Dva svetska rata u jednoj generaciji, između njih neprekidni lanac lokalnih ratova i revolucija, za kojima nisu sledili mirovni ugovori za pobeđene i predah za pobednike završila su u očekivanju trećeg svetskog rata između preostalih svetskih sila.
Taj trenutak očekivanja je kao kad zavlada zatišje pošto zamre svaka nada. Mi se više ne nadamo da je mogućna obnova starog svetskog poretka sa svim njegovim tradicijama ili ponovno združivanje masa pet kontinenata bačenih u haos koji su proizveli nasilje ratova i revolucija i pojačano raspadanje svega onog što su poštedeli. Pod veoma različitim uslovima i u nejednakim okolnostima posmatramo razvoj iste pojave neviđeno beskućništvo i nesamerljivo duboku iskorenjenost.
Naša budućnost nije nikada bila manje predvidjiva, nikada nismo više zavisili od političkih snaga kojima se ne može verovati da će slediti pravila zdravog razuma i sopstvenog interesa snaga koje, prosuđene normama drugih vekova, liče na čisto ludilo. Kao da se stanovništvo podelilo na one koji veruju u ljudsku svemoć (i misle da je sve moguće ako se zna kako da se za to organizuju mase) i na one kojima je nemoć postala ključno životno iskustvo.
Na nivou istorijskog shvatanja i političke misli preovladava neosnovana opšta saglasnost da je suštinska struktura svih civilizacija na prelomnoj tački. Iako naizgled bolje sačuvana u nekim delovima sveta, ona nigde ne može da povede ka ostvarivanju pravih mogućnosti veka ili da da pravi odgovor na njegove užase. Često se čini kao da očajnička nada i očajnički strah pre nego uravnoteženo rasuđivanje i odmereno razumevanje mogu da dosegnu bliže centru ovakvih događaja. Oni koji veruju u neizbežnu propast kao i oni koji su se prepustili površnom optimizmu, uzaludno zaboravljaju ključne događaje našeg vremena.
Ova knjiga je pisana i protiv pothranjivanja lakoumnog optimizma i protiv pothranjivanja površnog očajavanja. Ona drži da su progres i propast dve strane iste medalje; da i jedno i drugo spadaju u praznoverje a ne u veru. Napisana je iz uverenja da je moguće otkriti skrivene mehanizme koji su sve tradicionalne elemente našeg političkog i duhovnog sveta rastopili u smešu u kojoj sve kao da je izgubilo svoju specifičnu vrednost i postalo nedostupno ljudskom razumevanju, neupotrebljivo u ljudske svrhe. Postaje neizdrživo iskušenje da se popusti pukom procesu dezintegracije, ne samo zato što je taj proces uzeo lažni lik znamenite “istorijske nužnosti”, nego i zato što je sve izvan njega počelo da izgleda beživotno, beskrvno, besmisleno i nestvarno.
Uverenje da sve što se na zemlji događa čoveku mora biti razumljivo može da nas zavede da istoriju tumačimo opštim mestima. Razumevati ne znači poricati okrutnosti, izvoditi presedan iz besprimernog ili objašnjavati pojave tolikim analogijama i uopštavanjima da se više ne osećaju uticaj stvarnosti i šok iskustva. Značajnije bi bio ispitati i svesno podnositi teret koji nam je navalio naš vek bez poricanja i bez poniznog trpljenja. Ukratko, razumevanje znači spremno se suočiti sa realnošću i usprotiviti joj se bez premišljanja ma kakva ona bila.
U tom smislu mora da bude mogućno suočiti se i shvatiti okrutnu činjenicu da tako mala (i u svetskoj politici tako nevažna) pojava kao što je jevrejsko pitanje i antisemitizam može da postane katalizator, prvo za nacistički pokret, zatim za svetski rat i konačno za stvaranje fabrika smrti. Ili shvatiti grotesknu nesrazmeru izmeu uzroka i posledica, čime je započela era imperijalizma, kada su ekonomske teškoće u nekoliko decenija dovele do dubokih promena političkog stanja u celom svetu. Ili čudnu kontradikciju između “realizma” koji cinično proklamuju totalitarni pokreti i njihovog upadljivog prezrenja prema celokupnom tkivu realnosti. Ili iritirajući nesklad između stvarne moći modernog čoveka (veće nego ikad ranije, toliko velike da srne da prkosi samom postojanju svog univerzuma) i njegove nemoći da živi u njemu i da shvati smisao sveta koji je uspostavio svojom snagom.
Pokušaj totalitarizma da se sve porobi i da se totalno dominira je destruktivni put bez ikakvog izlaza. Njegova pobeda može da se podudari sa razaranjem čovečanstva; gde god vlada, on počinje da razara ljudsku suštinu. Pa ipak, malo ima koristi ako okrenemo leđa destruktivnim snagama veka.
Nevolja je što je naše doba tako čudno preplelo dobro i zlo da bez imperijalističke “ekspanzije radi ekspanzije” svet nikada ne bi postao jedno; da se bez buržoaske političke devize “vlast radi vlasti” razmere ljudske snage možda uopšte ne bi otkrile; da bismo bez fiktivnog sveta totalitarnih pokreta, gde su sa neuporedivom jasnoćom odreene suštinske nesigurnosti našeg vremena, možda bili dovedeni do propasti ne postavši nikad svesni šta se događa.
I ako je istina da se u poslednjim scenama totalitarizma pojavljuje apsolutno zlo (apsolutno jer se više ne može tumačiti ljudski shvatljivim motivima), tačno je isto tako da bez njega možda uopšte ne bismo istinski spoznali potpunu prirodu zla.
Antisemitizam (ne prosta mržnja prema Jevrejima), imperijalizam (ne prosto osvajanje), totalitarizam (ne prosta diktatura), jedan za drugim, je dan brutalniji od drugog, pokazali su da je ljudskom dostojanstvu potrebno novo jamstvo koje se može naći samo u novom političkom principu, u novom zakonu na Zemlji, čiju punovažnost ovog puta mora shvatiti celo čovečanstvo, pošto njegova vlast mora biti tačno ograničena, kontrolisana i utemeljena u iznova definisanim teritorijalnim entitetima.
Mi ne možemo više sebi da priuštimo da uzimamo iz prošlosti ono što je bilo dobro i da ga jednostavno nazivamo svojim nasleđem, da odbacimo zlo i da o njemu mislimo jednostavno kao o mrtvom balastu koji će samo vreme sahraniti u zaboravu. Podzemna struja istorije zapadne civilizacije najzad je izašla na površinu i zaposela dostojanstvo naše tradicije. To je realnost u kojoj živimo. I zato su uzaludni svi napori da se spasemo od neumoljive sadašnjosti u nostalgiji još netaknute prošlosti ili da predviđamo da će bolja budućnost doneti zaborav.
Leto 1950.
Predgovor u knjizi Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998
