Razgovor je snimljen 4. marta 1972. godine.
Mišel Fuko: Jedan maoista mi je nedavno rekao: “Lako mogu da razumem zašto je Sartr stao na našu stranu; mogu da razumem njegove ciljeve i politički angažman; delimično mogu da razumem i tvoju poziciju, budući da si se oduvek bavio pitanjem zatvaranja. Ali Delez mi je enigma“. Bio sam šokiran ovom izjavom budući da mi je tvoja pozicija oduvek delovala savršeno jasno.
Žil Delez: Moguće je da smo svedoci uspostavljanja nove relacije između teorije i prakse. Nekada je praksa bila smatrana primenom teorije, bila je posledična; drugi put, opet, sasvim suprotno, ali na loš način, smatralo se da praksa inspiriše teoriju, da je odgovorna za stvaranje novih teorijskih formi. U svakom slučaju, njihova relacija shvatana je u kategorijama totalizacije. U našem slučaju, problem se postavlja u drugom svetlu. Odnos između teorije i prakse je daleko fragmentarniji. Teorija je uvek lokalizovana i povezana sa ograničenim poljem, a primenjuje se u drugoj sferi, manje ili više udaljenoj od nje. Relacija koja se održava u primeni teorije nikada nije relacija sličnosti. Šta više, onog trenutka kada teorija dospe u sebi primernu oblast, počinje da nailazi na prepreke, zidove i blokade, čije prevazilaženje podrazumeva posezanje za drugim diskursima (kroz njih ona konačno i prelazi u druge oblasti). Praksa je niz premošćavanja sa jedne teorijske tačke na drugu, a teorija je niz premošćavanja sa jedne prakse na drugu. Ni jedna teorija ne može da se razvije a da u nekom trenutku ne naiđe na zid, a praksa je nužna da se ovaj zid probije. Na primer, tvoj rad počeo je teorijskom analizom konteksta zatvaranja, posebno u odnosu na psihijatrijske institucije u kapitalističkim društvima devetnaestog veka. Onda si shvatio da je nužno omogućiti zatvorenima da progovore, da naprave most (moguće je, takođe, i da je tvoja funkcija bila stvaranje mosta prema njima); ovu grupu našao si u zatvorima – ti pojedinci su zatvoreni. Na osnovu toga osnovao si Grupu za informacije o zatvorima[1], čija svrha je bila stvaranje uslova koji bi omogućili zatvorenicima da progovore. Bilo bi sasvim pogrešno reći, kao što je tvoj maoista sugerirao, da si vršeći ovu praksu primenjivao svoju teoriju. To nije bila primena; niti je bio projekat iniciranja reformi ili preispitivanja u tradicionalnom smislu. Naglasak je bio na sasvim drugom mestu: sistem premošćavanja u široj sferi, sa mnoštvom elemenata koji su bili i teorijski i praktički. Osoba koja teoretiše, za nas nije više subjekt, predstavljačka i predstavljajuća svest. Oni koji delaju ili se bore, nisu više predstavljeni, bilo od strane neke grupe ili sindikata, koji prisvajaju pravo da se pojavljuju kao njihova svest. Ko govori i deluje? Uvek mnoštvo, čak i kada je u pitanju pojedinačna osoba koja govori i deluje. Svako od nas je malo mnoštvo [fr. groupuscule].[2] Predstavljanje više ne postoji; postoji samo delatno-teorijsko postupanje i praktička delatnost koja služi kao premošćavanje i formira mrežu.
