Epistemologija ili teorija znanja se bavi prirodom i dosegom znanja. Kao i svaka druga grana filozofije i teorija znanja pokušava da jedan teško opisiv pojam ogoli i svede na njegov najčistiji oblik. Ne pretendujem da stvaram novu filozofiju niti da se pridružujem bilo kom filozofskom pravcu već želim sa jednog subjektivnog stanovišta iznesem pre svega nedoumice koje imam kada govorim o znanju, a posebno o posledicama njegovog eventualnog ograničenja.
piše: Goran Vukajlović
Još od Kanta imamo ideju apriori znanja u kome se pojavljuju prostor i vreme kao čisti apriori pojmovi. Svi smo uvereni da apriori, bez ikakvog iskustva znamo šta su ta dva pojma. Kao da ih osećamo bez potrebe da ih iskusimo pre svega preko čula. Ali naš svemir se širi, postoje indicije da se ubrzano širi ali neću da se pitam gde i u šta se to on širi već je moje pitanje kako je moguće da mi to širenje prostora za koga imamo apriori znanje ne osećamo, tj. kako naša čula ne mogu detektovati bilo kakvu promenu u prostoru koji se rasteže. Jedan od odgovora bi bio da se prostor oko nas, na Zemlji, u Sunčevom sistemu ili u našoj Galaksiji ne širi pre svega zbog gravitacionih efekata.
Ali to objašnjenje nema mnogo smisla jer gravitacija je prema Ajnštajnu deformacija prostora ili prema Njutnu sila koja deluje kroz prostor. Ne vidim način na koji bi gravitacija lokalno zaustavila širenje prostora. Ako ovako razmišljamo a ne vidim kako drugačije bi i mogli, dolazimo do nečega što zovemo paradoksom. Kad god se pojavi paradoks jasno je da nešto nije u redu s našim znanjem. Ovde imamo dvostruki paradoks. Kažemo da apriori znamo šta je prostor a s druge strane znamo da se širi a onda kažemo da se ne širi tamo gde postoji gravitacija. Jedan od izlaza iz ove situacije je zaključak da se prostor ne širi ali šta da radimo onda sa svim onim silnim dokazima o Velikom prasku, o crvenom pomaku, o mikrotalasnom pozadinskom zračenju? Moramo da i njih odbacimo. Moramo se vratiti statičnom, nepromenjivom, večnom univerzumu. A ako je on takav dođosmo do paradoksa zbog kojih smo i posumnjali da on može biti takav. Slepa ulica. Moramo natrag. Ostaje nam jedino mogućnost da mi u stvari ni apriori ni aposteriori ne shvatamo prostor. Odsustvo mogućnosti da shvatimo prostor nameće razočaravajući zaključak o ograničenosti naće moći spoznaje ili dosega znanja.
Prisetimo se Ajnštajnovog verovanja da je univerzum statičan i večan. Čitajući Ajnštajna lako se može zaključiti da je njegov determinizam kao filozofija života bio inspirator ove ideje. Međutim, stvarajući Opštu teoriju relativiteta Ajnštajn je imao vodeći princip koji možda nije dozvoljavao širenje i rastezanje prostora već samo njegovu deformaciju pa je stoga bio užasnut rešenjem svojih jednačina koje su nalagale širenje kosmosa. Teško je to danas shvatiti a veliko je pitanje da li je i on uspeo da razreši tu dilemu ili se na kraju samo povinovao dokazima. Imajući u vidu da je njegov kasniji rad bio uglavnom skocentrisan na traganje za teorijom svega moglo bi se zaključiti da on intimno nije bio do kraja zadovoljan svojim teorijama iako se to traganje pripisuje dobrim delom i njegovoj averziji prema kvantnoj fizici. Nije mogao da prihvati verovatnoću kao konstitutivni deo fizičkih zakona. Teorija svega je i za njega bila previše.
