Ljudi kao mi

Godine 1857. engleski pesnik i jedan od vođa čartističkog pokreta Ernest Jones objavio je u Narodnim novinama seriju članaka o pobuni u Indiji koja se odigrala te godine. To nije bila pobuna, zaključio je, već narodni ustanak koji bi Britanci morali podržati onako kako su podržali slične ustanke u Evropi. Kada se Poljska „borila za slobodu protiv Rusije“ Britanci su bili na strani Poljske. Ako je Poljska bila u pravu onda je i Hindustan.

Setio sam se njegovih argumenata čitajući neke od komentara o ukrajinskom otporu i ruskoj invaziji. Invazija je brutalna i neprihvatljiva, to je napad na demokratiju i suverenitet. Moramo joj se suprotstaviti isto kao što smo se suprotstavili saudijskom napadu na Jemen. Moramo podržati narod Ukrajine kao što smo podržali narod Sirije.

Ali Tim Stanley iz Telegrapha ne misli tako. U emisiji Tema dana na BBC 4 izjavio je da nas događaji u Ukrajini pogađaju više nego oni u Siriji ili Jemenu zato što je u pitanju evropska zemlja i zato što bi ti „mladi regruti i dobrovoljci lako mogli biti naši sinovi ili očevi“. Znači li to da nismo sposobni da zamislimo kako su se morali osećati sinovi i očevi u ratovima u Jemenu ili Iraku?

Za Daniela Hannana, torijevskog lorda i bivšeg poslanika u evropskom parlamentu, ukrajinski sukob je šokantan zato što „oni toliko liče na nas“, žive u evropskoj zemlji u kojoj „ljudi gledaju Netflix i imaju naloge na Instagramu“. „U ratu u Ukrajini napada se sama civilizacija“, zaključuje on. Što u ratovima u Siriji ili Avganistanu na primer nije bio slučaj.

I mnogi drugi komentatori sa obe strane Atlantika iznose slične stavove. Ti stavovi nisu samo posledica šoka zbog brutalnog sukoba na relativno mirnom i prosperitetnom kontinentu kao što je Evropa (mada je prošlo tek 30 godina od razornog sukoba na Balkanu). Iza njih stoji uverenje da su naše sposobnosti saosećanja sa nadom, strahovima i patnjama drugih uslovljene time koliko su nam oni slični, koliko su kao mi. Takvo uverenje ograničava solidarnost i postavlja joj granice koje prate linije identiteta. Jedna od ironija u napadima desničara na politike identiteta jeste to što ne primećuju koliko su i sami uronjeni u istu močvaru identitetskih problema.

Ironična je i činjenica da je mesto istočne Evrope i Rusije u imaginaciji zapada oduvek bilo problematično i višeznačno. Evropljani danas prihvataju Ukrajince kao svoje. Ali nije uvek bilo tako. Iza nas je duga istorija bigoterije u odnosima sa slovenskim narodima koji su opisivani kao primitivni i azijski.

Nemački istoričar iz 18. veka, Heinrich von Treitschke, pisao je: „Mržnja prema Slovenima… duboko je ukorenjena u našoj krvi“, jer Sloveni se „rađaju kao robovi“. Edward Ross, jedan od vodećih američkih sociologa s početka 20. veka, tražio je da se slovenskim doseljenicima zabrani ulazak u Ameriku, zato što im je „mesto ispod debelog krzna u nekoj kolibi od pruća s kraja ledenog doba“. „Sloveni žive u prljavštini koja bi usmrtila belog čoveka“, pisao je.

Revoluciju 1917. mnogi su tumačili pomoću rasne optike. Istaknuti teoretičar superiornosti bele rase, Lothrop Stoddard, smatrao je da kod stanovnika Rusije „dominiraju primitivne rasne crte… zbog čega su oduvek instinktivno pokazivali neprijateljstvo prema tekovinama civilizacije“. Jedan drugi američki autor, Clinton Stoddard Burr, tumačio je boljševizam kao „u osnovi azijsku ideju koja je zapadnom umu neprihvatljiva“. Za Hitlera, konačna granica nije bila ona koja odvaja Evropu od Azije, već granica koja „germanski svet deli od slovenskog sveta“. Ukrajinci su za njega bili evropski „crvenokošci“: „Poslaćemo Ukrajincima marame, staklene perle i ostalo što vole narodi u kolonijama“.

Takvi stavovi u opticaju su i danas. Wall Street Journal je 2018. objavio tekst o Putinovoj diplomatiji pod naslovom „Rusija se vraća svojoj azijskoj prošlosti“.

Granice kojima se definiše ko su ljudi kao mi, ko su Evropljani, pa čak i ko su „belci“, nisu fiksirane i pomeraju se u skladu sa političkim i društvenim potrebama. Oni za koje smatramo da nisu kao mi doprinose definisanju tih granica isto koliko i oni za koje verujemo da to jesu.

To je najuočljivije na primeru tretmana izbeglica. Za 7 dana rata Ukrajinu je napustilo oko milion ljudi. Polovina njih otišla je u Poljsku. U narednim sedmicama taj broj bi mogao porasti na 4 miliona. Bilo je mnogo haosa i očaja u kolonama izbeglica koje su napuštale Ukrajinu. Ali u zemljama koje su ih primile domaćini su pokazali velikodušnost i dočekali su ih otvorenih granica i raširenih ruku. (Izuzetak je Velika Britanija gde javnost podržava liberalniju politiku prema izbeglicama, ali vlada i dalje okleva.)

Uporedimo to sa izbegličkom krizom 2015, kada je na Evropu navodno izvršena invazija migranata. Te godine Evropa je primila 1,3 miliona zahteva za azil. Do ovog skoka je došlo zbog rata u Siriji. Pre i posle 2015. brojke su bile znatno niže. A opet, ta jedna godina, kada je ukupan broj azilanata bio nešto veći od broja izbeglica pristiglih iz Ukrajine za jednu sedmicu, ušla je u istoriju kao godina krize kada je kontinent bio preplavljen migracionim talasom i poslužila je kao opravdanje za dalje utvrđivanje Tvrđave Evrope. To nam je pomoglo da zaboravimo na stotine hiljada ljudi koji žive u neljudskim uslovima sa obe strane Mediterana.

Ovde problem očito nije u brojevima već u političkoj volji, u granicama koje postavljamo sebi kao društvo, u granicama koje postavljamo našoj imaginaciji. Predsednica EU Ursula von der Leyen rekla sedmice da Ukrajina pripada evropskoj porodici. Kada je postala predsednica EU 2019, jedan od njenih prvih poteza bio je da odgovornost za imigraciju prebaci na novoimenovanu potpredsednicu nadležnu za „promovisanje našeg evropskog načina života“ i zaštitu Evrope od „nekontrolisanih migracija“. Izbeglice iz Ukrajine kvalifikuju se za evropski način života. Ostali ne. Eto kako se utvrđuju granice našeg saosećanja i solidarnosti.

Autor uvodnika Narodnih novina iz 1857. piše da „javno stajemo na stranu Indije“ jer podrška „demokratiji mora biti dosledna“. Svako ko kaže „podržavam Mađarsku, ali sam protiv Indije“, zaključuje autor, „radi protiv sebe, protiv opštih načela, istine i časti“. Ernest Jones i urednici Narodnih novina shvatali su da solidarnost nema mnogo značaja ako je ograničena rasom i identitetom. Ali izgleda da mnogi do dan danas nisu savladali tu lekciju.

Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net