Fuko: Čini mi se da je, u tom smislu, politički angažman intelektualaca tradicionalno proizvod dve različite sfere delatnosti: njegovog mesta u buržoaskom društvu, u sistemu kapitalističke proizvodnje i ideologije koju poredak stvara i nameće (njegove eksploatacije, siromaštva, poricanja, pravnog gonjenja, optužbi za subverzivnu delatnost, nemoral itd); i njemu primerenog diskursa, u onoj meri u kojoj ovaj otrkiva određenu istinu, tako što ukazuje na političke relacije, tamo gde se to nije očekivalo. Ove dve forme politizacije nisu se isključivale, ali kako su bile na različitim nivoima, nisu se ni podudarale. Neki su označeni kao „izgnanici“ a drugi kao „socijalisti“. Tokom nasilnih reakcija od strane vlasti, ove dve pozicije su konvergirale: nakon 1848, nakon Komune, nakon 1940. Intelektualac je odbačen i proganjan u trenutku kada su činjenice postale neoborive, kada je postalo zabranjeno reći da je car go. Intelektualac je izgovarao istinu: bio je svest, savest i govor. U najnovijim previranjima[3] intelektualac je otkrio da više nije potreban masama kako bi one stekle znanje: njima je sve savršeno jasno, bez iluzija; one znaju daleko bolje od njega i svakako su sposobne da se izraze. Ali postoji sistem moći koji blokira, zabranjuje, i delegitimiše ovaj diskurs i ovo znanje, moći koja se ne manifestuje samo u cenzuri, već koja dubinski i suptilno prožima čitavu društvenu mrežu. Sami intelektualci su agenti ovog sistema moći – sama ideja da su oni zaduženi za „svest“ i govor odaje nam njihovu ulogu u ovom sistemu. Međutim, uloga intelektualaca nije više da se postave „pomalo unapred i po strani“ kako bi izrazili prigušene istine zajednice; umesto toga, njihov zadatak je da se bore protiv formi moći koje ga preobražavaju u sopstveni objekt i instrument u sferi „znanja“, „istine“, „svesti“ i „diskursa“.[4]
U ovom smislu teorija ne izražava, ne prevodi, niti služi primeni prakse: ona jeste praksa. Ali, kao što si rekao, ona jeste regionalna i lokalna, a ne totalizujuća. To je borba protiv moći, borba usmerena na razotkrivanje i potkopavanje moći tamo gde je ona najmanje vidljiva i najopasnija. Ne borimo se da „probudimo svest“ (mase su već neko vreme svesne da je svest oblik znanja; uverenje kako je svest pretpostavka subjetivnosti privilegija je buržoazije), već da potkopamo moć i da preuzmemo moć; to je delatnost koja se odigrava naspram onih koji se bore za moć, a ne rasvetljavanje njihovih postupaka sa sigurne razdaljine. „Teorija“ je regionalni sistem ove borbe.
Delez: Upravo tako. Teorija je poput kutije za alat. Nema nikakve veze sa označiteljem. Mora biti upotrebljiva. Mora da funkcioniše. Ne sama za sebe. Ako je niko ne koristi, počevši od samog teoretičara (koji onda prestaje da bude teoretičar), teorija je beskorisna, ili je trenutak za nju nepogodan. Mi ne preispitujemo teorije, već stvarmo nove; nemamo drugog izbora. Čudno je da je baš Prust, pisac koji je smatran čistim intelektualcem, rekao tako jasno: upotrebljavajte moju knjigu poput naočara usmerenih ka spolja; ako vam ne odgovaraju nađite druge; ostavljam vam da sami pronađete alat koji je nužna investicija za borbu. Teorija ne totalizuje; ona je alat za umnožavanje ali se i sama umnožava. U prirodi moći je da totalizuje, a to je i tvoje stanovište, sa kojim se u potpunosti slažem, da je teorija po svojoj prirodi suprotstavljena moći. Kada se zatvori u jednu određenu tačku, shvatamo da ne može da ima nikakvu upotrebnu vrednost, ukoliko se ne probije u potpuno drugoj oblasti. Zato je ideja reformi tako glupa i licemerna. Ili su reforme smišljene od strane onih koji tvrde da su nečiji predstavnici i koji su nametnuli shvatanje da je njihova profesija govor u ime drugih, stvarjući tako podelu moći, odnosno, novu formu moći koja se uvećava dvostrukom represijom; ili proizilaze iz prigovora i zahteva onih kojih se zaista tiču. U drugom slučaju to više nisu reforme već revolucionarna akcija koja preispituje (pokazujući svu snagu svoje parcijalnosti) celinu moći i hijerarhiju koja je održava. To je, svakako, očigledno u zatvorima: najmanji i najbeznačajniji zahtevi zatvorenika mogu da obore Plevanove pseudoreforme.[5] Kada bi se protesti dece u zabavištima saslušali, kada bi se njihovim pitanjima posvetila ozbiljna pažnja, to bi bilo dovoljno da se razori čitav obrazovni sistem. Ne može se poreći da je naš društveni poredak sasvim bez tolerancije; to objašnjava njegovu ekstremnu krhkost, u svakom pogledu, i njegovu potrebu za globalnim formama represije. Prema mom mišljenju, ti si nas prvi u svojim knjigama i svojom delatnošću, naučio nečemu apsolutno fundamentalnom: sramoti govorenja u ime drugih. Pe je ismevao zastupanja i rekao da je sa njime završeno, ali nismo uspeli da izvučemo konsekvence ovog „teorijskog“ uvida – da prhvatimo teorijsku činjenicu da samo oni kojih se nešto direktno tiče mogu na praktički način da govore u svoje ime.
