Čitaoci drevnih biblioteka nisu se libili da kradu tekstove do kojih im je bilo stalo, a dešavalo se i da ih prilikom upotrebe oštete toliko da postanu nečitljivi, pa su u Asirskom carstvu postojale posebne kazne i kletve za takve prestupnike. Najveće suparništvo u antičkom svetu vladalo je između osnivača Aleksandrijske i biblioteke u Pergamu, koji su koristili sva sredstva da jedni drugima preotmu tadašnje „intelektualne zvezde“. Najčitaniji pisac u obe biblioteke bio je Homer, s tim što je „Ilijada“ bila popularnija od „Odiseje“.
Prema do sada pronađenim arheološkim ostacima, prvi poznati osnivač biblioteke bio je asirski kralj Tiglat Pilasar Prvi, koji je živeo i vladao u 12. veku pre nove ere. Ipak, pravu sistematski prikupljenu zbirku koja bi se mogla nazvati bibliotekom u savremenom smislu osnovao je Asurbanipal, poslednji veliki asirski vladar. Ona je bila nekoliko puta veća od svih ranije otkrivenih i neće biti prevaziđena u sledeća tri i po veka, navodi Lajonel Kason, američki profesor klasičnih nauka u svojoj knjizi „Biblioteke starog sveta“.
Asurbanipal je proveo na prestolu preko četiri decenije, od 668. do 627. godine pre nove ere, i mada ga istorija pre svega pamti kao velikog osvajača koji je teritorijalno najviše proširio Asirsko carstvo, ostalo je zabeleženo i to da se veoma ponosio svojom pismenošću. Voleo je da ističe kako je u pisanju podjednako vešt kao i njegovi nabolji pisari, a još više da nijedan njegov prethodnik na asirskom prestolu nije uspeo da ovlada tim umećem. Kada su britanski arheolozi otkrili u drugoj polovini 19. veka ostatke drevne asirske prestonice Ninive, naišli su na veliku količinu tablica u ruševinama Asurbanipalove palate. Ispostavilo se da je to biblioteka, za koju se u pronađenim zapisima navodilo da je osnovana „radi kraljevog promišljanja“.
Sadržala je oko 1.500 naslova, najviše o predskazivanju budućnosti, religijskim i magijskim obredima, potom školske tekstove, rečnike za prevođenje sa sumerskog na akadski, dok je književnih tekstova bilo srazmerno malo. Ali među njima su bili „Ep o Gilgamešu“, „Ep o Postanju“ i većina najznačajnijih dela drevne bliskoistočne književnosti kojima danas raspolažemo.
Lečilište za dušu
Iako je biblioteka bila kraljeva, očigledno su je koristili i drugi, s obzirom na pronađene zapise koji su pretili posledicama ukoliko se pozajmljeni tekstovi ukradu. Kraljeva kazna je, u duhu s tim vremenom, bila prizivanje srdžbe bogova na prestupnike, a jedna od tih pretnji za kradljivce tablica je glasila: „Neka onog ko je ne vrati i preda u tuđe ruke stigne kletva svih bogova u Vavilonu!“ Osim toga, kralj je uveo i neke prizemnije mere obezbeđenja, pa se čitanje tekstova odvijalo uz prisustvo kraljevog službenika. Mada je kraljevska biblioteka bila dostupna samo izabranima, pre svega pisarima i sveštenicima, tadašnji stručnjaci ne samo da su krali tablice sa tekstovima, nego se dešavalo i da ih oštete. Ponekad su bili toliko nemarni da bi tekst posle upotrebe postajao potpuno nečitljiv, što je bilo jednako današnjem cepanju stranica iz knjiga. Zato su u biblioteci bile istaknute zabrane: „U ime Nabua i Marduka, ne grebati tekst!“ Ili: „Ko izgrebe ovaj tekst, Marduk će se osvrnuti na njega u gnevu!“
Kada je reč o drugom bliskoistočnim centru civilizacije, Egiptu, iako je tu nastala bogata zaliha tehničkih i književnih spisa, do sada nisu pronađeni ostaci nijedne biblioteke. Najverovatniji razlog je to što Egipćani nisu pisali na glini nego na papirusu koji nije trajan, pa su sačuvani samo pojedinačni primerci, ali ne i veća grupa tekstova koja bi upućivala na mogućnost da je u pitanju fond neke biblioteke. O tome da su one najverovatnije postojale samo posredno se može saznati iz mnogo kasnijih zapisa grčkih istoričara. Tako je Diodor, istoričar iz prvog veka pre nove ere, opisujući zaostavštinu egipatskog faraona Ramzesa II (1279. do 1213. pre nove ere), između ostalog naveo i da je ovaj faraon imao „posvećenu biblioteku“, najverovatnije sa religijskim tekstovima, na čijem ulazu je stajao natpis: „Lečilište za dušu“.
