Promene u regulaciji apotekarske delatnosti proteklih godina nisu išle u prilog korisnika apotekarskih usluga. Novi Zakon o apotekarskoj delatnosti će podsticati dalju komercijalizaciju i privatizaciju, što će negativno uticati na dostupnost lekova pogotovo u siromašnim i ruralnim krajevima.
Usled primetnog propadanja gradskih apotekarskih ustanova, najavljeno je usvajanje novog Zakona o apotekarskoj delatnosti. Taj zakon bi, po oceni vlasti, trebao da uvede red na tržište lekova. Osim toga, burne reakcije među farmaceutima izazvalo je i objavljivanje novog Pravilnika o listi proizvoda koji se mogu prodavati u apoteci.
Iako je evidentno da problemi postoje, javnost ostaje uskraćena za dublju analizu istih, a konkretnih predloga od strane nadležnih za njihovo rešenje još uvek nema. Ono što je svakako najavljeno jeste privatizacija javnih apotekarskih preduzeća, a ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio je nedavno da je krajnji cilj države izjednačavanje privatnih i državnih apoteka.
Prema nekim procenama dugovanja državnih apotekarskih preduzeća prema dobavljačima za lekove i medicinska sredstva iznose oko 2,5 milijardi dinara, mada preciznih podataka o dugovanju još uvek nema. Upravo ovakva teška finansijska situacija je vlastima glavni izgovor za privatizaciju. Osim toga, ona je dovela do zatvaranja velikog broja apoteka i potpune propasti javnih apotekarskih preduzeća u Boru, Pančevu, Šapcu, Novom Sadu, a sve je teža situacija u gradovima poput Niša, Leskovca i Sombora gde su najavljena otpuštanja radnika.
Kolaps državnih apoteka
Prema procenama Farmaceutske komore na teritoriji Srbije posluje oko 3000 apoteka. Oko 1000 apoteka nalazi se u vlaništvu države. Ipak, važno je napomenuti da tačan broj apoteka u Srbiji nije poznat, što zbog nepostojanja registra apoteka, što zbog turbulentnosti na tržišu i problema u poslovanju državnih apoteka, koje se u poslednje vreme masovno zatvaraju.
Državne apoteke organizovane su kroz gradska javna preduzeća koja se finansiraju iz budžeta lokalne samouprave. Njihova uloga bi u načelu trebalo da bude efikasno snabdevanje stanovništva lekovima i medicinskim sredstvima, kontrola primene lekova, promocija i unapređenje zdravlja stanovništva.
Takođe, u okviru državnih apotekarskih preduzeća izrađuju se brojni magistralni preparati, što nije praksa u privatnom sektoru, prvenstveno zbog bolje infrastrukture državnih apoteka. Među ove preparate ubrajaju se svi oni koji se izrađuju prema individualnoj potrebi pacijenata, pa se gubitkom ovih usluga ukida individualni pristup lečenju, koji predstavlja najefikasniji način pružanja zdravstvene zaštite.
Karakteristično za državne apotekarske ustanove je i to što one snabdevaju male, seoske ambulante i što se u njima mogu naći lekovi čiji promet nije naročito profitabilan, jer su namenjeni specifičnim grupama pacijenata i za lečenje retkih bolesti. Procvatom privatnog apotekarstva i pojavom velikih internacionalnih preduzeća koja poseduju lance apoteka (Zegin, Goodwill), državne apoteke dobile su još jednu veoma značajnu ulogu, a to je fokusiranje prvenstveno na potrebe pacijenta, a ne na profitabilnost. Međutim, smanjenje podrške države, pritisak tržišta i privatnog sektora, doveli su državne apoteke u takav položaj, da je borba za profit postala jedini način njihovog opstanka.
Lokalne apotekarske ustanove uspešno su funkcionisale do pre nekoliko godina, kada u njihovom radu dolazi do promena, po svemu sudeći u negativnom smeru. Na njihovo poslovanje uticalo je pre svega to što je privatnim apotekama dozvoljeno izdavanje lekova na recept, njihovim uvođenjem u sistem zdravstvenog osiguranja 2013. godine i obavezivanje državnih apoteka da lekove nabavljaju putem centralizovanih tendera. Izdavanje lekova na recept od strane privatnika, svakako je olakšalo snabdevanje stanovništva lekovima, ali je time značajno umanjen prihod državnih apoteka od naplate participacije.
Uvođenjem centralizovanih tendera zakonom o javnim nabavkama iz 2013. godine, takođe je otežan rad državnih apoteka u više aspekata. Ovim se rad državnih apoteka dodatno iskomplikovao u birokratskom smislu, a česti propusti u organizovanju tendera dovodili su do nestašice lekova, čime je zdravlje stanovništva ozbiljno ugrožavano. Razlog za uvođenje centralizovane tenderske nabavke je otklanjanje nepravilnosti i mogućih zloupotreba prilikom nabavke lekova. Međutim, ako je suditi prema stanju u kome se državne apoteke trenutno nalaze i prema pomenutim nestašicama lekova, opravdano se može sumnjati i u regularnost i validnost organizovanih tendera.