Fuko: A kada su zatvorenici počeli da govore, posedovali su individualnu teoriju zatvora, kaznenog sistema i pravde. Ova forma pravde je u konačnom jedna bitna, kao diskurs protiv moći, kontradiskurs zatvorenika i onih koje nazivamo delinkventima – a ne teorija o delinkventnosti. Problem zatvora je lokalan i marginalan: ne više od 100.000 ljudi prođe kroz zatvore svake godine. Danas su u Francuskoj između 300.000 i 400.000 ljudi bili u zatvorima. Ali ovaj marginalni problem kao da pogađa svakoga. Začudilo me je što se tako mnogo ljudi koji nisu bili u zatvoru zainteresovalo za ovu problematiku, bilo mi je čudno što su svi oni, koji nikada nisu čuli govor zatvorenika tako lako razumeli ovaj govor. Kako to da objasnimo? Nije li to zato što je, na uopšten način, kazneni sistem forma u kojoj je moć najvidljivija kao moć? Smestiti nekoga u zatvor, zatvoriti ga, lišiti ga hrane i toplote, sprečiti ga da ode, da vodi ljubav itd. – to je svakako najluđa manifestacija moći koja se može zamisliti. Pre neki dan razgovarao sam sa ženom koja je bila u zatvoru i rekla mi je: „Zamislite, ja sam u svojoj četrdesetoj godini, bila kažnjena obrokom od suvog hleba“. Upadljiva u ovoj priči nije infantilizacija koju moć proizvodi, već cinizam sa kojim se ona sprovodi, na najarhaičniji, infantilizujuć način. Kao deca učimo šta znači biti sveden na hleb i vodu. Zatvor je jedino mesto na kome se moć pokazuje u svom obnaženom vidu, u svojoj najprekomernijoj formi, ali tako da deluje kao da je moralno opravdana. „U mojoj je moći da te kaznim zato što znaš da je kriminalno nekoga opljačkati i ubiti“ … U zatvorima fascinira činjenica da se moć ne prikriva iza maske; cinična je, a istovremeno čista i u potpunosti „opravdana“, zato što se njeno delovanje može u formulisati unutar mreže moralnosti. Njena brutalna tiranija se onda pojavljuje kao umirujuća dominacija Dobrog nad Zlom, reda nad haosom.
Delez: Tako je, ali i obrnuto je istina. Ne samo da se zatvorenici tretiraju kao deca, već se i deca tretiraju kao zatvorenici. Deca su podvrgnuta infantilizaciji koja im je strana. Na ovom osnovu, neporecivo je da škole deluju kao zatvori, kao i da su fabrike njihova najbliža aproksimacija. Pogledaj samo ulaz u Renoovu fabriku, ili bilo koju drugu: tri propusnice da se ide u toalet tokom dana. Pronašao si tekst Džeremija Bentama iz 18. veka u kome se pedlaže reforma zatvora; u ime ove reforme on uspostavlja kružni sistem u kome reformisani zatvor funkcioniše kao paradigma po kojoj pojedinci neprimetno prelaze iz škole u fabriku, iz fabrike u zatvor, i nazad. Ovo je suština reformističkih impulsa, ili reformističkog predstavljanja. Nasuprot tome, kada ljudi počnu da govore i deluju u sopstveno ime, oni ne suprotstavljaju sopstveno predstavljanje nekom drugom (čak i obrnutom); oni ne suprotstavljaju novo predstavljanje lažnom predstavljanju moći. Na primer, sećam se da si govorio kako narodna pravda nije naspram pravde; razračunavanje se odigrava na drugom nivou.
Fuko: Mislim da nije prosto ideja bolje ili ravnopravnije forme pravde ono što motiviše narodnu mržnju prema pravnom sistemu, sudovima, sudijama i zatvorima, već – pored toga i pre svega – zajedničke percepcije da se moć uvek sprovodi na štetu naroda. Borba protiv pravnog sistema je borba protiv moći i ne mislim da je to borba protiv nepravde, nepravde pravnog sistema, ili za poboljšanje efikasnosti rada institucija. Posebno je upadljivo da je prilikom izbijanja nereda i protesta, ili u pokretima otpora pravni sistem bio jednako privlačna meta napada kao i finansijske strukture, vojska i drugi oblici moći. Moja je hipoteza – ali samo hipoteza – da su narodni sudovi, poput onih iz vremena Revolucije, bili sredstvo niže srednje klase, koja je ušla u savez sa narodnim masama, kako bi sačuvala i ponovo dobila inicijativu u borbi protiv pravnog sistema. Da bi ovo postigli predložili su sudski sistem zasnovan na mogućnosti egalitarne pravde, u kome bi sudija mogao da donese pravednu presudu. Prepoznatljiva forma suda pripada buržoaskoj ideologiji pravde.
