Illustration by Boris Lyppens
Prošle zime, dok nam se zla kob tek prikradala, videla sam jednu staru ženu, leđa savijenih kao pastirski štap, kako oprezno korača po ledenoj kiši. Polako je obilazila lapavicu na ulici, u crnim čizmama umotanim u plastične kese. Nosila je masku boje mesa, neprirodno glatku. To je bilo pre nego što su maske postale uobičajene i u prvi mah nisam shvatila šta joj je to na licu; izgledalo je kao da nema nos i usta. Kako sam se približavala, stvar je postala jasna: mora da je sama sašila masku od starog, bež prslučeta, tako što je jednu korpicu isekla i prevrnula, a žicu savila preko nosa, dok je tankim najlonskim bretelama masku vezala oko glave. Koraknula sam ka njoj, misleći da je pitam da li je dobro. Oči joj se namah raširiše, a ona se okrete, ubrzavajući korak. Nisam je više videla.
Ubrzo sam počela da pišem esej o književnosti sa temom zaraze, o pričama o kugi. Danju sam čitala, noću šila maske od krpa i gumica, s papirnim ubrusima umesto unutrašnjeg uloška. Pitala sam se kako počinju priče o kugi i šta se onda dešava. „Čitav svet se okrenuo naglavačke“, kaže lik iz jedne priče. „I stoji naglavačke od početka kuge“. Ljudi gube ljudskost, tako glasi uobičajeni zaplet. Kako se pošast širi, ljudi počinju da se plaše jedni drugih; porodice se zatvaraju u kuće, prodavnice sklanjaju robu, škole zamandaljuju vrata. Bogati beže, siromašni se razboljevaju. Pune se bolnice. Umetnost iščezava. Društvo klizi u haos, a poredak u anarhiju. Konačno, u poslednjoj fazi te naizgled neizbežne regresije u kojoj istorija teče unazad, zaboravljaju se knjige pa čak i azbuka; gube se znanja, a ljudi postaju zveri. U romanu Klejeva barka Oktavije Batler iz 1984, čija je radnja smeštena u 2021, mutanti koji su preživeli vanzemaljski patogen sa Proksime Kentauri 2 „više nisu ljudi“. U poslednje vreme, dok čekam na vakcinu, nadam se drugačijem kraju. Da li ljudi mogu ponovo biti ljudi?
***
Svaka kuga ostavlja trag u svetu: spomenike na grobljima, tamne mrlje na kolektivnoj imaginaciji. Edgar Alan Po je svedočio pustošenju kolere u Filadelfiji i možda je čuo priču o tome kako je na jednom balu pod maskama u Parizu 1832. bolest pokosila goste čija su lica odjednom pomodrela. U Poovoj priči Maska crvene smrti iz 1842. princ Prospero („srećan, neustrašiv i mudar“) sklonio se od pošasti – kuge koja je lica svojih žrtava bojila u tamnocrveno – u groteskni luksuz izolovanog utvrđenja, gde je sa hiljadu svojih dvorana i dvorkinja bio na sigurnom iza zidina i gvozdenih kapija. Bezbrižnu zabavu na veličanstvenom balu pod maskama prekinuće visoki, mršavi neznanac. Uvijen je u mrtvački pokrov: „Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru“. Obučen je kao oličenje Crvene smrti: „Odelo mu je bilo poprskano krvlju… a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe“. Svi će umreti dok, u Poovom stilu, časovnik od abonosa otkucava ponoć (posle čega i časovnik staje): „Mrak i propast i Crvena smrt zavladaše nad svima.“1
Često, ipak, tragovi života opstaju kao podsetnik na sve ono što je izgubljeno. U romanu Crvena kuga Džeka Londona, objavljenom uoči pandemije gripa 1918, zaraza ubija gotovo sve na planeti: priča je postavljena u 2073, šest decenija posle izbijanja zamišljene zaraze koju će preživeti šačica nepismenih, „nagih varvara“. Među njima je i jedan starac koji je pola veka ranije predavao englesku književnost na Berkliju, a koji predviđa dobru budućnost: „Sve nas je više i sve smo spremniji za novi uspon ka civilizaciji“. Ipak, nije preterano optimističan kad primećuje: „Biće sporo, jako sporo; dug nas put očekuje. U beznadežan ponor smo pali. Da nam je preživeo bar jedan fizičar ili hemičar! Ali nije i sve smo zaboravili“. Zato je izgradio neku vrstu Nojeve barke, biblioteku skrivenu u pećini. „Sačuvao sam mnoge knjige“, kaže starac svojim nepismenim unucima. „U njima je velika mudrost. Uz njih sam ostavio ključ za azbuku, da bi onaj ko razume slike otkrio i slova. Jednog dana ljudi će ponovo čitati.“
Jednog dana ljudi će ponovo čitati. Prva stvar koju će pročitati biće upravo knjiga u kojoj je zapisano sve što se desilo, budući da narator nalik Jovu koji je preživeo opštu propast preuzima na sebe tu svetu obavezu prema potomstvu. Kao što Išmael u Mobi Diku ostavlja za sobom rukopis, poruku u boci, poslednju knjigu na svetu. „Ipak sam živ“, poslednje su reči u Godini kuge Danijela Defoa, izveštaju o bubonskoj kugi 1665. Poslednji čovek Meri Šeli objavljen je 1826, osam godina nakon izlaska njenog Frankenštajna, u periodu između dve pandemije kolere. U tom romanu čovek koji veruje da je jedini koji je preživeo svetsku zarazu, piše izveštaj o pomoru – naslovljen „Istorija poslednjeg čoveka“ – a onda se otiskuje u čamcu u čijoj se oskudnoj opremi nalaze i dela Homera i Šekspira. „Biblioteke čitavog sveta su mi širom otvorene“, piše on u poslednjim pasažima knjige, „i u svakoj ću luci moći da osvežim zalihe“. Nestaje na horizontu u svojoj „malenoj lađi“, kao da svet počinje ispočetka.
