja. Da li je moguće, zapitala se Dunajevska, da sve katastrofe koje su snašle marksističku levicu proizlaze iz krutih teorija koje je propagirao Engels? Da li je moguće da surovost boljševičke tradicije, uvek pravdana ciljem radničke vlasti, nije opravdana kada se sameri sa ciljevima komunizma koje je zacrtao Marks? Da li je moguće da marksizam ipak nije odbacio filozofski humanizam prosvetiteljstva, već je zapravo njegov najpotpuniji izraz?
Dunajevska je na osnovu ovih zaključaka izvela nove praktične prioritete. Celokupna politika levice u budućnosti treba da bude zasnovana na iskustvu pojedinaca i njihovog traganja za slobodom. U Americi 50-ih godina to je značilo ne samo pridružiti se radničkoj borbi za kontrolu fabrika, već i zastupati feminizam, građanska prava crnih ljudi, starosedelaca – i podržavati borbu protiv imperijalizma na globalnom jugu. To je značilo pružiti bezrezervnu podršku pobunama protiv staljinizma u Nemačkoj (1953) i Mađarskoj (1956).
Kada je Marksov „Fragment o mašinama“ otkriven i objavljen krajem 60-ih godina 20. veka, Dunajevska je shvatila da je to deo slagalice koji je nedostajao. Tu nije bilo reči o ekonomskoj propasti kapitalizma usled smanjivanja profitne stope; bila je to teorija tehnološkog oslobođenja. Marks je predviđao kako će čovečanstvo, oslobođeno od rada napretkom automatizacije, koristiti slobodno vreme za „slobodan razvoj pojedinca“, a ne za nekakvu kolektivističku utopiju.
***
Frida Kalo je krenula drugačijim putem. Na njenoj poslednjoj slici vidimo je kako sedi ispred portreta Josifa Staljina. Kalo je imala ljubavnu aferu s Trockim, videla ga je ubijenog u njegovoj kući i u slikarstvu je praktikovala oblik nadrealizma koji je Trocki hvalio, a Moskva proglasila izopačenim. Zašto se onda divila čoveku koji je naručio ubistvo Trockog?
Poslednja slika Fride Kahlo: Autoportret sa Staljinom (1954), foto: NS
Umetnost Fride Kalo u stvari je počivala na marksističkom pojmu otuđenja. Nema sumnje da je za nju upravo svest pojedinca bila mesto na kome će se dogoditi oslobođenje; svojim slikama je istraživala otuđenje svog roda, seksualnosti, telesnih mana i etničke pripadnosti. Zbog hrabrog suočavanja sa patnjom i usamljenošću u svom slikarstvu, ona od 70-ih godina prošlog veka postaje svetica zaštitnica feminizma.
Ali ona sama je svoje najpoznatije slike smatrala nemarksističkim i antipolitičkim. Jednom ih je opisala kao „male i nevažne, sa uvek istim ličnim temama koje su zanimljive meni i nikom drugom“. Političkim je smatrala slike svog muža Dijega Rivere; pojam ličnog kao političkog bio je nepoznat njenoj generaciji.
Tokom hladnog rata, kada je svet bio podeljen na tabore, Kalo je izabrala isto što i mnogi drugi levičari: učlanila se u meksičku Komunističku partiju i odrekla se Trockog. Promenile su se i njene slike. Počela je da slika velike društvene alegorije, na primer Marksizam će isceliti bolesne (1954), u kojima nije bilo slojeva misticizma i metafora iz njenih ranijih dela. I to je bio svestan izbor. Godine 1952. Frida Kalo zapisuje u svom dnevniku: „Nikada nisam bila trockistkinja… vrlo dobro razumem materijalnu dijalektiku Marksa, Engelsa, Staljina i Mao Cea. Volim ih kao stubove novog komunističkog sveta.“
Politička putanja Fride Kalo pokazuje šta se događa marksizmu lišenom humanizma. Ona je morala da odvoji svoje umetničko bavljenje psihološkom traumom i seksualnom slobodom od ideologije koju je shvatala kao „materijalnu dijalektiku“. Njena usredsređenost na nemoćno sopstvo, na lepotu ugnjetene osobe, na neizbežnu moć prirodnog sveta proistekli su iz iste one ideje koju je Marks iskazao 1844. godine. Ali ona to nije uspela da pomiri sa marksizmom iz moskovskih udžbenika.