Delez: Na osnovu naše stvarne situacije, moć naglašeno razvija totalnu ili globalnu viziju. Odnosno, svi dosadašnji oblici represije (rasistička represija imigrantskih radnika, represija u fabrikama, obrazovnom sistemu, opšta represija mladih) lako se totalizuju sa stanovišta moći. Ne treba da tragamo za jedinstvom ovih formi samo u reakciji na maj ’68, već pre svega, u koncentrisanim pripremama i organizovanju za najbližu budućnost francuskog kapitalizma, koji se od nedavno oslanja na „marginalnu“ nezaposlenost, skinuvši liberalnu i paternalističku masku koja je obećavala puno zaposlenje. Iz ove perspektive, počinjemo da sagledavamo jedinstvo formi represije: ograničenje imigracije, nakon što se priznalo da najteži i najnezahvalniji poslovi odlaze imigrantskim radnicima; represija u fabrikama, jer Francuzi moraju da steknu „ukus“ za sve teži rad; borba protiv omladine i represija obrazovnog sistema, jer je policijska represija daleko aktivnija kada je smanjena potreba za mladim ljudima koji su zaposleni. Najširi krug profesionalaca (učitelji, psihijatri, edukatori svih vrsta) biće zaduženi da vrše funkcije koje su ranije pripadale policiji. To si odavno predvideo i tada je to delovalo neverovatno: jačanje svih struktura zatvaranja. Protiv ove globalne strategije moći, mi započinjemo lokalizovani otpor, čarke, aktivnu, a ponekad i preventivnu odbranu. Nema potrebe da totalizujemo ono što je nedvosmisleno totalizovano na strani moći; ako bismo se kretali u ovom pravcu, to bi značilo ponovno uspostavljanje reprezentativnih formi centralizma i hijerarhijskih struktura. Moramo uspostaviti bočno povezivanje i čitav sistem mreža i narodnih baza; ovo je posebno teško. U svakom slučaju, stvarnost više ne definišemo kao nastavljanje politike u tradicionalnom smislu takmičenja i podele moći, kroz takozvane reprezentativne okvire Komunističke partije ili Generalnog radničkog sindikata. Stvarnost se dešava u fabrikama, školama, barakama, zatvorima, policijskim stanicama. Ova akcija nosi sa sobom tip informacija koje su veoma različite od onih koje se mogu naći u novinama (to razjašnjava informacije koje prenosi Agence de Press Liberation).
Fuko: Nije li ova poteškoća da pronađemo adekvatne forme borbe rezultat činjenice da sve vreme ignorišemo problem moći? Ipak smo morali da čekamo sve do 19. veka kako bismo počeli da razumevamo prirodu eksploatacije, a do danas nismo do kraja uspeli da razumemo prirodu moći. Možda Marks i Frojd ne mogu da zadovolje našu želju za razumevanjem ove čudne pojave koju nazivamo moć, koja je istovremeno vidljiva i nevidljiva, prisutna i skrivena, sveprožimajuća. Teorije vladavine kao ni tradicionalne analize njenih mehanizama svakako ne iscrpljuju polje u kome se moć sprovodi i gde funkcioniše. Pitanje moći ostaje totalna enigma. Ko sprovodi moć? U kojoj oblasti? Danas znamo sa određenom sigurnošću ko iskorišćava druge, ko kupi profit, ko je u ove procese umešan i kako se ovi fondovi ponovo ulažu. Ali kada je moć u pitanju … Znamo da nije u rukama onih koji vladaju. Naravno, ideja „vladajuće klase“ nikada nije dobila adekvatnu formulaciju, ali nisu ni drugi termini, kao što su „dominirati“ … „vladati“ … „upravljati“ itd. Ovi pojmovi su previše fluidni i zahtevaju dalju analizu. Moramo takođe istražiti granice nametnute sprovođenju moći – kanale kojima ona deluje, kao i doseg njenog uticaja na često beznačajne aspekte hijerarhije i forme kontrole, nadziranja, zabrana i ograničenja. Gde god moć postoji, ona se sprovodi. Niko, strogo govoreći, nema zvanično pravo na moć; a ipak, uvek je usmerena u određenom pravcu, tako da su neki ljudi sa jedne, a neki sa druge u odnosu na nju. Često je teško precizno reći ko drži moć, ali je lako videti kome ona nedostaje. Ako mi je čitanje tvojih knjiga bilo neprocenjivo (od Ničea do onoga što nazirem u Kapitalizmu i shizofreniji)[6], to je zato što mi se čini da odlaze veoma daleko u sagledavanju ovog problema: pod starom temom