Najčuvenija antička biblioteka, Aleksandrijska, osnovana oko 300. godine pre nove ere, razlikovala se od svih dotadašnjih prvenstveno zato što je imala daleko svastraniju literaturu, prikupljajući knjige svih vrsta i sa svih strana, i bila je otvorena za mnogo širi krug čitalaca. Istražujući zašto je takva institucija nastala baš u to vreme, i to u Aleksandriji, gradu koji nije bio mnogo stariji od svoje biblioteke, naučnici su zaključili da je to prvenstveno zasluga dinastije Ptolomeja. Njena prva četiri vladara i sami su bili intelektualci koji su izučavali istoriju, matematiku, zoologiju, pa čak pisali dramska dela, te ne čudi njihova težnja da svoju prestonicu načine kulturnim centrom grčkog sveta.
Antički trust mozgova
Temelj za privlačenje intelektualaca u Aleksandriju postavio je Ptolomej I kada je osnovao čuveni Muzej, koji je bio antička verzija trusta mozgova. Ptolomeji su davali doživotno zaposlenje njegovim članovima, priznatim pesnicima i naučnicima, izdašne plate oslobođene od poreza, besplatan smeštaj i hranu kako bi, pošteđeni životnih briga, mogli da se posvete isključivo izučavanjima. Da bi dodatno pridobio „ovu razmaženu grupu“, Ptolomej je osnovao Aleksandrijsku biblioteku, piše Kason, a do vremena Ptolomeja III ona se sastojala od dve institucije. Glavna bibiloteka se nalazila u kraljevskoj palati i sa oko 490.000 svitaka iz narazličitijih oblasti služila je isključivo članovima Muzeja za sve vrste istraživanja. Druga, „biblioteka ćerka“ nalazila se u svetilištu boga Serapisa, nedaleko od palate, i bila je namenjena široj publici, što prema mišljenju stručnjaka objašnjava i mnogo skromniji fond od oko 42.800 svitaka, za koje se veruje da su predstavljali dela najvažnijih književnih klasika.
Kason navodi da, kao što je to slučaj i među današnjim piscima i naučnicima, tako se ni članovi aleksandrijskog Muzeja nisu uvek međusobno slagali, a u toj borbi sujeta i ambicija neki su odlazili u suparničke bibiloteke jer bi tamo dobijali rukovodeće funkcije. Naime, u to doba postojale su i druge kraljevske biblioteke, a najveću konkurenciju Aleksandrijskoj predstavljala je biblioteka u Pergamu, antičkom gradu na teritoriji današnje Turske. Biblioteku je osnovala helenistička dinastija Atalida, čiji je preteča Fileter bio skromnog porekla i radio je kao običan službenik kod Lisimaha, jednog od generala Aleksandra Makedonskog. Dinastija je nasledila Lisimahovu riznicu i bogatstvo koje je donosilo plodno zemljište na njihovoj teritoriji, a svoje skromno poreklo nastojali su da nadoknade ulaganjem u umetnost i nauku.
Mada je biblioteka u Pergamu sa oko 200.000 svitaka bila znatno manja u poređenju sa Aleksandrijskom, ako je verovati pričama koje su kružile u kasnijim vekovima Ptolomeji nikako nisu mogli da prihvate da im glavna konkurencija u kulturi u učenosti bude jedna „skorojevićka“ dinastija. Među kasnijim „tračevima“ su i oni da je Ptolomej V naredio da se uhapsi i zatvori Aristofan iz Bizanta, starogrčki filolog i gramatičar, jer su se pojavile glasine da namerava da ode i pridruži se kralju Eumenu u Pergamu, te da je Ptolomej obustavio izvoz papirusa u Pergam, što je podstaklo žitelje ovog grada da usavrše preradu kože kako bi dobili kvalitetniji pergament za pisanje.
Plinije Stariji, rimski pisac enciklopedijskog znanja (23. do 79. godine nove ere), uopšte nije sumnjao da je između biblioteke u Aleksandriji i one u Pergamu vladalo ljuto suparništvo. On direktno pominje mnoge poteze koje su rivalski vladari preduzimali kako bi na svoju stranu pridobili ili jedni od drugih preoteli najveće „intelektualne zvezde“ toga doba. Ipak, obe biblioteke su delile slavu jednog istog čoveka. Kako ističe Lajonel Kason, najčitaniji pisac i u Alaksandrijskoj i u biblioteci u Pergamu bio je Homer, s tim što je njegova „Ilijada“ bila popularnija od „Odiseje“ sve do kraja antičkog doba. Na drugom mestu antičkih „bestselera“ nalazio se grčki dramatičar i pesnik Euripid.
