Pitanje slobodne volje naročito je problematično, jer predstavlja sudar dve suprotstvaljene, a opet, podjednako validne perspektive. Iz čisto metafizičke perspektive, ako nemamo slobodnu volju, zašto smo ovde? Šta je smisao života ako ne možemo da biramo svoje puteve? Ipak, sa čisto naučne tačke gledišta, kako je moguće da se bilo šta dogodi, a da nije uzrokovano nečim drugim?
Da li je slobodni izbor realnost, ili je samo iluzija?
Jedno od najstarijih pitanja u psihologiji, i u drugim oblastima kao što je filozofija, je da li ljudi imaju slobodnu volju. Odnosno, da li smo sposobni da biramo šta ćemo uraditi sa svojim životima?
Naši izbori su slobodni, zar ne? Odlučio sam da budem psiholog, jer sam se osetio pozvanim ili inspirisanim da razumem šta to ljude pokreće. To je bio moj izbor, zar ne?
Pitanje slobodne volje naročito je problematično, jer predstavlja sudar dve suprotstvaljene, a opet, podjednako validne perspektive. Iz čisto metafizičke perspektive, ako nemamo slobodnu volju, zašto smo ovde? Šta je smisao života ako ne možemo da biramo svoje puteve? Ipak, sa čisto naučne tačke gledišta, kako je moguće da se bilo šta dogodi, a da nije uzrokovano nečim drugim? Ako zaista možemo birati, onda ti izbori nisu uzrokovani – nešto što se ne može objasniti modelom nauke na koju se mnogi od nas oslanjaju.
U psihologiji ne postoji konsenzus da li zaista imamo slobodnu volju – iako se čini da veći deo naše oblasti pretpostavlja da nemamo. Frojd (Freud) i Skiner (Skinner) se nisu mnogo slagali, ali jedna stvar oko koje se slažu je da je ljudsko ponašanje određeno uticajima unutar ili izvan osobe. Frojd je govorio o nesvesnim konfliktima kao uzroku ponašanja, dok je Skiner govorio o nepredviđenom uticaju sredine, no u svakom slučaju, nismo slobodni da odlučujemo.
Nove “pretnje” po mogućnost slobodne volje dolaze iz oblasti poput genetičke neuronauke. Mnogi neuronaučnici, naoružani funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI) i drugim alatima za snimanje mozga, tvrde da sada kad možemo da zavirimo u mozak, možemo videti da ne postoji “sredstvo” za pravljenje izbora. Džon Serl (John Searle, 1997) pristupa svesti iz biološke perspektive i tvrdi da mozak nije ništa slobodniji od jetre ili želudca. Genetičari su otkrili da su mnoga psihološka iskustva povezana sa interakcijama gen-okruženja, tako da ljudi sa određenim genom češće reaguju na određeni način. Na primer, van Rokelovi (van Roekel et al. 2013) nalaze da se devojčice sa specifičnim genom receptora oksitocina, osećaju usamljeno u kada ih prijatelji osuđuju, nego devojčice bez ovog gena. Ovi rezultati ukazuju na to da bar nešto od onoga što opažamo kao “slobodan” odgovor, zapravo je određeno našom biologijom, našim okruženjem, ili je pod uticajem oba faktora.
U kontroverznom eksperimentu, neuronaučnik Ben Libet (Ben Libet,1985) skenirao je mozak učesnicima, dok su dobijali instrukciju da pomere ruku. Libet je našao da se aktivnost mozga povećava čak i pre nego što su učesnici bili svesni svojih odluka da pomere ruku. Libet ovaj nalaz interpretira kao pokazatelj da je mozak nekako “odlučio” da napravi pokret, a da je osoba postala svesna ove odluke tek nakon što je već doneta. Mnogi drugi neuronaučnici koristili su nalaze Libeta kao dokaz da je ljudsko ponašanje pod kontrolom neurobiologije, a da slobodna volja ne postoji.
Dalje, psiholog sa Harvard univerziteta, Daniel Vegner i njegove kolege (Daniel Wegner, Pronin et al, 2006), sproveli su studiju koja ukazuje da ljudi tvrde da imaju kontrolu nad događajima koji su inicirani od strane drugih. Navijači “šalju dobre vibracije” košarkašu koji ispucava odlučujući slobodni udarac, ili fudbalskom beku koji pokušava da završi prolaz. Ipak, zdrav razum nam govori da naše “vibracije” nemaju ništa sa tim da li će igrač postići taj gol ili ne. Vegner tvrdi da ono što mi zovemo “slobodna volja”, zapravo su samo događaji čije uzroke ne razumemo.
Dakle, ima li nade za slobodnu volju? Da li nas zaista kontrolišu biologija i okruženje?
Neke psihološke teorije su zasnovane na pretpostavci slobodne volje – bar na prvi pogled. Teorija samo-određenja, na primer, smatra da je voljna funkcija – namerno, slobodno izabrano ponašanje – da je osnovna ljudska potreba (Deci & Ryan, 1985). Teorije ličnog identiteta, naročito zasnovane na Eriksonovoj (Erikson, 1950) psihologiji ega, tvrde da adolescenti i mlađi odrasli moraju namerno naći smisao života i sveta oko sebe i svoje mesto u tom svetu (Côté & Levin, 2002; McAdams, 2013). Maslovljeva (Maslow, 1968) humanistička teorija samo-aktuelizacije – identifikovanje i život u skladu sa najvišim potencijalima – kao ultimativni cilj ljudskog postojanja.