značenja, označitelja i označenog, itd. razvio si pitanje moći, nejednakosti među moćima i njihove borbe. Svaka se borba sprovodi oko određenog izvora moći (bilo kog, od njenih bezbrojnih malih izvora – sitni šefovi, menadžeri HLMa, zatvorski stražari, sudije, predstavnici sindikata, urednici časopisa). Ako je otkrivanje ovih izvora – njihovo denunciranje i oglašavanje – deo borbe, to nije zato što su oni ranije bili nepoznati. Već zato što je govorenje o ovom problemu, primoravanje institucionalizovanih mreža informacija da slušaju, pronalaženje imena, usmeravanje prsta optužbe, pronalaženje mete, samo prvi korak u obrtanju moći i pokretanju novih borbi protiv njenih postojećih formi. Ako diskurs zatvorenika ili zatvorskih lekara predstavlja oblik borbe, to je zato što oni preuzimaju, barem privremeno, moć da se govori o zatvorskim uslovima – što je trenutno isključivo pravo upravnika zatvora i njihovih poslušnika u reformističkom taboru. Diskurs borbe nije suprotstavljen nesvesnom već tajnovitom. To možda ne deluje kao nešto značajno; ali šta ako se ispostavi da je značajnije nego što smo očekivali? Postoji čitav niz nesporazuma koji se tiču stvari koje su „potisnute“, „odgurnute“, „neizrečene“; oni omogućavaju jeftinu „psihoanalizu“ pravih predmeta borbe. Možda je teže razotkriti tajnu nego nesvesno. Dve teme koje smo često susretali u prošlosti, da „pisanje omogućava oslobađanje potisnutih elemenata“ i da je „pisanje nužno subverzivna aktivnost“ kao da otkrivaju niz operacija koje zaslužuju da budu žestoko odbačene.
Delez: Uzimajući u obzir problem koji si postavio: jasno je ko eksploatiše, ko profitira i ko vlada, ali moć svejedno ostaje daleko difuznija – predložio bih sledeću hipotezu: Marksizam je problem pokušao da razreši u terminima interesa (moć je u rukama vladajuće klase definisane interesima). Pitanje koje se, na osvnovu ovoga, odmah postavlja je: kako oni čiji se interesi ne ispunjavaju, podržavaju postojeće strukture moći, tako što prosto zahtevaju deo plena? Možda je to zato što u kategorijama investicija, bilo ekonomskih ili nesvesnih, interes nije konačni odgovor; postoje investicije želje koje funkcionišu na dublji i difuzniji način od onih koje naši interesi nameću. Ali naravno, mi nikada ne želimo protivno našim interesima, jer se interes uvek kreće i nalazi tamo gde ga je želja postavila. Ne možemo ućutkati Rajhov vrisak: Mase nisu obmanjene, u određenom trenutku one su zaista želele fašistički režim! Postoje investicije želje koje oblikuju i dele moć, čineći je vlasništvom policajaca, podjednako kao i premijera; u ovom kontekstu, nema kvalitativne razlike između moći kojom raspolažu policajac i premijer. Priroda ovih investicija želja u pojedine društvene grupe objašnjava zašto političke partije ili sindikati, koji bi mogli ili trebali da imaju revolucionarne investicije, u ime klasnih interesa, tako često zastupaju reformističku i apsolutno reakcionarnu politiku na nivou želje.
Fuko: Kao što kažeš, odnosi između želje, moći i interesa kompleksniji su nego što često mislimo i oni koji sprovode moć nisu nužno isti oni u čijem se interesu ona sprovodi; niti je uvek moguće da oni o čijem se interesu radi sprovode moć. Štaviše želja za moći uspostavlja jedinstvenu relaciju između moći i interesa. Možda mase tokom fašističkih perioda žele da određeni ljudi dođu na vlast, ljudi sa kojima one ne mogu da se identifikuju budući da ovi pojedinci sprovode moć protivno interesu masa i na njihovu štetu, do ekstrema smrti, njihovog žrtvovanja i masakra. Uprkos tome mase priželjkukju ovu specifičnu moć; žele da se ona sprovodi. Takva igra želje, moći i interesa retko je obrađivana. Dugo nam je trebalo da razumemo eksploataciju; a želja je imala i još uvek ima dugu istoriju. Moguće je da borbe koje se trenutno odigravaju i teorije koje se na lokalnom i reginalnom nivou na osnovu njih razvijaju i koje se od njih ne mogu razdvojiti, jesu prag našeg razumevanja načina na koji se moć sprovodi.