***
Romani sa zapletom o venčanju završavaju se svadbom; romani o kugi pak završavaju se sahranama (sve dok preostaje neko da sahrani mrtve). Ali čitaoci Eme Džejn Ostin nikad neće saznati kako je bilo na venčanju Eme Vudhaus sa gospodinom Najtlijem; čitaoci Poslednjeg čoveka nikad neće saznati ima li života posle kuge. Ipak, knjige sa temom zaraze često se, kao kod Meri Šeli, završavaju novim početkom, lokovskom tabula razom – a ponekad čak i sa nagoveštajem da je staro zlo možda zauvek iskorenjeno. Ili što bi u Bajdenovoj kampanji rekli: „Izgradimo opet bolje!“
U Godini kuge pošast prestaje po božijoj volji, a ne zahvaljujući medicini, zaključuje Defoov narator. „Čak su i lekari bili zatečeni“, piše on (mada su mere za zaštitu javnog zdravlja u Londonu u to vreme, uključujući karantin za bolesne, ipak dale značajan doprinos). Bolest se tako naglo povukla da su ljudi „prebrzo odbacili sav oprez“. U susretu sa grupom sugrađana, jedan će čovek u oduševljenju uzviknuti: „Gospode, kakva je ovo promena! Prošli put ovde jedva da je bilo žive duše“. Drugi uzvikuje: „Ovo je divno, kao san!“ I Defo će svoj „izveštaj o ovoj kobnoj godini“ završiti blagodarno; njegova knjiga je, kao i nestanak kuge, „jasan poziv svima nama na zahvalnost“.
Ako je čitaocima očajnički potrebno da veruju u obećanje o obnovi, teže će podneti priče u kojima pravi problem nije zaraza, već politika. Roman Žozea Saramaga Slepilo iz 1995, o zarazi zbog koje oboleli gube vid, završava se tako što slepi ponovo progledaju – da bi videli opustošen svet. Priča ima i nastavak pod naslovom Zapis o pronicljivosti (2004). Četiri godine po okončanju zaraznog slepila, ljudi u prestonici izlaze na gradske izbore. Većina, međutim, u glasačke kutije ubacuje bele listiće. Čini se da su beli listići nova kuga. „Ako pređe granicu, to bi moglo da počne da se širi po svetu kao moderna crna smrt,“ primećuje ministar inostranih poslova. „Misliš, bela smrt“, uzvraća premijer. Kad vođe procene da su beli listići stvar zavere – političke zaraze – staviće grad pod totalnu blokadu. Unajmljen je snajperista da ubije jedinu ženu u prestonici koja nikada nije izgubila vid i koja je jedina videla istinu. Sve vreme je upravo bezočna vlada bila prava, neprestana kuga.
***
Korpa na radijatoru kod ulaznih vrata mog stana puna je odbačenih maski. Napravljene su od belog papira, plavih salveta i pamuka – cvetne, kockaste i jednobojne. Većina miriše na znoj i pljuvačku, poneka na sapun za veš. Preziremo ih. Napolju ljudi prolaze, ožalošćeni, u tuzi i iščekivanju, u nadi. Otopio se sav sneg. Nema više ni lapavice.
„Ali u času kad se činilo da se kuga udaljuje, vraćajući se u svoju neznanu jazbinu odakle bijaše izašla bezglasno i tiho, nalazio se u gradu bar jedan čovjek kojega je taj odlazak zaprepastio“, piše Alber Kami u Kugi iz 1947. Broj umrlih opada, ali u jednom pohlepnom i sebičnom čoveku koji je profitirao na zarazi i odbio da pomogne bolesnima, raste panika. Zar zaista misle da može prestati tek tako, odjednom, pita se Kotar. Ljudi iz grada polako se vraćaju onome što zovu „normalnim životom“, poput zveri koje izviruju iz jazbine posle oluje. Ali ne i Kotar. „Činilo [se] da to nije onaj skromni, tihi i umjereni život koji je nekoć provodio. Sada je živio sasvim za sebe u svome stanu, a jelo bi dao donositi iz obližnje gostionice. Izlazio je jedino navečer i to kradomice, da kupi što mu je potrebno“.2 Najavljuje se otvaranje grada i ljudi se vesele. „Ali se Cottard nije smiješio. Htio je znati može li se pretpostaviti da kuga nije u gradu ništa promijenila, da će sve teći kao prije, to jest kao da se ništa nije dogodilo“. Uzima revolver i počinje da puca po ljudima na ulici. Poludeo je.
Narator Kuge zna ono što je i Kotar znao: da je kuga strgnula masku sa sebične, okrutne ljudske zlobe. Ali je znao i nešto što Kotar nije: da to nije bila poslednja maska ispod koje se krije pravo lice, lice velikodušnosti i plemenitosti, milosrđa i ljubavi. Na kraju Kuge i narator skida svoju masku: otkriva da je on doktor koji je, pošto se pobrinuo za bolesne, odlučio da piše kako ne bi bio „jedan od onih koji šute, nego da pokuša svjedočiti u prilog kužnih bolesnika, pa tako ostaviti bar neki spomen o nepravdi i nasilju koje im je učinjeno; da naprosto kaže što se može naučiti u doba zala, to jest da u čovjeku ima više stvari koje zaslužuju divljenje, nego onih koje zaslužuju prezir“. Onih humanih.
The New Yorker, 24.03.2021.
Prevela Milica Jovanović
