Tito i Kardelj 1944.
II zasedanje AVNOJ-a u Jajcu (29. i 30. 11 1943.) učinilo je iste korake za čitavu Jugoslaviju te je izborom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije stvarno uspostavilo i privremenu vladu nove Jugoslavije. Proklamovanjem federativnog uređenja II zasedanje AVNOJ-a je ujedno potvrdilo izvojevano pravo naroda Jugoslavije na samoopredeljenje. U rezoluciji II zasedanja AVNOJ-a to je i izričito podvučeno. Rezolucija konstatuje da su narodi Jugoslavije oružjem u ruci i svojom vlastitom borbom izvojevali pravo na samoopredeljenje i da kao slobodni narodi polažu temelje novoj federativnoj demokratskoj Jugoslaviji.
Neće biti na odmet ako ovom prilikom ponovim da je sovjetska vlada reagirala na osnivanje AVNOJ-a i NKOJ-a potpuno negativno, čak sa više rezervi nego vlade zapadnih država, koje su zaključke II zasedanja AVNOJ-a ubrzo primile kao činjenicu koja se ne da izmeniti. Nama je tada bilo jasno da narodi Jugoslavije neće za takve revolucionarne mere nikad kasnije imati povoljnije uslove od onih koji su postojali krajem godine 1943. Narodnooslobodilački pokret bio je na čitavoj teritoriji Jugoslavije u najvećem poletu. Kapitulacijom Italije mnogo se povećala oslobođena teritorija Jugoslavije. NOVJ je ojačala u broju ljudstva, oružju i udarnoj snazi. U isto vreme su rezultati kapitulacije talijanske vojske na jugoslovenskom tlu već sami po sebi i do kraja raskrinkali razne emigrantske, mihailovićevske, belogardističke, mačekovske i druge laži o snazi Draže Mihailovića i drugih izdajnika, koji su svoju saradnju sa okupatorima pokušavali da kamufliraju pred inostranstvom.
Krajem 1943 godine bilo je celom svetu jasno da u Jugoslaviji nema druge stvarne borbene snage protiv okupatora osim NOVJ na čelu sa Vrhovnim štabom i drugom Titom. U političkom pogledu bio je time zadat smrtni udarac svim špekulacijalna da će u poslednjem trenutku biti moguće istrgnuti vlast iz ruku naoružanog i naroda. Formirati AVNOJ kao Vrhovni organ vlasti i NKOJ kao privremenu vladu značilo je u to vreme učvrstiti osvojene pozicije narodnooslobodilačkog pokreta i zadati strahovit udarac svim elementima izdaje i saradnje s okupatorom. Formirati te organe značilo je čvrsto zapisati da je pobeda narodnooslobodilačkog rata i narodne revolucije u Jugoslaviji stvar naših vlastitih borbenih revolucionarnih energija. To je značilo, dalje, da narodi Jugoslavije ne žele biti moneta za potkusurivanje među velikim silama, nego da o svojoj sudbini hoće da odlučuju sami.
Danas je jasno da je sovjetska vlada baš zbog toga negativno reagirala na osnivanje NKOJ-a. Njoj je nova Jugoslavija kao samostalan politički faktor stajala na putu. Njoj je tada bila potrebna takva Jugoslavija kojom bi se posle sa drugim velikim silama mogla praviti trgovina po pravilu: 50% meni, 50% tebi. II zasedanje AVNOJ-a je pokazalo da narodi Jugoslavije u svojoj otadžbini hoće da imaju sami svih 100% uticaja. Otud nezadovoljstvo u Moskvi, otud razne izjave da smo sa II zasedanjem AVNOJ-a „zaboli nož u leđa Sovjetskom Savezu”.
Događaji su potvrdili da je CK KPJ imao pravo kad se odlučio na taj korak. Uspesi, pobede i snaga oslobodilačkog fronta Jugoslavije, koji je stajao iza odluka II zasedanja AVNOJ-a, doneli su svuda u svetu priznanje tim odlukama. Pobeda odluka II zasedanje AVNOJ-a je ujedno značila i učvršćenje takvog rasporeda unutrašnjih političkih snaga u Jugoslaviji koji je obezbedio pobedu socijalističke revolucije. Narodi Jugoslavije dakle s pravom proslavljaju dan II zasedanja AVNOJ-a kao praznik Republike i Narodne revolucije.
Edvard Kardelj: Deset godina Narodne revolucije, 1941-1951, Kultura, 1951.