Delez: U ovom kontekstu, moram se vratiti na pitanje: trenutni revolucionarni pokret stvorio je više centara, ne zato što je slab ili neadekvatan, već zato što određeni oblici totalizacije odgovaraju moći i silama reakcije (Vijetnam je, na primer, impresivan primer lokalizovanih protiv-taktika). Ali kako da definišemo te mreže, ta transverzalna povezivanja između opisanih aktivnosti i diskontinuiranih tačaka, od jedne zemlje do druge, ili unutar pojedinačne zemlje?
Fuko: Pitanje geografske diskontinuiranosti koju pokrećeš može značiti sledeće: čim se borimo protiv eksploatacije, proletarijat ne samo da vodi borbu već i definiše njene ciljeve, metode, mesta i instrumente konfrontacije; ući u savez sa proletarijatom znači prihvatiti njegove pozicije, ideologiju i motive borbe. To podrazumeva totalnu identifikaciju. Ali ako je borba usmerena protiv moći, onda svi protiv kojih je moć usmerena i koji je smatraju neizdrživom, mogu da počnu sopstvenu borbu na sopstvenom terenu, na osnovu njima primerenih delatnosti (ili nedelatnosti). Ulazeći u borbu koja se tiče njihovih interesa, čije ciljeve u potpunosti razumeju i čije metode samo oni mogu da odrede, oni stupaju u revolucionarni proces. Prirodno, oni nastupaju kao saveznici proletarijata, budući da se moć sprovodi na određeni način da bi očuvala kapitalističku eksploataciju. Oni takođe delaju ka proleterskim ciljevima, boreći se na onim mestima na kojima su sami eksploatisani. Žene, zatvorenici, mobilisani vojnici, bolnički pacijenti i homoseksualci započeli su specifičnu borbu protiv moći, njenih okvira i kontrole koju nad njima sprovodi. Ove su borbe zaista deo revolucionarnog pokreta u onoj meri u kojoj su radikalne, beskompromisne i nereformističke, i u kojoj odbijaju bilo kakav pokušaj da se dođe do nove preraspodele moći, koja bi u najboljem slučaju dovela do promene gospodara. Ovi pokreti povezani su sa revolucionarnim pokretima proletarijata u onoj meri u kojoj se bore protiv kontrole i okvira koji služe istom sistemu moći.
U tom smislu, čitava mreža koju borba oblikuje svakako nema karakter totalizacije koji si ranije pomenuo, teorijske totalizacije pod maskom „istine“. Opštost borbe proizilazi iz samog sistema moći i svih formi u kojima se on sprovodi i primenjuje.
Delez: I kojima mi ne možemo da pristupimo u bilo kom trenutku sprovođenja, a da ne otkrijemo njihov difuzni karakter, tako da smo primorani da na osnovu njegovih najbeznačajnijih zahteva poželimo da ga u celosti dignemo u vazduh. Svaki revolucionarni napad ili odbrana, ma kako parcijalni, povezani su na ovaj način sa radničkom borbom.
Razgovor je snimljen 4. marta 1972. godine; prvi put je objavljen u tematu časopisa L’Arc (No. 49, pp. 3-10), posvećenom Delezu.
[1] “Groupe d’information de prisons”: dve naknadne Fukoove studije nastale su kao posledica rada sa ovom Grupom (Ja Pjer Rvijer, i Nadzirati i kažnjavati).
[2] “Theatrum Philosophicum,” p. 185, Language, Counter-Memory, Practice.
[3] Misli se naravno na događaje iz maja 1968. godine
[4] Vidi Poredak diskursa, Loznica, Karpos, 2007.
[5] Rene Plevan bio je premijer Francuske početkom pedesetih.
[6] Nietzsche et la Philosophie (Paris: P.U.F., 1962) i Capitalisme et schisophrenie, vol. 1, ‘Anti-Oedipus, (Paris: Editions de Minuit, 1972).
Preveo sa engleskog Stevan Bradić
Izvor: nonsite.org