***
Šta je ostalo od marksizma u našem dobu tehnološke euforije i ekološke pretnje? Nije ostao njegov klasni narativ: iako je globalna radna snaga dvostruko veća, radnici iz sveta u razvoju jednako su ograničeni u buržoaskom društvu kao i nekada njihovi beli, muški, nekvalifikovani drugovi u 20. veku. Radničko nezadovoljstvo će se nastaviti, ali kapitalizam se dosetio kako da radnike udalji od ideje revolucije.
To je tragedija samo ako niste čitali Ekonomsko-filozofske rukopise. Marks iz 1844. najpre je razvijao teoriju komunizma, a tek potom govorio o radničkoj ulozi u njegovom ostvarivanju. On je komunizam video ne kao krajnju tačku istorije već, kako je jednom poetično rekao, kao kraj praistorije. Marks iz ranih rukopisa smatra da uloga radnika u ostvarivanju komunizma počiva na njihovoj spremnosti da se samoobrazuju i stvaraju kooperativna društva – a ne na slepim automatima vođenim čisto materijalnim interesima.
Ranih 60-ih godina prošlog veka prokremaljski francuski sociolog Luj Altiser „rešio“ je problem Ekonomsko-filozofskih rukopisa tako što je izjavio da su oni nemarksistički. Oni sadrže, tvrdio je Altiser, „Marksa koji je najudaljeniji od Marksa“ – humanističkog filozofa koga je najbolje „opet zaboraviti“. Priznao je, ipak, da je njihovo objavljivanje „teorijski događaj“ – i da svi levičari osećaju njegove posledice.
Čim su Ekonomsko-filozofski rukopisi ugledali svetlost dana javila se dilema: ili marksizam govori o oslobađanju ljudskog pojedinca ili o bezličnim silama i strukturama koje se mogu proučavati, ali kojima se retko može umaći. Ili postoji „ljudska suština“, koju možemo ponovo da otkrijemo ukidanjem svojine i klase, ili smo vreće kostiju uslovljene svojim okruženjem i biologijom. Ili ljudi kroje istoriju, kao što je tvrdio Marks, ili su njene žrtve.
Tokom prethodnih 50 godina veliki deo akademskog mišljenja krenuo je antihumanističkim putem koji je popločao Altiser. Kao i većina drugih koji su prigrlili humanizam posle rata i genocida, Dunajevska je uživala poštovanje, ali su se prema njoj odnosili kao prema čudakinji.
Međutim, ona nam je pomogla da otkrijemo Marksa koji je relevantan za budućnost s kojom se suočavamo. Ako treba da branimo ljudska prava od autoritarnog populizma, treba ustanoviti pojam ljudskosti koju branimo – čak i ako insistiramo na ograničenju aktivnosti veštačke inteligencije.
Ako je Marks iz 1844. u pravu, ideali ljudskog oslobođenja i komunizma mogu da prežive atomizaciju klase čija je uloga bila da ih ostvari. Pobune iz 2011. su pokazale da danas velike mase ljudi imaju moć autonomnog delovanja, samoobrazovanja i saradnje kojoj se Marks divio kod pariske radničke klase iz 40-ih godina 19. veka.
Kao što je Dunajevska shvatila, poriv za slobodom ne proizlazi samo iz eksploatacije: on proizlazi i iz otuđenja, potiskivanja želje, poniženja koje doživljavaju ljudi pogođeni sistemskim rasizmom, seksizmom i ksenofobijom. Gde god je okrenut neljudskim prioritetima, kapitalizam pokreće pobunu – to se događa svuda oko nas. U ovom veku, kao što je Marks predvideo, automatizacija udružena s podruštvljavanjem znanja pružiće nam mogućnost da se oslobodimo od rada. To će, kao što je on rekao, potkopati kapitalizam. Ekonomski sistem koji ga bude zamenio moraće da bude oblikovan oko ciljeva koje je on zacrtao 1844: prestanka otuđenja i oslobađanja pojedinca.
Kada bih mogao da se obratim ljudima zamrznutim na ovoj fotografiji, najpre bih im čestitao na čudesnim životima ispunjenim otporom i patnjom, a onda bih im rekao: „Ta skrivena želja da marksizam bude humanistički, želja koju vi potiskujete, taj poriv ka individualnom oslobođenju – sve je to već kod Marksa i čeka da bude otkriveno. Zato slikajte šta hoćete, volite koga hoćete. Dođavola sa avangardnom partijom. Svako od nas je revolucionarni subjekat.“
New Statesman, 07.05.2018.
Prevela Slavica Miletić