Ovo nas dovodi do nedvosmislene inkopatibilnosti. Kako osoba može da pravi izbore, nalazi smisao života i čak se samoaktualizuje, kada dokazi neuronauke izgleda da ukazuju da naš mozak donosi odluke pre nego što smo ih svesni? Da li preuzimamo odgovornosti za događaje sa u vezi kojih imamo malo ili ni malo svesne namere? Da li smo zaista automati – bića bez mogućnosti izbora? I ako jesmo, šta je potrebno za voljno funkcionisanje, nalaženje smisla života i samoaktualizaciju? Automata nema potrebu za bilo koju od ovih stvari.
Problem slobodne volje je veliko pitanje mnogih oblasti našeg društva, uključujući i pravni sistem. Ako kriminalac nema slobodnu volju, onda ne može biti odgovoran za svoj zločin, jer ga nije ni birao. Dete koje padne ispit ne sme biti kažnjeno, jer taj rezultat testa nije mogao biti drugačiji. Roditelj koji razmazi svoje dete ne radi ništa “pogrešno”, jer nije ni imao/la mogućnost da bira način kako će odgajati svoje dete.
Psiholozi poput Roja Baumajstera (Roy Baumeister, 2008) pokušali su da razviju nauku slobodne volje, ali većina argumenata se svodi na posledice verovanja (ili neverovanja) u slobodnu volju – a ne na to da li imamo ili nemamo slobodnu volju. Drugim rečima, ono što je bitno je da li mislimo da pravimo izbore, bez obzira da li je to naše ponašanje zaista “bez uzroka”. Za Baumajstera, verovanje da smo slobodni, dovodi nas do toga da se ponašamo kao da jesmo; On i njegove kolege (Baumeister, Masicampo, & DeWall, 2009) sproveli su eksperimente koji indikuju da ukoliko kažemo ljudima da nemaju slobodnu volju, to ih vodi u socijalno neprihvatljiva ponašanja, kao što je varanje i odbijanje da pomognu drugima.
Dakle, imamo li slobodnu volju? Da li se na ovo pitanje uopšte može odgovoriti? Ako nemamo slobodnu volju, onda naučnici koji su uspeli da izmere sve determinante našeg ponašanja, treba da su u stanju da objasne 100% našeg ponašanja. Ako imamo slobodnu volju, onda će i merenje svih determinanti ostaviti neka naša ponašanja neobjašnjenim. Nažalost, mi ne znamo sve determinante ljudskog ponašanja, i možda nikada nećemo sve odrednice razumeti – dakle pitanje da li imamo ili ne slobodnu volju, verovatno će ostati samo filozofsko blato.
No, ukoliko je Baumajster u pravu, onda zar je zaista bitno da li imamo slobodnu volju? Ili je bitno samo da verujemo da je imamo? I ako je ovo drugo tačno, i ako su nalazi Baumajstera, u vezi sa tim kako se ljudi ponašaju kada misle da nemaju slobodnu volju, tačni, onda naučnici treba da budu oprezni kada iznose tvrdnje protiv slobodne volje? Da li takve tvrdnje ohrabruju ljude da se ponašaju kao da nisu odgovorni za svoje ponašanje?
I možda psihologija ne može da govori o tome da li kriminalci treba da odgovaraju za svoje zločine. Libetovi eksperimenti možda jednostavno demonstriraju da je mozak “spreman” da pokrene akciju, koja nije kontraindikovana sa slobodnom voljom. Interakcija geni-okruženje uopšteno objašnjava veoma mali procenat varijabilnosti u ponašanju, sugerišući da postoji mnogo toga što bi se dalo objasniti drugim faktorima. Činjenica da precenjujemo stepen našeg uticaja, kao što je Vegner zaključio, ne znači nužno da mi nemamo nikakav uticaj.
Dakle, ostajemo prilično na istom mestu gde smo i počeli. Pitanje da li ljudi imaju slobodnu volju ili ne, je pitanje na koje filozofi debatuju već vekovima, i verovatno će tako i nastaviti. Psihologija može da pruži određeni uvid u to kako slobodna volja – ili bar verovanje u njeno postojanje – može da funkcioniše, ali osim toga, mi ne možemo potvrditi ili opovrgnuti njeno postojanje. Ono što je važno, međutim, je da se ophodimo jedni prema drugima (i sebi) kao samo-određujuća bića, čije misli i osećanja jesu važni. U tom smislu, Baumajsterovo istraživanje može mnogo toga da nas nauči. Nakon svega, možda treba samo da pratimo Zlatno Pravilo.
Baumeister, R. F. (2008). Free will in scientific psychology. Perspectives on Psychological Science, 3, 14-19.
Baumeister, R. F., Masicampo, E. J., & DeWall, C. N. (2009). Prosocial benefits of feeling free: Disbelief in free will increases aggression and reduces helpfulness. Personality and Social Psychology Bulletin, 35, 260-268.
izvor:www.psychologytoday.com