Nikada joj se nije ni blizu primakao. Malo je ljudi na ovom svetu koji shvataju do kraja Ajnštajnove teorije iako mnogi prihvataju kao neupitnu istinu posledice koje proističu iz njih. Ajnštajn je izgleda uspeo da prevaziđe Kantovo apriori znanje ili barem da granicu tog znanja proširi daleko izvan tradicionalnih okvira. Apriori znanje bi moralo biti neko ugrađeno znanje, nešto što je imanentno i čisto a samim tim i istinito i neoborivo. Ali ne postoji apriori znanje o prostoru koje govori da se on rasteže niti da se deformiše. U našem današnjem sintetičkom i aposteriori znanju takvi atributi prostora su praktično neusmnjivi. Ovim se praktično ukida mogućnost bilo kakvog apriori znanja ili se u najmanju ruku njegova vrednost svodi na naše blisko okruženje – čist lokalizam. Nije to bezvredno znanje jer nam omogućava shvatanje lokalne pozornice života ali ne možemo o njemu govoriti kao o apsolutnoj istini.
Vreme, kao druga ugrađena percepcija svesti naizgled ima više šanse da bude apriori data. Međutim, evo ga opet Ajnštajn. Specijalna teorija relativiteta je u potpunosti razorila naše shvatanje vremena kao nepromenjivog toka naših života. Ispostavlja se da nepomeranje u prostoru znači kretanje kroz vreme brzinom svetlosti a kretanje kroz prostor brzinom svetlosti znači zaustavljanje toka vremena. Ne postoji apsolutno nikakvo apriori znanje o svemu ovome. Opet naše apriori znanje o vremenu se svodi na lokalizam, na znanje očigledno evolutivno stečeno na ovom našem mestu. Našem mozgu ni od kakve koristi nije bilo da ima znanje o širenju svemira ili o dilataciji vremena pa samim tim u njega nije ni ugrađeno apriori. Ono što nekada nije bilo bitno za opstanak čovečanstva može u budućnosti postati ključni element opstanka. Demografska situacija na našoj planeti je krajnje alarmantna, trenutno nas na Zemlji ima oko 7.5 milijardi a predviđa se do kraja ovog veka da će nas biti i celih 10. Naša planeta ne može da podnese toliku populaciju, pogotovo ne ovakvu, orjentisanu ka potrošnji i rasipanju s jedne strane i ogroman deo populacije koji živi u krajnje nedostojnim uslovima života. I najveći umovi današnjice upozoravaju da će nam u narednih 100 godina biti potrebna nova planeta ili više njih ako želimo da opstanemo a to ujedno znači da će nam biti potrebno mnogo više znanja nego što ga sada posedujemo. Međuzvezdana rastojanja su ogromna, za nas nepremostiva u ovom trenutku, ni sa najbržim letelicama koje posedujemo za jedna ljudski vek se ne bi ni približili nekoj obližnjoj zvezdi.
Ovaj kosmos nije dizajniran za primitivne pogone kojima trenutno raspolažemo. Da bi ostvarili ultimativni cilj opstanka moraćemo da ipak skupimo aposteriori sintetičko znanje o stvarima za koje smo do juče a i danas mislimo da su prosto takve kakve jesu i nikakve drugačije. Samo manipulacija prostor – vremenom nas može odvesti negde gde nas čeka spas. Budite sigurni da taj spas ne može doći niotkuda drugo sem iz naših glava. Ako sam ja u pravu onda dometi ljudskog znanja ne mogu niti smeju imati granice. Ako one stvarno postoje vrlo skoro neće postojati niko na ovoj planeti ko će postavljati slična pitanja. Čovečanstvo se nikada u svojoj istoriji nije nalazilo u sličnoj situaciji. Prenaseljenost planete je opasnija i od bolesti i od asteroida. U celoj istoriji čovečanstva izuzetni pojedinci su podizali civilizaciju na viši nivo, nikada to nisu radili narodi ili države. Čovečanstvu su opet potrebni takvi. Ne da bi spasili nas koji smo trenutno na Zemlji već da bi našli nove puteve za neka nova pokolenja.
