Rađanje, podizanje dece, briga o starima, čišćenje kuće — za sve ovo je potrebno mnogo vremena, koje lako može uzeti i sate koje poslodavac smatra “svojim”. Ali, iako su ove odgovornosti istorijski pale na ženska leđa, u njima nema ničega što je inherentno žensko; to su ljudske potrebe, elementarne za preživljavanje i reprodukciju čovečanstva. Samo što ih je bilo lakše sakriti kada su i same žene bile sakrivene kod kuće
Svi smo se to pitali: kada je pravi trenutak da u toku stresnog razgovora za posao pomenemo novac?
Za Kanađanku Taylor Byrnes, odgovor je očigledno bio „nikada“. Byrnes je bila na razgovoru za posao u novootvorenoj kanadskoj kompaniji SkipTheDishes. Nakon prvog razgovora (drugi je bio „menu test“ za koji se očekivalo da uči ) postavila je pitanje o plati i beneficijama na ovom poslu. SkipTheDishes su odgovorili da „ pitanje otkriva da Vaši prioriteti nisu jednaki prioritetima SkipTheDishes-a. U ovom trenutku, odustajemo od sastanka zakazanog za utorak“. Raspitujući se o plaćanju, Byrnes je prekršila tabu kompanije i diskvalifikovana je iz razmatranja za ovaj posao.
Ova priča savršeno naglašava jedinstven pritisak koji žene trpe u poslovnom svetu. Svi znamo da postoji razlika u platama za žene i muškarce. Takođe imamo brdo studija koje nam govore da su žene delimično za to krive — traže manje, pregovaraju manje, i zahtevaju manje. Byrnes je možda sve ovo imala na umu kada je odlučila da bude proaktivna i postavi pitanje o plati. Možda je čak i proračunala rizik donekle odvažnog stava radi mogućeg pomaka za sve zaposlene žene.
Ali bilo da su joj ovakve misli prošle kroz glavu ili ne, odbijenica SkipTheDishes-a pokazuje jaz između neoliberalne retorike o pametnoj, snažnoj ženi — koja probija plafone čistom snagom volje — i stvarnosti rada u kapitalizmu.
Postoji laž u srcu kapitalističkog odnosa zapošljavanja: prema kojoj je u pitanju slobodan, voljan, i neutralan odnos između jednakih. Laž postoji kako bi sakrila prinudnu bit kapitalističkog zapošljavanja: radnici ulaze u taj odnos zato što moraju da jedu, i zato što će bez posla umreti. Kapitalisti ne ulaze u njega pod takvom prinudom; njihov primarni cilj je proizvodnja profita.
Ljudske potrebe radnika mogu ometati sposobnost kapitaliste da napravi taj profit, tako da postaje važno da se one sistematski sakriju i minimiziraju.
Kada radnici pomenu svoje ljudske, svakodnevne potrebe, umesto da se pretvaraju da su jednostavno strastveni i posvećeni kreiranju savršene aplikacije za dostavu hrane, razotkrivaju kapitalistički radni odnos kao prisilu kakva zaista jeste. Ovo može biti moćno i prevratničko sredstvo u rukama kolektiva kakav je unija. Ali pojedinačni radnik koji se usudi da na glas kaže stvarni razlog zbog kojeg traži i zadržava svoj posao poduzima veliki rizik. Instikt kapitala ide u pravcu potcenjivanja ili brisanja glasova koji postavljaju ljudske potrebe spram nagona za sticanjem profita.
Teret sakrivanja stvarne motivacije za rad je naročito težak za žene. Poslodavci nastavljaju da neguju sumnju da će misteriozni zahtevi ženske biologije ometati zahteve produktivnog rada. I nisu sasvim u krivu, iako biologija ima malo veze sa zahtevima koji se postavljaju pred žene. Rađanje, podizanje dece, briga o starima, čišćenje kuće — za sve ovo je potebno mnogo vremena, koje lako može uzeti i sate koje poslodavac smatra “svojim”. Ali, iako su ove konfliktne odgovornosti istorijski pale na ženska leđa, u njima nema ničeg što je inherentno žensko; to su ljudske potrebe, elementarne za preživljavanje i reprodukciju čovečanstva. Samo što ih je bilo lakše sakriti kada su i same žene bile sakrivene kod kuće.