Obaveza poštovanja propisa u pogledu infrastrukture prostora i obrazovanja zaposlenih u državnim apotekama išla je u korist privatnika. Privatni apotekari su manipulisali u ovom polju, a da za to nisu snosili posledice, zbog neadekvatne kontrole rada od strane države. Tako brojne apoteke, u privatnom vlasništvu, ne poseduju laboratoriju, odgovarajuću ostavu, prostoriju za pranje posuđa ili svlačionicu za radnike, a ne ispunjavaju ni uslov zapošljavanja minimum dva diplomirana farmaceuta, što su trenutno važeće zakonske obaveze.
Možda i najvažnija stavka zbog koje su privatne apoteke u prednosti nad državnim je niža cena lekova. Izbegavanjem poštovanja predhodno pomenute regulative, privatne apoteke imaju značajno manje troškove poslovanja, što nije slučaj sa državnim apotekama. Na ovaj način privatne apoteke poseduju mogućnost formiranja nižih cena lekova, u odnosu na državne apoteke, čime privlače veći broj pacijenata i samim tim ostvaruju veće prihode od držanih apoteka.
Novi zakon
Početkom godine objavljen je Nacrt zakona o apotekarskoj delatnosti. Zakon je prošao javnu raspravu i po svemu sudeći biće ubrzo i usvojen. Kako najavljuje državni vrh ovaj zakon bi trebalo da dovede do bitnijih promena unutar apotekarske delatnosti.
Donošenje namenskog zakona svakako je važno, jer je dosadašnja regulativa podrazumevala više zakona poput Zakona o zdravstvenoj zaštiti, Zakona o lekovima, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakona o komorama, kao i brojne pravilnike i akte. Novi zakon bi trebao da predstavi jasniju sliku propisa i zahteva koji se moraju poštovati unutar apotekarske delatnosti, a koji bi trebalo da urede, pre svega, rad apoteka.
I ako su mediji dosta pisali o mnogim novim propisima koje bi zakon trebao da donese, realnost je da je u predloženom nacrtu zakona pravih novina zapravo samo nekoliko. Jedine prave novine u predloženom nacrtu zakona su odredbe o nemogućnosti otvaranja nove apoteke na udaljenosti manjoj od trista metara od najbliže apoteke i odredba da će u naseljima sa preko 4000 stanovnika biti otvorena neka apotekarska ustanova, u cilju poboljšanja snabdevenosti stanovništva lekovima. Pomenuta druga stavka je veoma problematična, jer je jasno da će seoske sredine i dalje ostati loše pokrivene apotekama, zbog činjenice da čak u 86% sela u Srbiji broj stanovnika opada, pa je pitanje koliko sela ispunjava uslov od 4000 stanovnika.
Prema Nacrtu zakona o apotekarskoj delatnosti, propisi o zahtevima u pogledu obrazovanja zaposlenih i infrastrukturi objekta u kome će se obavljati apotekarska delatnost, isti su kao dosadašnji i ako su od strane medija najavljeni kao novine. To dovodi do zaključka da novi zakon neće nužno dovesti do uređenja, ukoliko se ne insistira na njegovoj implementaciji, kao što se do sada nije insistiralo na sprovođenju postojećih propisa.
Ipak, novi Nacrt zakona (kao i dosadašnja regulativa) ne prepoznaje jedan od ključnih problema u ovoj oblasti, a to je činjenica da se veliki broj privatnih apoteka biva otvoreno u svojstvu trgovinskih objekata, a ne kao zdravstvene ustanove. Ovo privatnicima omogućava izbegavanje pomenutih zahteva u pogledu infrastrukture, pa je pravo pitanje da li zaista postoji mogućnost da se primoraju na poštovanje zakona.
Dodatne turbulencije u apotekarskim krugovima izazvao je novi Pravilnik o proizvodima koji bi trebalo da se prodaju u apoteci. Prema tom dokumentu u apoteci bi pored lekova i medicinskih sredstava mogli da se prodaju i proizvodi poput kišobrana, praška za veš, čarapa, donjeg veša i toalet papira. I ako spisak nije obavezujuć, za očekivati je da će po „zahtevima tržišta“, ovi proizvodi ipak naći svoje mesto u apotekama. Time apoteke svakako gube svoju funkciju zdravstvenih ustanova, dok se u isto vreme farmaceutska struka i položaj farmaceuta u zdravstvenom sistemu marginalizuje.
Po svemu sudeći u narednom period očekuju nas bitne promene u celokupnom sistemu zdravstvene zaštite. Ako je suditi prema dosadašnjim postupcima državnog vrha, promene će svakako ići u pravcu privatizacije i komercijalizacije zdravstvenih usluga. Evidentno je da će iščezavanjem javnog sektora u apotekarstvu veliki deo stanovništva, ostati uskraćen kvalitetnog snabdevanja lekovima. Ako se ostvare planovi o privatizaciji velikih apotekarskih ustanova, gotovo je sigurno da će veliki broj radnika ostati bez posla, a zdravstveni sistem zadobiti još jedan udarac dugo planiranom privatizacijom.