“Lean in” recept za način na koji žene mogu postići uspeh na poslu jednostavno uzima kapitalistički zahtev da sakrivamo svoje ljudske potrebe i preinačava ga u jezik osnaživanja. Zahteva od žena da rade dva puta više od muškaraca. Traži od njih da “postignu sve”, ili makar da pred ljudima koji im ispisuju čekove naglašavaju da mogu postići sve.
“Lean in” pristup je oštro kritikovan jer nudi formu ženskog osnaživanja koja je održiva samo za bogate, korporativne žene. Mnogi su ukazali da žene poput Sheryl Sandberg mogu da postignu sve uz pomoć potplaćenih radnica, dadilja i kuvarica. Tamo gde teret “druge smene” može biti socijalizovan i načinjen javnim dobrom, recimo kroz univerzalnu brigu o deci, u našem pro-profit društvu je privatizovan i prepušten potplaćenim negovateljima. Oni koji ne mogu da priušte ovakvu pomoć, ili da je sami obezbede, svakako imaju poteškoću sa “lean in” konceptom i uspinjanjem uz karijerne merdevine.
Ali sve više studije pokazuju da “lean in” ne funkcioniše ni za relativno privilegovane, profesionalne žene kao Taylor Byrnes. Skorašnji naslov u Fortune-u glasi “Žene traže povišice jednako kao i muškarci — ali ih ređe dobijaju”. Članak opisuje zajedničku studiju tri univerziteta koja pokazuje da žene sa ogromnih 25 posto imaju manje šanse da dobiju povišicu kada je zatraže. Dalje, članak Harvard Buisness Review-a naglašava da “žene koje ne pregovaraju možda za to imaju dobre razloge”. Jedna studija je pokazala da kada žene dosledno pregovaraju, njihove plate se zapravo smanjuju. “Traženje povišice ne ispadne uvek dobro po žene”, pišu autori, “zapravo, žene — više od muškaraca — mogu iskusiti izazito negativnu reakciju koja može nauditi njihovoj budućoj karijeri”.
Taylor Byrnes nije čak ni tražila više novca — ona je jednostavno zatražila osnovnu informaciju o plati. Ali njeno iskustvo potvrđuje rezultate skorašnjih studija.
To ne treba da znači da bi žene trebalo da obezvrede sebe i izbegnu pregovaranje u svakoj situaciji. Ali nema te individualističke samoosnažujuće retorike koja može prevazići kapitalistički poriv da odoli materijalnim potraživanjima u korist radnika. Na globalnom nivou, korporacije zarađuju mnogo više kada je deo njihove radne snage na minimalcu. Neće prihvatiti promenu bez borbe.
Paradoksalno, deleći svoje iskustvo, Byrnes možda postaje katalizator kolektivne borbe koja je potrebna za suočavanje za kapitalističkim insistiranjem na rodnoj diskriminaciji. Njen tvit o SkipTheDishes-u je šerovan preko pet hiljada puta i posledična reakcija je naterala kompaniju da objavi nespretno izvinjenje i ponudi joj još jedan razgovor za posao. Njena priča je motivisala mnoge žene da ispričaju sopstvene priče o diskriminaciji, u epizodama gde “lean in” pristup nije bio dovoljan.
U atmosferi januarskog Ženskog marša i akcija oko Intrenacionalnog dana žena, zajedno sa usponom socijalističkog organizovanja u Sjedinjenim Državama, ovi razgovori mogu odrediti istinsku radničku akciju. Takva vrsta kolektivne akcije ima najviše šansi da natera korporacije da uzmaknu u svojoj seksističkoj diskriminaciji. Ali je važno zapamtiti da ova borba nije usmerena samo na postizanje jednake plate, ili olakšavanje ženama da postanu menažerke ili CEO neke kompanije. Ona je takođe vitalno važna za pokazivanje načina na koji kapitalizam sistematski potcenjuje najelementarnije potrebe svakog radnika.
Ako shvatimo da je “ženski rad” zapravo rad čovečanstva, i da je na svakom koraku žrtvovan zarad potreba profita, možemo se suočiti sa kapitalizmom kao onim što on zaista jeste i početi da gradimo pravednije društvo.
Ella Mahony je pomoćni urednik časopisa Jacobin.
prevela Đurđija Veljković/Proletter
